Зашто су четири злата у ватерполу, мање вриједна од једног сребра у фудбалу?

Нисмо правили славље када је ватерполо клуб из Бање Луке декласирао у финалу клуб из Сарајева. Исто као прије четири године, када су побиједили Неум и узели прву титулу у првој сезони ватерполо лиге Дејтонске Творевине у њеној (четверогодишњој) историји.

Зашто?

Зато што спорт, осим рођењем стечених преимућстава, те услова које је у стању обезбиједити заједница за бављење неким од њих, најприје зависи од духа. Од воље, жеље, или страњски речено – мотивације. А мотивација за игру у репрезентацији је љубав према свом народу и држави.

Српски народ је народ без самопоштовања. Колико год за то у рату и дипломатском рату били криви његови душмани, толико је у периоду мира и изградње за то, сама ријеч каже, крив он сам. Односно они који га воде.

Прва ствар коју би Срби у ратовању на спортским теренима требали да припреме, јесте одређивање приоритета и премоћно финансијско и медијско помагање оних спортова који нам доносе медаље, а самим тим и престиж и познатост на међународном борилишту. А то фудбал свакако није.

Три морска Србина, три Његоша!

Још једна ствар је пресудна у томе што Србија у ватерполу побјеђује и Хрватску супијане Чоколинде, а у ногомету тешко. Србија има три имена: АНДРИЈА ПРЛАИНОВИЋ, ДУШАН МАНДИЋ и НЕМАЊА ВИЦО.

Сви су могли играти за антисрпску Монтенегро Дон Мила Ђуканезеа, а нису хтјели. Само захваљујући њима се у Београду, током побједничког славља, са бине чује и српски језик ијекавског изговора. Тако они представљају, али не и само језички, и Републику Српску на својим утакмицама. Питајте се колико ће домаћих спортиста, оваквом политиком, радије бити први у БиХ, него посљедњи на клупи у Србији?

У српском ногомету смо изузетни. У стању смо да одемо на Свјетско првенство и тамо некога побиједимо посредством репрезентације Србије. И одмах да откачимо све који би били паметни беспотребе: ногомет је српска ријеч! Као и рукомет. А и ватерполо би се могао прозвати водомет, прије него што се неко сјети да рукомет, усљед силног патриотизма, почне називати у медијима хендбал. Јер, ето, то је српска ријеч. Таман као и ногомет…

Дакле у ногомету смо међу најбољим на свијету – а у ватерполу смо најбољи. У Европи златни четири пута за редом. Умјесто да посљедња побједа репрезентације Србије буде повод да се подсјетимо на успјехе ватерполо клуба из главног града Српске, те могућност формирања репрезентације Српске у у овом спорту, у јавности је ово све изостало. (Можда им је зато мрежна страница застала у 2017. години?)

Не зато што је фудбал популарнији, јесте, већ зато што никог није брига за било каквом српском стратегијом. Па најпослије у спорту. Да је то тако, најбоље показује да се посљедњи тријумф бањолучких Видри десио прије свега 15 дана.

Кажемо Видри, да се неко не би досјетио бесмисленог имена као "Делфини", будући да Србија која нема море, нема ни делфине. Ми предлажемо то име, јер у нашим ријекама има штука, има сомова, има пастрмки; али видре их ипак на крају поједу. Као Делфини Баракуде.

Напријед Видре! Напријед Делфини!