Зашто Срби имају посебне знакове за Ч и Ћ, који се разликују и међусобно, и од Ц?

(Знате оно ћујеш ба, како ћетници прићају?)

среда, март 20, 2019 / 18:59

Још из доба СФРЈ је широко позната чињеница да они који причају „Загребачки“ и „Сарајевски“, имају тешкоће при разликовању фонема ч и ћ. Често би и у писању знали правити ту грешку, али и (најчешће) научити како се правилно пише, али и даље задржавајући изговор ћ на мјесту ч.

Латиница, поготово ако је ошишана, графички ублажује фонетски факат да католички и муслимански корисници српског књижевног језика Вука Стефановића Караџића, не праве разлику између ћ и ч.

У латиници су ћ и ч само варијанте са квачицама над знаком C, што, опет графички, згодно указује на још једну појаву. У српском наличе слова два, фонетски блиска гласа: Ћ и Ђ, који су звучно/безвучни парњаци у фонетици српског језика.

А и у језицима преименованим из њега.

Прапочело аутохтоног српског писма (ћириличног дакако) налазимо у Повељи Бана Кулина из 1189. године, а данас је знано као слово „ђерв“. Ту је забиљежена први пут у историјским споменицима посебна српска графема, која је истовремено означавала гласовну вриједност Ћ и Ђ.

Што није уопште без разлога, јер Срби јако добро разликују Ч од Ћ.

Легенде нас књишких мољаца наслућују какоје могуће чак да је Вук од Тршића направио Џ по угледу на ђерв, односно обрнувши ово српско средњовијековно слово за 180 степени. Односно наглавце.

Ћића Мића и готова прића.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *