Овај филм за омладинце и ширу породицу, урадио је више за јачање специјалних и паралелних веза Српске и Србије, него све политичке гарнитуре до сада. Пише: Дани(ј)ел Симић Најозбиљније мислим ово што сам написао у уводу. Здухач је замишљен као класичан продуцентско-потрошачки цјеловечерњак, са јасном агендом и назначеним брендирајућим приоритетима. Но, по општим резултатима, превазишао […]
четвртак, април 21, 2011 / 15:54
Овај филм за омладинце и ширу породицу, урадио је више за јачање специјалних и паралелних веза Српске и Србије, него све политичке гарнитуре до сада.
Пише: Дани(ј)ел Симић
Најозбиљније мислим ово што сам написао у уводу. Здухач је замишљен као класичан продуцентско-потрошачки цјеловечерњак, са јасном агендом и назначеним брендирајућим приоритетима. Но, по општим резултатима, превазишао је све оне високобуџетне изметине, у које смо скркали силне милионе. Плус, те су се напарфемисане какице издавале за умјетничке уратке.
Није ми се дало у причи о филму Мотел Нана бешједити са те стране, јер здраворазумска рачуница није пристојна и популарна ако сте Србин, али сад намјеравам да дам себи о(з)душка. Овај филм је идеалан за то. Значи авантура је шамарчина свим досадашњим улагањима у тзв. културу и свима онима који су симулирали да су паре на ту тзв. културу потрошили.
Бања Лука је топоним који се у Здухачу помиње толико пута, да чак и недоказни подсјетник на то чему заправо служи Министарство културе у једној држави, као што сам ја, не може да нађе простор за замјерку. Осим, наравно, одсуства ћирилице.
При свему томе, Здухач из буџета није узео ни паре, ни динара, а валахи ни фенинга. Тако да приватном предузетништву не можемо замјерати оно што морамо држави.
Понављаћемо то док не проплачете
Не, нећу пропустити да (изнова и сладострасно) поменем Турнеју и Св. Георгија који убива текст сопствене представе, јер то су најјаднији изданци српске кинематографије у прошлој деценији. Дакако, у сразмјери са институционалном пажњом, подигнутом помпом и улагањима у њих.
При том не мислим на идеолошко-продукцијске постулате, већ на саму артистичку изведбу ових целулоидних спирина, за које су Српска и њена влада издвојиле милионске суме. На сопствену срамоту и свјетско понижење.
Наши властодршци о култури имају таман толико појма, да јавно неће рећи да су то којештарије. Зато ће чекати да их неко муне лактом кад треба пљескати на концерту класичне музике, те лијечити своје паланачке комплексе из провинцијалске младости, дружећи се под старе дане са „звијездама из Београда“ – и то отимајући за улазницу у ту ВИП-ложу од уста својој дјеци. Наравно, оној симболичкој дјеци, јер се рођена знају збринути боље него што би се и сама надала.
Значи, изненађење
Здухач је, дакле, замишљен као цјеловечерња сублимација већ постојеће тинејџерске тв-серије (Тотално Нови Талас), а којој је у аманет пало да пређе преко Раче, те аудиовизуелно промовише и идеолошки мотивише Демофест, иза којег стоји агенција Акваријус Огилви.
Умјесто тога, добили смо мелем за изгризене нокте. Први филм у којем су ова страна Дрине, њени градови и људи, природа и умјетници; третирани са уважавањем и без сводничке рачунице или трговачке подлости Београда. Добили смо отуда зато једну заиста забавну тинејџ комедију, која је превазишла сама себе и постала све оно што њени претходници, нашопани народним парама, нијесу били.
А за то су били плаћени!
Нико овдје, наравно, не намјерава тврдити да је овај филм, иманентно, прекорачио границе жанра и намјене. Оно што Здухачу омогућава да то заиста учини у стварном свијету, јесте окружење у којем се ама баш сваки филм дочекује као национална психотерапија. Наравно, и дилетанти који су на том подручју раније оперисали у Републици Српској.
Умјесто да је неко дао дозу лијекова овом слуђеном и сажаљиво несамопоузданом народу, исти је остављен да паковања са црним тригонитима купује на улици. У таквим условима, слично као у случају 32. Децембра, један аутсајдер поново чита буквицу квазифаворитима.
Митолошки маркетинг
Здухач је раздраган филмић комично-авантуристичке садржине, урамљен у троугао Београд – Требиње – Бања Лука. Са продукцијским провијантом који је имао, редитељ је (уједно и сценариста) извукао максимум. Изузев једне сцене која дође као маркетиншки блок, заиста непотребно и очигледно назор утрапљен редитељу, јер овлаш и мало експлицитније сублимираних реклама има на тоне. У тим условима, вањштина овог филма је сасвим репрезентативна. Нагланцана, као што је и ред у оваквим остварењима, попут тинејџерског зубала пред излазак у град.
Здухач, као митолошки појам, помало је насилно убачен у наративно ткање, те повезан са носећим симболима западњачког мејнстрима и тзв. рокенрол културе. Но, на крају у њега ипак лијеже, као кад нешто негдје нагуравате на силу у преузак жлијеб, па одједном крцне и углави се.
Изгледа шашаво, али вас критика више не боли.
Јако је просвјетљујуће гледати домаће глумце, умиксане са онима које смо навикли гледати као битне. Једна од главних улога, и то Златна, запала човјека одавде. Тако су пречански глумци показали да уопште нема разлике између њих и „увозних“. Осим што они немјерљиво боље играју оне ликове, који говоре ијекавским изговором српског језика.
За мене је лично задовољство и откровење представљало филмовање Свјетлане Андрић и Жељка Митровића (домаћи, није ружичасти), без обзира на епизодност улога им. Њих, и Ђурђу Вукашиновић, било је занимљиво гледати на филму.
Свачије појављивање у филму се некако издијелило на кашичицу. Сопот је можда исувише озбиљан састав за улогу коју је играо, али ни њима се вјероватно не чека нови изузетак од правила просјечности, па да омркну на биоскопским платнима.
Коља Пејаковић, са друге стране, јесте константа. И забаве, и квалитета у том погледу; мада одјавна пјесма овај пут неће имати хитичну судбину Хаљинице боје лила.
Плакета захвалности
На крају, и овог осврта и пројекције, имао сам утисак да можда није све изгубљено. Да, једног дана, када се ријешимо и окупације и медиокритетства, простим тржиштем, људима који гањају свој материјални интерес и чињеницом да око Бање Луке нема близу ни један град ове величине; успијемо да развијемо мало здравог самољубља и нагона за самоодржањем, који смо дефинитивно изгубили или га се стидимо.
Немамо ми пара да правимо фенси презенте и домјенке, али радо би додијелили неко признање екипи Здухача. Засад можемо само да додијелимо овај алфанумерички слијед синтаксичких јединица, а они нека замисле да је ово од мједи и гвожђа.
Фронталова плакета захвалности тако иде за Бранкицу Јанковић, из разлога које сам поменуо у уводу. Имам неки осјећај да кад бих ја састављао владу, баш волио видјети госпођу Јанковић на неком од министарских мјеста. Ако ништа, оно због плакете и осјећаја. Јер уопште немам осјећај да неки у овој земљи немају благе везе, а доносе одлуке. У то сам сигуран.
Исто као што сам сигуран да нико није урадио оволико за промоцију Бање Луке и Српске, за толико пара и уз сопствени ризик. О умјетности ћемо други пут. Значи, ја ћу сигурно отићи да погледам Здухач још једном, а могли би и ви. Значи, неће вас бити срамота самих себе, а и вечерас је премијера. А и то нешто значи.
Аферим газда!
Сваком виспренијем грађанину у пролазу је јасна дугогодишња позиција актуелног и вјечитог министра културе и Милиног личног, а омиљеног „ушташ ду пош“ ( личног џепног усташе). Неприкосновени замјеник Предсједника владе перфектно пере и препира прљаве новце нашег комбајнисте, а све у талу са београдским „ведетама“ и лијеченим алкосима типа Тике Станића који служе као свјетлосни показивач (жмигавац) ради скретања пажње изнуреног и полугладног (ма ко јебе културу) народа.
Једино ми је нејасна твоја позиција у вези Акваријуса и ДЕМОНФЕСТА?… Ово ми је поприлично неразумљиво:
„Здухач је, дакле, замишљен као цјеловечерња сублимација већ постојеће тинејџерске тв-серије (Тотално Нови Талас), а којој је у аманет пало да пређе преко Раче, те аудиовизуелно промовише и идеолошки мотивише Демофест, иза којег стоји агенција Акваријус Огилви.“
Ако и ти мислиш да је ДЕМОНФЕСТ и његов визуелни идентитет једна ТОТАЛНО демонско-сатанистичка работа балканско-провинцијалног типа, онда се веома слажемо у питањима у и око данашње културе у Србља.
Ако мислиш супротно, онда ништа…:D
Хахаха, Божо легендо! Овај Здухач је филм који је најављиван као промоција Демофеста, и дио радње се односи на фестивал. Мислим да су у вријеме најаве тог пројекта читаоци на Фронталу били у невјерици да ће све испасти како ваља. Сјећам се коментара да ће се Акваријус увалити са неком цифром, па ће продукција тражити још за завршета, па још за траку, па још…
Елем, свака част на филму који је епохалан јер се Српска помиње вам контекста рата у београдском филму.
Филм је сјајан. Морам да похвалим. Потпуно различит од онога на шта смо навикли ових година.
Што се тиче Турнеје, Св. Георгија… то нису највећи промашаји у посљедњој деценији, то су највећи промашаји у историји.
Али, занимљив је одговор Тика Станића, на који нико није обратио пажњу, гдје он на питање новинарке шта мисли о негативним реакцијама у РС због Турнеје, одговара да га то не занима. Ми смо платили филм, њега не занима наше незадовољство…
Симићу свима је јасно шта имаш да кажеш. Није јасно једино Антону Касиповићу и то зато што га не занима. Филм ћу прво погледати али поздрављам све што промовише Републику Српску.
Очито касним.
Филм још не погледах, али хоћу свакако ове недјеље.
Биће ми драго, ако се неко сјетио да је од БГД до БЛ исто онолико километара колико од БЛ до БГД, а никако дупло више.
Међутим.
Морам на овом мјесту споменути непријатно сјећање на -представу Ко је овде Идиот, коју погледах прије 7-8 година у сали кина Палас, а у којој су глумили Милан Калинић и Срђан Ивановић, дошавши са сценографијом која је укључивала један кафански сто, који је требао представљати деск психијатра и једну канцеларисјку столицу, на којој је исти сједио.
Са костимима који су поред њихове свакодневне одјеће укључили и један бијели мантил, изведоше представу пуну радмиловићевских импровизација, мени не баш смијешно, ни близу као Радован Трећи.
Све то на крају наплатише 8 марака по глави, док смо ми гледали представе у Народном позоришту по 3 марке.
Сјетила се браћа да питају Ко је овдје идиот.
Мислим да су и сви који су погледали недавну урнебесну(?) комедију Певај брате, били у прилици добити одговор и на питање постављено у мрачној сали нереновираног кина Палас.
Једино лијепо што ми је остало из те представе јесте да сам тог дана купио двије карте, јер је она била ту, прије него се удала.
Вери кјуууул филм B-)
Аферим газда!
Сваком виспренијем грађанину у пролазу је јасна дугогодишња позиција актуелног и вјечитог министра културе и Милиног личног, а омиљеног „ушташ ду пош“ ( личног џепног усташе). Неприкосновени замјеник Предсједника владе перфектно пере и препира прљаве новце нашег комбајнисте, а све у талу са београдским „ведетама“ и лијеченим алкосима типа Тике Станића који служе као свјетлосни показивач (жмигавац) ради скретања пажње изнуреног и полугладног (ма ко јебе културу) народа.
Једино ми је нејасна твоја позиција у вези Акваријуса и ДЕМОНФЕСТА?… Ово ми је поприлично неразумљиво:
„Здухач је, дакле, замишљен као цјеловечерња сублимација већ постојеће тинејџерске тв-серије (Тотално Нови Талас), а којој је у аманет пало да пређе преко Раче, те аудиовизуелно промовише и идеолошки мотивише Демофест, иза којег стоји агенција Акваријус Огилви.“
Ако и ти мислиш да је ДЕМОНФЕСТ и његов визуелни идентитет једна ТОТАЛНО демонско-сатанистичка работа балканско-провинцијалног типа, онда се веома слажемо у питањима у и око данашње културе у Србља.
Ако мислиш супротно, онда ништа…:D
Хахаха, Божо легендо! Овај Здухач је филм који је најављиван као промоција Демофеста, и дио радње се односи на фестивал. Мислим да су у вријеме најаве тог пројекта читаоци на Фронталу били у невјерици да ће све испасти како ваља. Сјећам се коментара да ће се Акваријус увалити са неком цифром, па ће продукција тражити још за завршета, па још за траку, па још…
Елем, свака част на филму који је епохалан јер се Српска помиње вам контекста рата у београдском филму.
Филм је сјајан. Морам да похвалим. Потпуно различит од онога на шта смо навикли ових година.
Што се тиче Турнеје, Св. Георгија… то нису највећи промашаји у посљедњој деценији, то су највећи промашаји у историји.
Али, занимљив је одговор Тика Станића, на који нико није обратио пажњу, гдје он на питање новинарке шта мисли о негативним реакцијама у РС због Турнеје, одговара да га то не занима. Ми смо платили филм, њега не занима наше незадовољство…
Симићу свима је јасно шта имаш да кажеш. Није јасно једино Антону Касиповићу и то зато што га не занима. Филм ћу прво погледати али поздрављам све што промовише Републику Српску.
Очито касним.
Филм још не погледах, али хоћу свакако ове недјеље.
Биће ми драго, ако се неко сјетио да је од БГД до БЛ исто онолико километара колико од БЛ до БГД, а никако дупло више.
Међутим.
Морам на овом мјесту споменути непријатно сјећање на -представу Ко је овде Идиот, коју погледах прије 7-8 година у сали кина Палас, а у којој су глумили Милан Калинић и Срђан Ивановић, дошавши са сценографијом која је укључивала један кафански сто, који је требао представљати деск психијатра и једну канцеларисјку столицу, на којој је исти сједио.
Са костимима који су поред њихове свакодневне одјеће укључили и један бијели мантил, изведоше представу пуну радмиловићевских импровизација, мени не баш смијешно, ни близу као Радован Трећи.
Све то на крају наплатише 8 марака по глави, док смо ми гледали представе у Народном позоришту по 3 марке.
Сјетила се браћа да питају Ко је овдје идиот.
Мислим да су и сви који су погледали недавну урнебесну(?) комедију Певај брате, били у прилици добити одговор и на питање постављено у мрачној сали нереновираног кина Палас.
Једино лијепо што ми је остало из те представе јесте да сам тог дана купио двије карте, јер је она била ту, прије него се удала.