Жељко Цвијановић: Промјене, од Сноудена до Равне Горе

Србија још није надомак својих правих суштинских промена, али је доспела у њихово предворје, на оно место где се већ исцртавају координате нових односа.

Генерални смер тих промена – нота бене – неће бити условљен поступањем било које политичке личности са српске сцене, било које странке или формалне или неформалне групе. Оне ће започети оног тренутка кад се укрсте два одвојена процеса, који су последњих месеци доспели у једну врсту драматичног убрзања какво овде није виђено од 1999/2000. године.

Већ је било довољно речи о једном од та два процеса, о сад већ галопирајућој дезинтеграцији Србије – територијалној, институционалној, социјалној, економској, културној и моралној. То урушавање толико је интензивирано да је земља више урушена за последњих годину дана него за претходне четири. (Не треба да нас доводи у искушење да, према критеријуму тог интензитета деструкције, поредимо две претходне владе, већ да разумемо поодмаклост процеса, где се убрзање по правилу јавља у њиховој касној фази.)

Други процес, различитог смера у односу на први, јесте артикулација алтернативе и сензибилисање грађана да је препознају. Он је једнако интензивиран да се за последњих неколико месеци и недеља на тој линији догодило више него за претходних неколико година. Артикулацију алтернативе данас сагледавамо на три равни: међународној, затим на равни догађаја који се под утицајем споља одвијају у Србији и, коначно, на унутрашњој сцени.

Геополлитичко претумбавање: Од Сноудена до сиријског дебакла

Највеће западне силе, које су пресудно утицале на све дезинтеграционе процесе на простору бивше Југославије за последње две и по деценије, данас се налазе на својим највећим раскрсницама од 1945. године.

Оптерећене економском кризом до мере кад она почиње да се све више очитује на учесталим појавама друштвене патологије, Сједињене Државе су ове године доживеле два пораза на међународној сцени, какви се не дају поредити ни са чим од завршетка хладног рата. Први је афера Сноуден, која је САД раскринкала као тоталитарну силу, већу и опаснију од већине теорија завере које су о њој испричане. Та афера фокусирала је и дала ново готово демонско значење свим америчким компромитујућим акцијама после хладног рата, тако да се размере моралног пада Империје у очима светске јавности после тог догађаја дају поредити само са открићем нацистичких логора смрти или совјетског Гулага. Други пораз је напуштање Сирије, које се није догодило због руске војне претње, већ због тога што је руски председник Владимир Путин победио естаблишмент америчких јастребова на њиховом терену – у америчком јавном мнењу. Величину тог догађаја може да илуструје чињеница да се пораз те врсте није догодило ниједном америчком председнику у историји.

Све остало догодило се као последица. Колико ће времена – ако ту уопште о времену може да буде речи – Вашингтону бити потребно да поврати свој ранији утицај у једној Турској, њеном најкориснијем и, поред Израела, најоданијем савезнику на „пупку света“, месту где се додирују Балкан, Средњи и Блиски Исток? Колико да поврати своје позиције у Саудијској Арабији, земљи захваљујући којој долар није био валута већ најскупља роба и која је још доскоро изгледала као да је своју судбину заувек везала за судбину Америке? Колико ће јој требати да као некад контролише Египат, где Москва први пут има иницијативу још од времена Насера (1954-1970)? Колико да се поново врати на позиције Монроове доктрине, чији крај је после скоро 200 година у понедељак прогласио државни секретар Џон Кери.

Наравно, мали народи не треба прерано да трљају руке кад великима иде лоше, али не треба ни да остану помирени са својим судбинама. Јер било би веома неразумно прогласити крај америчке моћи, али је једнако неразумно и не уочити промене које се догађају пред нама. Сигурно је једно: иако остаје најмоћнија, интервенционистичка струја у САД је поражена, и тај пораз нанео им је лично Барак Обама одустајући од напада на Сирију. Није тиме победила ни још увек слаба изолационистичка струја, али Америка одавно није ћутала као данас, на свом великом раскршћу.

Раскрсница Берлин Вашингтон

Америчко раскршће у сличну позицију доводи и Немачку, најмоћнију светску силу чија политика се редовно одвија у сенци одлука из Вашингтона. Стратегија Ангеле Меркел о пуној економској доминацији над Европом, са једне стране, добацила је далеко, али је, са друге, показала и прве знаке исцрпености унутар постојећег модела. Истовремено, највећи критичари немачке економије долазе из САД, којима провејава свест да раст немачке доминације, како год се завршио, неће Европу оставити истом, а то ће рећи кројеном по укусу Вашингтона. Прихватање америчких критика смањило би немачки раст, тако да наставак геополитичког атлантизма оставља мање простора за замах немачке економије. Управо зато немачка пословна елита данас, много више од интелектуалне и политичке, изгледа као заговорник геополитичког континентализма, не само због тога што су веома повољни руски енергенти уткани у немачки раст већ и зато што Немачка све више својих роба продаје на Истоку. Наравно, све би то били веома јаки аргументи за развијање тезе о окретању Берлина Русији и Кини када немачка јавност не би била под толиким америчким утицајем и када не би – а то је још увек најјачи аргумент – на територији Немачке још увек биле размештене толике америчке војне базе.

На својој раскрсници Берлин се према Вашингтону понаша веома опрезно, али – не мање важно – све слободније тестира америчку моћ. То се најбоље видело по пренаглашеној реакцији Берлина на Сноудена, где је недељама трајала права хистерија после објављивања вести да је НСА прислушкивала и телефон Ангеле Меркел. Факт је да Берлин и Вашингтон показују највише међусобне несагласности још од Другог светског рата. Истина, та несагласност најмање се испољавала на Балкану, према Србији посебно, где су последњу реч увек имали Американци. Али и ту су данас разлике видљивије него пре, где се бар чини да Берлин не дели одушевљење Вашингтона за неку врсту постјугословенских интеграција (еx-СФРЈ плус Албанија), већ показује јаснан интерес за ресурсе и поједине делове те територије.

Нема пара за Украјину, а камо ли за Србију!

Други део позитивних процеса односи се пре свега на то да САД, после вишегодишње борбе, по свој прилици, неће успети да зауставе продор руског капитала у Србију, а самим тим ни руског утицаја. Поред тога, није успело ни заустављање капитала из Кине, која ће дефинитвно градити Коридор 11 и нову термоелектрану у Костолцу. Томе је, макар мањим делом, допринео и несразмер понуде. Наиме, од громогласно најављених инвестиција и позајмица из Емирата, наравно, усмерених у Србију из Вашингтона, остала је још само прича о 200 милиона долара за пољопривреду. Истовремено, одмах пошто је договорен почетак градње Јужног тока, Ивица Дачић је отишао у Америку, одакле је најавио инвестицију Џенерал електрика у ветропаркове од 300 милиона, уз сликање са Доналдом Трампом због тога што ће можда у Београду на месту некадашњег Генералшаба градити хотел. Мало за преживљавање Србије, још мање у поређењу са руском и кинеском понудом.

Све то, наравно, говори како ће опредељење српске будућности уредити сам живот, врло често најјачи јемац у политичким пословима, ствар која у данашњем свету чешће обликује политичку вољу него обратно. Речју, уколико живот крене у једном правцу, а политичка класа и елите на другу, утолико горе, али овај пут не по живот, већ по политичку класу и елите. Најважније је да алтернатива постоји, да је реална и да буде времена да је грађани препознају као такву. Преокрета у тој врсти понуда тешко да ће са Запада бити јер дубину тамошње кризе илуструје и то што Брисел свој готово спектакуларни продор у Украјину није финализовао на једини начин на који је могао – новцем за Кијев. Ако новца није било за прворазредну геополитчку причу одвајања Украјине од Русије, тешко да ће га бити и за Србију, колико год га мање требало него за Украјину.

Од Бајића па до Равне Горе

Хоће ли грађани Србије успети да препознају ту алтернативу? Већ данас не постоји нико на политичкој сцени ко би смео да јавно проговори против Јужног тока, и не бих се усудио да тврдим да је то само због страха од Путина. Осим тога – и даље је реч о грађанима – предлажем да наредних дана пажљиво пратимо серију Равна Гора Радоша Бајића и њен утицај на народ, биће ту много ствари које би могле да нас изненаде.

Ако је, како смо то овде често склони да верујемо, ту серију пустио или одобрио неки овдашњи службеник империје – или ако је бар није забранио, а рецимо да је могао, бар колико су из Хага могли да се љуте на серију Мој рођак са села – тај или је гадно погрешио, или је решио да подигне Србе, или да их подигне да би их затукао. Шалу на страну, чини се да ће та закаснела серија – чија идеја највише личи на политички дух из времена прве Коштуничине владе, када је са идејом о националном помирењу и донесен закон који је изједначио четнике и партизане – одјекнути као бомба у једном друштву чије поделе су радикално обновљене и продубљене после 2008. године. Не улазећи у њене уметничке домете и верност фактографији, а високо вреднујући чињеницу да је Бајић аутор који је последњих година успео да своје поруке спусти најдубље у народ, није без значаја што ће та серија носити не само један дух националног помирења и друштвене интеграције већ и неке важне историјске спознаје, без којих се, показаће се, не може напред.

Наиме, имала је Србија у прошлом веку и боље војнике и боље политичаре од Драже Михаиловића, успешније поготово, али од Цара Лазара није имала пред собом ниједну такву судбину, у којој се толико пресецала трагедија целог српског народа. Снага генерала Михаиловића као симболичке вредности показала се још у време емитовања серије Саве Мрмка Последњи чин (1981), када су четници, до тада редовно дехуманизовани, без имена, без судбине, први пут били персонализовани, да би у једној серији која је хапшење и убиство Драже Михаиловића третирала из комунистичке визуре, стекли готово неподељене симпатије гледалаца (посебно Никола Калабић у извођењу Зорана Ранкића). „Запаљивост“ мита о генералу Михаиловићу данас је још већа него 1981, таман за онолико за колико су се у међувремену увећале српска трагедија, понижење и фрустрација. Зато нема никакве сумње да ће Равна Гора – која, чини се, неће рушити табуе о пожртвованим ослободиоцима партизанима, али ће у сличном патриотским кључу први пут приказати и четнике – имати велики утицај на артикулацију новог српског буђења. Наравно, Срби знају да живот није телевизија, тако да је од те серије важније плодно тле на које падају њене поруке и један дуготрајни спознајни процес међу Србима о њиховој историјској позицији, који је, на крају, поруке те серије и произвео.

Запамти реплику: Енглези ће нас оставити на цједилу

Отуда се, говорећи о артикулацији потребе за променама на унутрашњој сцени, с разлогом више мисли на тај широки спознајни процес него на српску политичку сцену, чак и онај њен део за који се верује да је патриотског усмерења.

Тај спознајни процес може се илустровати управо једном сценом из Бајићеве серије. „Енглези ће нас оставити на цедилу“, изговара генерал Боривоје Мирковић (Лазар Ристовски) у једном од почетних кадрова Равне Горе. Извештавајући кабинет председника владе Душана Симовића о својој вечери са британским војним аташеом у Београду К. С. Кларком, генерал Мирковић – мозак мартовског пуча – неколико сати пре немачког напада 6. априла 1941. саопштава да никаквог балканског фронта неће бити и да је Београд остао сам. Уверен да нас Енглези никада неће напустити, у серији му се супротставља потпредседник Симовићеве владе Слободан Јовановић, најмудрији Србин тог времена, који, нажалост, своје домете у правној, политичкој и историјској науци није успео да понови бавећи се практичном политиком. Не улазећи у историјску аутентичност те расправе, долази се до једног занимљивог момента који у себи сажима цео српски 20. век, који и 13 година после свог календарског завршетка међу Србима још траје.

Када су Енглези Београд оставили на милост и немилост Хитлеру, то је био поуздан знак да је за њих Југославија престала да постоји и пре прве немачке бомбе над Београдом. Утолико пре што је Лондон – и тада, и пре, и касније – итекако умео да буде пријатељ Југославији, за разлику од Србије – и тада, и пре, и касније. Отуда Мирковић у серији, у тренутку када каже да су нас Енглези напустили, саопштава једно „српско геополитичко становиште“, док Бајићев Јовановић, не верујући да ће нас Енглези напустити, исповеда „југословенско геополитичко становиште“ јер оно што Енглези можда не би напустили свакако је пре Југославија него Србија. Наравно, у праву је био Мирковић: Енглези нису помогли јер нису више рачунали са Југославијом; да помогну Србији, нису имали рачуна.

Та инверзија, тако типична за савремену српску политичку праксу, показује се – више од две деценије од распада Југославије и седам година од формалног успостављања Србије као самосталне државе – у томе што већина српских политичких фактора и представника друштвене елите данашње српске интересе, па самим тим и пријатеље и непријатеље тих интереса, види у југословенском, а не у српском геополитичком кључу. Наравно, сви пријатељи југословенске државе нису и пријатељи српске државе.

Отуда Мирковићева реченица „Енглези ће нас оставити на цедилу“ јесте финале када се једна историјска спознаја спушта у народ у једној телевизијској серији, дакле производу масовне комуникације. И то није било каква спознаја, већ суштинска историјска спознаја, где српски народ, мењајући ракурс свог гледања прилагођен позицији у којој се налази, почиње да разумева своје интересе препознајући ко су на глобалниој мапи пријатељи, а ко непријатељи тих интереса.

Спознавање сопствене историје

Отуда, због неразликовања југословенске и српске геополитике, није нимало случајно да дипломатска академија српског Министарства иностраних послова – настала у самосталној Србији – носи име по југословенском министру Кочи Поповићу, а не, рецимо, по Миловану Миловановићу, највећем српском дипломати 20. века, творцу Балканског савеза који је омогућио највећи историјски узлет модерне српске државе.

То не може бити случајност: поред Милована Миловановића, савремена Србија не помиње име Јована Ристића, вероватно нашег највећег државника 19. века, који је са Берлинског конгреса донео независност српској држави. Савремена Србија памти једног Михаила Обреновића као модернизатора, али не и као владарског родоначелника идеје о силаску у Стару Србију, јер би то ваљда нашкодило његовом модернизаториском идентитету. Један Милан Стојадиновић запамћен је као симпатизер нацистичке Немачке, не по томе што је то заиста био, већ по томе што је идејом о неутралности прве Југославије био супротстављен англо-америчким геополитчким плановима тог времена. На крају – задржавајући се на помињању грађанских политичара – један Милан Грол, неупоредив по значају са Стојадиновићем, данас је од њега много познатије, помињаније и цитираније име у савременој политичкој историографији, као и од Миловановића и Ристића.

Срби су, наравно, уз помоћ својих западних пријатеља, систематски од себе скривали сопствену историју, и та кривица не може се приписати искључиво комунистима, бар по томе што је то процес дужег трајања од комунистичке владавине. Таман онолико колико је Србија за све то време мање познавала политичке носиоце српског становишта у односу на носиоце југословенског, толико је могла и да, на своју катастрофу, српско геополитичко становиште замени југословенским. Као илустрација колико је то било апсурдно, може да послужи и комична слика у којој Војислав Шешељ, коме нико не може да оспори српски национализам, 1991. године са својим симпатизерима нуди добровољце пред Америчком амбасадом у Београду за први поход против Ирака Садама Хусеина. Тог тренутка, наравно, проказани српски националиста понаша се се као геополитички Југословен, а не као геополитички Србин, и на томе му се не може ни замерити јер Србија о себи те године, када је почела да се решава њена судбина, није знала ништа.

Последње две деценије Србији су прошле у послу без кога се није честито дао обавити ниједан други – у спознавању сопствене историје, по највишој могућој цени, плаћајући допунске часове изгубљеним животима, територијама, падом у беду и ропство. Та историјска спознаја, која је имала и своје претече, успела је у скорије време да се артикулише у књигама од Драгољуба Живојиновића и Косте Чавошког до нешто млађих Мила Ломпара и Милоша Ковића, да набројим само неке. Истина, Срби су одавно престали да читају књиге, али та спознаја о српском геополитичком становишту и препознавању аутентичног националног и државног интереса не припада само онима који су успели да је дискурзивно уобличе. Она припада и једном колективном историјском осећању да би се коначно укрстила у речима Бајићевог генерала Мирковића. И баш због тога те речи из серије Равна Гора могу да продру веома дубоко, не само као први плодотворан сусрет у једној судбинској спознаји између народног мишљења и јасних порука истинске елите већ и по томе што ће пасти на никада плодније тле, па и по томе што ће бити натапана топлом кишом светских догађаја.

Промјене као дио процеса, а не политичког рада

Српска политичка пракса, осим часних изузетака, остала је изван овог процеса по томе што је она своју виталност црпела далеко изван ствари које су описане у овом тексту. Она је била измештена као нека врста живог медија између западних сила, које су је контролисале, и грађана, који су је трпели, утолико кроткије што су реалне алтернативе биле даље. Претходна власт по Србе је била погубна по томе што је оба процеса – и процес разградње државе и још више процес формирања алтернативе – контролисала, дозирала и успоравала. Успевала је да их држи на дистанци да се никад не додирну, утолико пре што је једино њихово укрштање могло да произведе бунт и промене. Само то било је довољно да та власт мора да оде. Неважно је да ли то не може, не уме или неће – мада у њој има свега од тога – тек актуелној власти није пошло за руком да успостави ту врсту контроле. Уместо тога, она је и сама, као пена на таласу, активан део тих процеса, и једног и другог.

Промене су видљиве, и њихову чврстину видимо у томе што их препознајемо као производ друштвених законитости, а не као последицу деловања појединих политичких група или појединаца. Ускоро ће у Србији бити занимљивије него икад. А досадно никад није било.