Зашто је боље земљу окренути наопако?

Стјуарт Мекартур представио је 1979 такозван Мекартурову универзалну исправљену мапу свијета која на којој је сјевер доле, а југ горе.

четвртак, август 25, 2016 / 08:18

Један од разлога био је психолошки ефекат, јер људи подсвјесно оно што је ниже на карти сматрају мање важно. Сем тога, европоцентрична карта одавала је погрешан утисак величине, па је Гренланд изгледао велик скоро као Африка.

Ипак, "окретање" карте није урадио први. Најраније египатске карте југ стављају на врх карте, вјероватно полазећи од претпоставке да Нил тече одозго; због тога се сјеверни дио Египта зове Доњи Египат, а јужни Горњи. У средњем вијеку су се европске карте цртале тако да је исток био на врху, због изласка сунца – дакле, чисто религиозно становиште. Истовремено, Арапи су карте цртали баш као древни Египћани, али као и Кинези.

Ствари су се промијениле са временом истраживања Новог Свијета и са ренесансом, која није почела на сјеверу Европе већ на Медитерану. Карте су почеле да бивају све прецизније, а израђивали су их поморци који су се служили једним сасвим новим технолошким изумом – компасом. Они и даље нису униформно стављали сјевер на врх, али је сјевер био посебно изражен у односу на остале стране свијета.

Припадници италијанске картографске школе преферирали су да сјевер обиљеже шеширом или стрелицом, док су њихове подједнако утицајне колеге са шпанске Мајорке користили звијезду Сјеверњачу.

Али ово је само дјелић објашњења о томе како је сјевер завршио на врху карте, пошто је компас једнако може да се гледа и као уређај који показује на југ, с обзиром да се магнетизована метална игла усмјерава према Земљиним магнетским пољима, са полом на сваком крају. И заиста, Кинези су првобитно на компасе гледали као на оруђа која показују јужно.

Када су европски поморци прихватили компас већ су били извјештени у навигацији користећи Сјеверњачу, тачку на небесима која остаје фиксирана без обзира на гдје се налазите на сјеверној хемисфери. Многи од њих су на компас испрва гледали као на вјештачку замјену за тражење Сјеверњаче током дана или облачних ноћи и вјеровали да је звијезда заправо то што иглу вуче на сјевер.

Међутим, и даље се сјевер није усталио на врху карте, без обзира на ово, све до 16. вијека, и то захваљујући опчињености античким хеленистичким астрономом Птоломејом из Александрије од стране ондашњих картографа који су правили прве комплетне мапе свијета, оне на којима се налази и Стари и Нови свијет. Из разлога који нам није познат, Птоломеј је сјевер ставио на врх карте: односно, вјерујемо да је јесте на основу једине копије његовог дјела која је преживјела, а преписивачко је дјело византијског монаха из 13. вијека. Одговор вјероватно лежи у чињеници да је Птоломеј био свјестан да се налази на сјеверној полулопти, пошто су тадашњи Грци прилично тачно израчунали величину наше планете.

То, наравно, није једина конвенција у картографији која је била далеко од очите. Када погледамо карту свијета, узимамо здраво за готово да ће Европа и Африка бити у средишту, Америка лијево а Азија десно. А ипак, стари Кинези се са тим свакако не би сложили; уосталом, кинеско име за њихову земљу значи "средиште свијета”. Постојали су и амерички картографи који су у 19. вијеку покушали САД да ставе у центар карте, али се на крају усталило увјерење да је најпаметније рубове ставити на Пацифику, усред највећег свјетског океана, пошто на тај начин ни једна велика копнена површина није вјештачки прекинута на приказу.

Оријентација наших карти, као и многе друге одлике савременог свијета, усталила се комбинацијом случајности, технологије и политике која одбија да нам пружи могућност једноставних објашњења. Можда је тако и боље. Једноставна објашњења су досадна, а сложеност историје најбоље сву љепоту свијета у коме живимо.



Оставите одговор