Жена која је дешифровала објаву рата Србији

Када је Наша пошта, децембра 1931. године, објавила да ће значајна новчана награда отићи у руке оном телеграфисти који докаже да је 28. јула 1914. дешифровао телеграм министра спољних послова Аустроугарске грофа Леополда Бертхолда о објави рата Србији, тек тада се сазнало да се иза иза овог чина налази једна жена.

Наизглед обична, али довољно одлучна да тог тренутка скине вео тајности са свог имена и презимена. Ружица Петровић-Црепић касније ће признати да њен мотив није било материјално признање, нити слава. Жељела је само да стручност и храброст свих њених колега, који су у тим ратним данима свакодневно примали важне записе, не остану заробљени дебелим слојем прашине, што би се у противном вјероватно догодило.

"Мени је овом приликом много више стало до тога да се истакне мој и мојих другова морални удио у томе раду, него ли материјална награда коју је уредништво обећало. А то што до данас нисам о томе ништа говорила, ни предузимала, је зато што нисам хтјела да се сама рекламирам", говорила је скромна телеграфисткиња.

Ружица је тако, 17 година послије почетка Великог рата, истину доказала рукописом у оригиналном телеграму који је фотографисан и прештампан у књизи „Наша победа". Захвалила се уредништву на племенитој иницијативи, а новчану награду у висини од 150 динара је одлучила да уложи у нешто што ће је вјечно подсјећати на бурна ратна времена, у којима је и сама учествовала, имајући велику одговорност да свако слово пажљиво и тачно пренесе.

Жена о којој се мало зна, а чија је величина далеко од просјечне, рођена је 1893. у крагујевачкој породици Петровић, док ће Црепић постати удајом. У родном мјесту је завршила основну и два разреда Учитељске школе, а потом је одлучила да школовање настави као ученица Поштанско-телеграфске школе.

Успјешно је одслушала и положила све испите, па је већ децембра 1912. године добила привремено запослење на позицији – поштар Поштанско-телеграфске станице Крагујевац. Брзо је напредовала, јер се показала као добар службеник. У вријеме када је Врховна српска команда ступила у тај град, Ружица је „аванзовала" да ради само на армијским линијама. Било је то велико признање за једног радника, поготово за жену, која се препознавала као одличан морзиста.

Чувени документ којим је Србији објављен рат био је у форми обичног, а не дипломатског и путовао је од Беча преко Пеште. Најприје је стигао на адресу Главне поште у Београду, али ју је телеграфиста послао у Крагујевац, гдје је управник био Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде Марко Протић. У то вријеме, службеници су радили и дању и ноћу, а судбина је хтјела да у битном моменту на дежурству буде и Ружица. На питање ко од крагујевачких телеграфиста најбоље на слух прима телеграме писане латиницом, сви су претрнули од страха и узбуђења. Знало се да је у питању ратни документ.

"Настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру и сјела за апарат", записала је касније Ружица.

Ружица га је исправно дешифровала и прослиједила у Ниш, право предсједнику српске Владе Николи Пашићу. Од тада је почела да се исписује нова страница историје…

Телеграм објаве крвавог сукоба, чији се оригинал чува у Архиву Србије је гласио: „Краљевском министру иностраних дела у Нишу Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. године, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, због чега Царска и Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом. Министар иностраних дела Аустроугарске, гроф Бертхолд".

У том тренутку, сваки погрешно ишчитан слог могао је скупо да кошта земљу. Зато је ова телеграфисткиња и записала како су у то вријеме телеграфске депеше летјеле са краја на крај Европе, да су се произвољно тумачиле, па је долазило до невероватних грешака у преводу.

Колико је само присебности и стручности било потребно док су се примале и преносиле такве информација. У рату је, срећом, било и лијепих вијести, а Ружица је била најсрећнија када је баш она примила депешу војводе Живојина Мишића. Вијест о славној побједи српске војске на Сувобору и Руднику проширила се из Ружичиних руку и обасјала народ:

"Тада су наше сузе радоснице биле награда за све оне мучне и тешке тренутке које смо преживљавали".

Нажалост, остали смо ускраћени за вијести из приватног живота Ружице Петровић-Црепић, жене чије би име и презиме на страницама српске, бар телеграфске, историје морало да се пише великим словом. Њено службовање се завршило у Београдској дирекцији пошта и телеграфа.

Једина примала телеграме на латиници

У 2014, години обиљежавања вијека од почетка Великог рата, припремљена је и изложба „Јединице везе српске војске у Првом свјетском рату", чији је аутор била кустос ПТТ музеја Љиљана Ђорђевић. Управо је она истакла да је Ружица Петровић-Црепић била изврсни морзиста и особа која је једина на слух могла да прими телеграме писане латиницом. Она је, потврдила је, примила ратни документ и на њему се налази параф који то доказује.