Жељка Цвијановић: Рефик Хоџић и лекције из транзиционе (не)правде

Отворено писмо Жељке Цвијановић, министра зе економске односе и регионалну сарадњу у Влади РС, Рефику Хоџићу директору за комуникације у Међународном центру за транзициону правду у Њујорку. Господине Хоџићу, Шокирана сам острашћеношћу, безобразлуком, политичком и правном шупљином коју сте демонстрирали дајући коментаре о недавном гостовању предсједника Републике Српске Милорада Додика на Универзитету Колумбија у Њујорку. […]

уторак, 1 новембра, 2011 / 11:40

Отворено писмо Жељке Цвијановић, министра зе економске односе и регионалну сарадњу у Влади РС, Рефику Хоџићу директору за комуникације у Међународном центру за транзициону правду у Њујорку.

Господине Хоџићу,

Шокирана сам острашћеношћу, безобразлуком, политичком и правном шупљином коју сте демонстрирали дајући коментаре о недавном гостовању предсједника Републике Српске Милорада Додика на Универзитету Колумбија у Њујорку. Ово сам увидјела читајући Ваш чланак (прецизнијеop-ed) који сте написали, и који је постављен на електронском издању дневних новина (Columbia Daily Spectator) ове универзитетске заједнице.С једнаком запањеношћу прочитала сам и Ваше коментаре које сте у наставку текста изнијели у размјени ставова са осталим коментаторима поводом оног што сте написали.

Видим, дали сте си одушка, па сте одржали лекцијупрестижном њујоршком Универзитету Колумбија због пружене прилике предсједнику Додику да изнесе своје ставове. Кажете им на почетку како се противите овом предавању. Онда мало ублажите, па кажете да поштујете чињеницу да Институт Хариман, који је на Колумбији био домаћин овог догађаја, има право да по свом слободном избору позове госте који ће одржати предавање, али Вам се,ето, ипак, не свиђа тема, јер имплицира да је Дејтонски споразум успјешан примјер америчке спољне политике. А, онда, бавећи се и даље темом предавања, одлучите „великодушно“ да препустите релевантним званичницима САД-а да одговоре на питање како то, као што Ви то наводите у свом тексту, а ја то због јавности цитирам: „Република Српска са својим досјеом политике истребљења (чињеница која је утврђенау бројним пресудама МКСЈ)својих несрпских грађана и континуираним кршењима људских права може представљати успјех америчке спољне политике“.Ово питање је, дакле, Ваша антитеза на тезу да је Дејтонски споразум успјешан пројекат јер је обезбиједио мир и успоставио политички и уставни систем на основу којег једна земља функционише у миру већ 16 година? Али, елаборирате даље, па сте успјели некако да се присјетите да би се тај успјех ипак могао огледати у чињеници да је овим Споразумом окончан рат, али онда,ипак, додате да сматратеда се некадашњом Холбруковом реченицом да је омогућавање Републици Српској да настави своје постојање била највећа грешка Дејтонског мировног споразума, може закључити о каквом успјеху је ријеч. При том, не успијете да се присјетите оног дијела у којем Холбрук објашњава да је БиХ савезна земља и да се мора организовати као савезна земља. И гдје каже да не може постојати унитарна влада, јер би тако земља поново завршила у сукобу. Некако заборавите и онај дио гдје Холбрук у наставку каже да је Дејтонски мировни споразум вејроватно најуспјешнији мировни споразум новијег времена, јер је признао стварност.

Господине Хоџићу, о овој реалности је у оквиру свог предавања говорио и предсједник Додик. Говорио је и о томе да ниједна аутономија није укинула саму себе, па то неће ни Република Српска. И да је Република Српска добро организована и стабилна заједница. И да територијални интегритет и међународни капацитет БиХ нису спорни, али да су унутрашња питања ствар унутрашњег договора. И да је прошло вријеме међународног интервенционизма и експериментисања.И да је БиХ одржива на дејтонским принципима. И да она треба да се креће према Европској унији, али да то не значи да због тог пута мора да постане централизована. И да је његова политика, политика мира због које никада није и никада неће заплакати ниједна мајка. И да се служи средствима демократије као што су глас у парламенту и слободно изражен политички став. И да су злочине чинили појединци и да за то треба да одговарају, без обзира које су нације. И да је одговорност индивидуална, а не колективна. И да због тога никада неће прихватити да се Републици Српској и српском народу наметне таква кривица.

Али, Ви бисте вољели да Република Српска буде за све крива и зато сте својим чланком настојали да је тако и прикажете. Требао вам је повод, а то је било предавање предсједника Додика, јер је предсједник Републике Српске, а Ви сте у свом коментару експлицитно рекли да ту функцију не признајете, а чему ћу се каснијевратити у наставку овог текста, па сте се окомили на демократију и слободу говора по којој је познат амерички универзитетски миље. Јер желите да сви пишу, говоре и мисле као Ви. И да тако буде не само у БиХ, већ и у САД. Увукли сте и овај угледни амерички универзитет у своје обрачуне са политичким неистомишљеницима из БиХ, а повод је било гостовање предсједника Додика. Тобоже због бриге да не дају могућност, како Ви то кажетеу свом тексту, за ширење „његове ревизионистичке и непријатељске пропаганде која увелико штети дугорочној стабилности у Босни и у регији“. Претпостављам да сте жељели „упозорити“ колико је „штетно“пружити могућност једном политичком лидеру из Републике Српске да каже да је децентрализована структура БиХ формула за њен успјех. И да је од свега мир најважнији, као што је предсједник то и нагласио.Претпостављам да пријетњом сматрате предсједникову изјаву да ће се у свом раду држати Устава. Нисте се, господине Хоџићу, дотакли ниједне појаве која представља стварну пријетњу по стабилност или безбједност БиХ и регије, а које нажалост, изазивају истински страх код становника овог простора, али и цијеле планете.Да ли сте у настојањима да се обрачунате са Републиком Српском, намјерно пропустили да укажете на те стварне пријетње, не само за БиХ и регију, већ и цијели свијет? Живите и радите у граду Њујорку чији су грађани,тиме што су били изложени стравичном терористичкомакту, на најстрашнији начин осјетили шта су стварне пријетње по стабилност и безбједност данашњег свијета.

Ви сте, господине Хоџићу,у свом чланку наступили само као бошњачки лобиста. Управо сте Ви својим запаљивим текстом прецизно маркирали колики је капацитет БиХ као државе, за коју тврдите да је подрива политика предсједника Додика. Ниједна политичка реторика било којег политичара из Републике Српске не би успјела тако јасно показати домете БиХ као што сте Ви то успјели. Управо сте Ви својим чланком,и сви они који су настојали да безуспјешно спријече наступ предсједника Додика да пренесе своје виђење на разним мјестима у Сједињеним Америчким Државама, најбоље објаснили и показали којом унутрашњом кохезијом и снагом располаже БиХ. Управо ћете Ви навести многе да закључе да, ако једни другима оспоравамо право на говор, онда мало шта у овој земљи има уопште и да се подрива.

И, господине Хоџићу, након што сте исцрпили друге теме кренули сте у свом чланку и у нешто што је требало да личи на „коначни обрачун“. Па, кажете тамо да „нисте сигурни да ли организатори овог догађаја на Институту Хариман знају да оног који негира геноцид у Сребреници позивају да говори о интеграцији БиХ у ЕУ“. Ви сте, претпостављам опет тенденциозно, пропустили да примијетите да је предсједник Додик свој лични и политички однос према ратним злочинима и страдањима недужних људи много пута јавно образложио. А, ово је било и једно од постављених питања након предавања. Ако се не варам, били сте портпарол Хашког трибунала и сигурно сте предано пратили све изјаве ове врсте, не само оне на које се позивате у свом чланку и које сте, дјелује ми, селективно издвојили баш за ову прилику. Дакле, сигурно се сјећате става предсједника Додика да и само један изгубљен људски живот представља трагедију, и да никад није оспоравао да се у Сребреници догодио ужасан и тежак злочин и да се починиоци морају извести пред лице правде. И не само то, већ и да морају одговарати све до свог биолошког краја. Претпостављам да знате и да је био први политичар који је јавно позивао на процесуирање ратних злочина на свим странама, јер су се злочини и дешавали на свим странама, и залагао се за кажњавање свих починилаца без обзира на њихову етничку припадност. Сигурно сте запазили и став да су злочине починили појединци, па је и одговорност појединачна, а не колективна. Као и противљење тенденцијама да се ријеч „геноцид“ исполитизује с намјером да се цјелокупан српски народ оцрни за злочине које су чинили појединци. Ово је став политичара који служи свом народу, и који служећи свом народу, никад није нанио штету неком другом народу. Ви то одлично знате. Али, Вама је то мало.

Вјерујем да сте упознати да се изван БиХ у научним, стручним и правним круговима води широка дебата о значењу и предмету термина „геноцид“. Али, ипак Вам смета кад то оранизатор догађаја на Институту Хариман помене у уводном обраћању пред почетак предавања предсједника Додика. У питању су, дакле, озбиљне научнерасправе.На примјер, професор Вилијам Шабас, предсједник Међународног удружења истраживача геноцида и један од најистакнутијих свјетских стручњака за хуманитарно право, опширно је писао о свом ставу да је геноцид погрешна квалификација злочина који су почињени у БиХ.Уколико не гријешим, и судијаКриштоф Флиге из Међународног кривичног суда за бившу Југославију такође је довео у питање коришћење ријечи „геноцид“ за ратне злочине који су се десили у БиХ. Чињеница да се наука и струка баве овом темом не значи да било ко жели умањити тежину страдања или трагична искуства којма су у овој или некој другој земљи биле изложене бројне породице.Ви одлично знате да све што је наука квалификовала, наука има право и да преиспита. Али, Вама то смета. Саркастично кажете у свом коментару у којем полемишете са осталим коментаторима Вашег чланка да неће ваљда неко Додиковог калибра утврђивати „правну природу кршења међународног хуманитарног права, умјесто институција попут Међународног суда правде или Међународног кривичног суда за бившу Југославију“. Морам да примијетим да Ви беспотребно браните нешто што нико није ни оспорио. При том, не мислите да научни или стручни ауторитети изван ових институција имају право да се баве питањем квалификације геноцида. Као што не мислите да легитимно изабрани политичар или функционер има легитимно право да на различитим форумима износи своје политичке ставове. Или тако мислите само кад је у питању предсједник Републике Српске?

Универзитет на који сте се окомили, а који је познат не само по квалитету образовања које пружа, већи по својој отворености за изношење ставова, угостио је бројне политичаре из свијета, и са простора несрећног Балкана. Ово је карактеристика и многих других познатих америчких универзитета. Могуће је да сте Ви и раније реаговали, а ја да сам пропустила да примијетим Вашу реакцију и у неком од претходних случајева. Сјећам се, на примјер, гостовања Хашима Тачија, на истом том Институту. Човјека којег је извјештај Дика Мартија, извјестиоца Савјета Европе, тешко оптужио да је на челу мреже која се бави кријумчарењем дроге, оружја, људи, као и за трговину људским органима. Могуће је да је архива коју претражујем погрешна, али нигдје не налазим Вашу реакцију. Дакле, то је по Вама у реду.

Вама, господине Хоџићу, смета само кад тамо говори предсједник Додик за којег се не везује ни једна оптужба за тешко кршење међународног хуманитарног права или било какав ратни злочин. Тиме сте дефинисали скученост споствене аналитичке способности и способностида будете објективан поматрач и коментатор. Одлично знате да се прије предавања на Колумбији предсједник Додик састао са бројним личностима у Стејт Дипартменту и Савјету за националну безбједност, те са сенаторима и члановима Представничког дома америчког Конгреса, као и са бројним аналитичарима, представницима невладиног сектора, са члановима пословне заједнице и слично. Ви сте се, ипак, окомили на универзитетску заједницу, јер је то отворени форум, са којег се ставови највише чују. А, Ви, као и они који су настојали да спријече ово предавање, не желите да се чују ставови Републике Срспке. Мислите, ваљда, да је ово право резервисано само за политичке представнике Бошњака. И да и Америка и цијели свијет само треба да Вам излазе у сусрет. Веома је легитимно имати различите политичке ставове о истим питањима, али и веома примитивно оспорити било којем политичком представнику право да говори. Ви сте, ипак, одлучили да селективно сугеришете америчким универзитетима коме треба, а коме не треба дати право да говори. Ваш брутални напад на слободу говора,која је један од темељних демократских принципа, само зато што ће изнесени став бити другачији од Вашег политичког промишљања, далеко је скандалознији од свега оног што ви називате скандалозним у Вашем чланку и Вашим коментарима.

Нећу трошити простор да објашњавам зашто је управо предсједник Републике Српске веома релевантан да говори о путу БиХ ка Европској унији. Вама смета Република Српска, па не вриједи објашњавати шта су Влада Републике Српске и њене институције урадиле да ојачају своје структуре како би могле да извршавају свој дио обавеза које произилазе из придруживања БиХ Европској унији. Али, наводите како је предсједник Додик много пута оспорио рад Суда БиХ. Вјероватно се сјећате да је незадовољство Републике Српске праксом овог Суда и других правосудних институција на нивоу БиХ, успостављених мимо Дејтонског споразума, довело до отпочињања структуралног дијалога између БиХ и ЕУ у области правосуђа. Или Вам је, можда, криво што је ЕУ одлучила да се позабави овим питањима? Подсјећам Вас да су разлози незадовољства и забринутости Републике Српске управо везани за селективан приступ у процесуирању ратних злочина, апелациону улогу Суда, ретроактивну примјену права, односно закона, и интервенционизамвиших у рад нижих судских инстанци, као и бројне друге девијације које су правосудну праксу на нивоу БиХ учиниле, најблаже речено, атипичном и удаљеном од правосудне праксе демократског свијета. Ви сте, иако се Ваш радни ангажман већ дуго одвија у сфери правде, прво као портпарол Хашког трибунала, а сада и као директор центра за комунникације Међународног центра за транзициону правду, пропустили да препознате ове девијације. Дакле, могло би се закључити да је и у овој области Ваш приступ селективан.

Господине Хоџићу, у Вашем тексту, али и коментару који се налази у наставку чланка,јасно сте показали свој однос и према Дејтонском споразуму, а то значи и према међународном праву. Осим тога, Ваши су коментари антиуставни.Објашњавате тамо да наслов Вашем чланку, у којем се Додик назива предсједником, нисте сами дали, већ да је то урадио уредник, а да Вас није консултовао. Појашњавате да никад нисте назвали Додика предсједником, као и да овакав наслов у којем се он назива предсједником, а без појашњења шта је то Република Срспка у стварности, може да заведе, и да замагли чињеницу да је он тек предсједник једног административног ентитета у БиХ. Искорачите овдје и мало даље, па у свом већ препознатљивом спекулантском маниру појасните да је Универзитет Колумбија појачао илузије „оних који би вољели да га виде као пресједника имагинарне државе…“

Па, видите, господине Хоџићу, Дејтонски споразум и Устав БиХ који је један од његових анекса, прецизирали су питање надлежности и унутрашњег уређења БиХ. Уставом Републике Српске, која је дио дејтонске БиХ, јасно је прецизирана позиција предсједника Републике Српске. Као и Народне скупштине, Владе и других институција Републике Српске, чије постојање је уважио Дејтонски споразум, који је међународни правни акт. На изборима одржаним у октобру 2010.године ранији предсједник Владе Републике Срспке изабран је директном вољом грађана Републике Српске, која је дејтонска категорија, за њеног предсједника, а ОСЦЕ и друге релевантне међународне организације прогласиле су ове изборе слободним, фер и демократским.

Подсјећам Вас, господине Хоџићу, да Република Српска није тек административни ентитет у оквиру БиХ. Република Срспка је потписница свих анекса Дејтонског споразума, а тиме и самог међународног уговора. Ово по мишљењу Венецијанске комисије Републици Српској и тада, а и сада даје међународноправни статус, по којем Република Српска, заједно са Федерацијом БиХ може одлучивати о промјенама свих анекса, па и Анекса 4 без учешћа БиХ. Нема, дакле, господине Хоџићу, БиХ изван ентитета.
Ваша хистерија и харанга је само наставак праксе извртања теза. Зато бисте Ви поново да покажете великом свијету да је онај ко брани Дејтонски споразум рушитељ, а да су они који би да сруше један од најважнијих докумената међународне заједнице након Другог свјетског рата, браниоци попут Вас. Ово је депласирано, господине Хоџићу, јер је и велики свијет већ схватио или почео да схвата ко је ко у овој тужној босанскохерцеговачкој причи.

Дакле, тотално је небитно да ли Ваше интимно политичко промишљање прихвата постојање позиције предсједника Републике Српксе. Проблем је једино то што бисте радо позвали на одговорност сваког ко изрази сумњу у вези са БиХ, али истовремено сматрате да су Ваше антиуставне квалификације негирања постојања функције предсједника Републике Српске, а тиме и Републике Српске, нормална и законита ствар. Дакле, поново испољавате селективан приступ.

И коначно, и Ви сте, господине Хоџићу, један од оних који се манипулаторски односи према догађају организованом на Институту Хариман Универзитета Колумбија у Њујорку. Тврдите да је тамо био спријечен приступ Бошњацима како би се избјегло постављање неугодних питања предсједнику Додику. Ово је нетачно из најмање два разлога. Прво, предсједнику Додику су након одржаног предавања постављана питања, а према садржини и непријатељском тону 80% њих, више је него јасно да их је постављала бошњачка публика. Друго, најмањедвојица страних генералних конзула, један православни свештених, и 15-так америчких грађана српског поријекла, такође, нису успјели да присуствују овом догађају. Дакле, није било дискриминације и ужасно је тужно што сте у свом обрачуну са политичким неистомишљеницима отишли тако далеко да оптужите овај угледни универзитет да је постојала селекција, односно одабир публике. Кажете да су због овог, колико је Вама познато, поднесене жалбе Комисији за људска права државе Њујорк по основу етничке/расне дискриминације. Чињеница да овом догађају није успјела да присуствује и једнако велика група небошњачких грађана, чини овај потез несхватљивим.

Господине Хоџићу, Ви водите своје политичке ратове против Републике Српске и при томе не презате да у тај свој рат увучете и академску средину Сједињених Америчких Држава у којој су демократија и право на говор светиња.Окаљали сте намјеру овог универзитета да понуди прилику свим релевантним политичким факторима из БиХ да изнесу своје ставове, на начин како је таква прилика била понуђена и многим другим говорницима. Наругали сте се политици непристрасности и објективности која се промовише у оквирима америчке универзитетске заједнице и злоупотријебили сте и тешко атаковали на њено право да суверено и независно проводи своје праксе.

Искрено жалим што су Универзитет Колумбија и њен Институт Хариман изложени оваквим непријатностима.

Жељка Цвијановић,
Министар за економске односе и регионалну сарадњу у Влади Републике Српске