Зашто Срби имају посебне знакове за Ч и Ћ, који се разликују и међусобно, и од Ц?

(Знате оно ћујеш ба, како ћетници прићају?)

среда, март 20, 2019 / 18:59

Још из доба СФРЈ је широко позната чињеница да они који причају "Загребачки" и "Сарајевски", имају тешкоће при разликовању фонема ч и ћ. Често би и у писању знали правити ту грешку, али и (најчешће) научити како се правилно пише, али и даље задржавајући изговор ћ на мјесту ч.

Латиница, поготово ако је ошишана, графички ублажује фонетски факат да католички и муслимански корисници српског књижевног језика Вука Стефановића Караџића, не праве разлику између ћ и ч.

У латиници су ћ и ч само варијанте са квачицама над знаком Ц (C/Ć/Č), што, опет графички, згодно указује на још једну појаву. У српском наличе слова два, фонетски блиска гласа: Ћ и Ђ, који су звучно/безвучни парњаци у фонетици српског језика.

А и у језицима преименованим из њега.

Прапочело аутохтоног српског писма (ћириличног дакако) налазимо у Повељи Бана Кулина из 1189. године, а данас је знано као слово "ђерв". Ту је забиљежена први пут у историјским споменицима посебна српска графема, која је истовремено означавала гласовну вриједност Ћ и Ђ.

Што није уопште без разлога, јер Срби јако добро разликују Ч од Ћ.

Легенде нас књишких мољаца наслућују како је Вук од Тршића направио Џ по угледу на ђерв, односно обрнувши ово српско средњовијековно праслово за 180 степени. Односно наглавце.

Надаље, сасвим је извјесно научно објашњење које даје аутор овог текста, да су каснији писари на ђерв додавали крст из стилско-религиозних побуда, што је контролом висине слова по десној страни, Караџићевом рефоромом довело до графолошке еволуције и посебних аутохтоних и планетарно оригиналних српских слова ћ и ђ.

Ћића Мића и готова прића.



2 КОМЕНТАРА

Оставите одговор