Зимско сплаварење – за живот ријеке и бољу годину

У топлој кафани ронилачког клуба "Бук", док мека пјена свјежег точеног пива лијечи непце и језик опржене густим врелим пасуљем, сјетим се оног америчког писца што се није штедио у описима уживања у доброј храни и вину.

Пише: Жељко Свитлица

Хемингвејеве реченице у којима је често гостовала храна, вино, вермут, коњак…зрачиле се топлином и сигурношћу, која загрије човјека, уморног од лова, или ратних ровова – честих предјела у корицама књига славног Американца.

Нас 16 тог јутра, из чисте задовољштине, захваљујући тредицији РК "Бук", отиснули смо се низ хладни Врбас, изнад кањона Тијесно, десетак километара jужно, или узводно од Бање Луке. Новогодишњи рафтинг, два дана прије Нове године, организује се већ традиционално у славу ријеке и њене љепоте, славу човјека и воде.

Од нас петорице у чамцу двојица први пут упражњавају сплаварење. Прво па зимско.

Три сата, колико спуст траје, прођу брзо. Док спора, крилата чапља промијени три стијене на којима бди, узнемирена непозваним веслачима, док малени гњурац три пута нестане и појави се испод површине хладне ријеке – ето и нас. У та три сата у којима нема много напорног веслања, стане неколико брзака, три мања бука у Тијесном јер водостај није био велики; флаша дуњеваче чија милилитарска мјера није битна, јер окријепити се гутљајем ракије у сред кањона на леденом Врбасу, између влажних стијена, испод сивих клисура, док лице засипаји ледена киша и снијег – даје алкохолном пићу прави смисао. Није ту сад потребно спомињати Хемингвеја нити било кога, као печат на смислу тренутка. Пиће тада једноставно прија. Кањон ријеке је прелијеп и из тог угла, а да нема аутомобила који пролазе путем изнад Врбаса, лако би се стекао осјећај далеке дивљине, мада аутријски потпорни зидови испод цесте Бања Лука – Јајце подсјећају да је човјек и прије доласка бечке монархије, искориситио чињеницу што је ријека прва пробила пут кроз брда. Десна обала је истински дивља и атрактивна, стрме литице занимљивих облика, између чијих стијена се крије неколико мањих рупа и пећина – kрај једне стајемо, пењемо се, откривамо да има мало језерце – слика за успомену и наставак пута низводно.

Иначе, уопште није хладно. Плови се у ронилачким одијелима, на ногама су чарапе, вунене чарапе, па кесе, па тек онда чизме – од истог материјала као и одијело. Прслуци за спасавње више служе да се у њих завуку и загрију промрзле шаке. Ни за тим није било потребе све док не пренесошмо чамац преко слапа у Новоселији. Тада, можда одозго са Мањаче или за нама из кањона, стиже зима и заледи прсте. Угодност коју смо осјетили десетак минута касније потапајући прсте у врућици у Српским Топлицама, грије срце јаче него дуњевача. И прије и послије познатог врела топле, љековите воде са десне стране ријеке на неколико мјеста избија пара, доказујући да је ово мјесто благословено богатством воде, и ледене и топле.

Доле у "Буку" све су организовали тако да се на врућ оброк није морало дуго чекати. Када вас након три сата боравка на хладној ријеци сачекају ријечи домаћина, "само се пресвуците, уђите, пијте шта хоћете, сад ће и вечера", буде вам драго што нисте отишли на неки од силних пријема за новинаре коју су баш тај дан били организовани по странкама и институцијама, а још драже јер сте провели дан са пријатељима који су знали како да откину вријеме од обавеза и посвете га себи и другима, ријеци и природи.