Зашто изаћи на изборе и за кога гласати (1): Предсједник Републике Српске

Неколико дана пред опште изборе 2014. године Република Српска је дубоко подијељена на оне који ове изборе сматрају посљедњом надом да је могућ нормалан живот овдје и оне којима су ови избори још једна борба за опстанак на власти, слободи, по партијској и рођачкој линији незаслужено добијеном послу или борба за очување опљачканог.

четвртак, октобар 9, 2014 / 21:49

Пише: Дражен Милосављевић

Избори у Лакташима нису донијели ништа ново. Шампањац у СНСД табору уз подигнуте руке Николе Шпирића, који је бар на кратко "преживио" до нове агоније пред 12. октобар. С друге стране, разочарење маса које су на изборе у Лакташима гледали као на прилику да се Додик "декапитизира" у матичним Лакташима. Но рано је за тугу, иако је за срећу прекасно, чак и ако дође до промјене у октобру. У опозиционом табору покушавају наћи рационализацију за пораз у малој излазности бирача, која је првенствено посљедица лошег избора опозиционог кандидата, дијелимично и стархa од одмазде "батинаша" Буде Станковића и Милорада Додика. Наиме, многи грађани и данас вјерују да их неко посматра/снима иза гласачке кутије. Као што су некад кошаркашки селектори Југославије (Србије и Црне Горе) играли на мали број кошева, што им је доносило сигурну подједу, тако и данас Милорад Додик, ветеран КК Поткозарје игра на малу излазност, јер има механизме да "дисциплинује" властито бирачко тијело, које је корумпирао нереално високим примањима која им исплаћује задуживањем њихових унука. На тај начин се он из изборног циклуса у циклус одржава на власти уз подршку 20-ак процената грађана Републике Српске.

Побједа у матичним Лакташима резултатом 55:45 никако није разлог за шампањац и славље. Свакако, ко год да побиједи нема шта да слави, јер је овај народ биолошки угрожен, који вегетира у летаргији, на путу ка нестанку. Шампањац у моментима када значајан проценат становништва нема ни за хљеб и млијеко, може да изазове револт. А управо револт грађана најзначајнији је адут опозиције, која ове изборе представља као референдум ЗА или ПРОТИВ Милорада Додика. Дакле, изборе ће добити више зато што је Додик јако лош него зато што су они добри. Судећи по локалним изборима 2012. године, на овим изборима се може очекивати излазност између 55% и 60%. Већа излазност на локалу оставила је СНСД без значајног броја начелника широм Српске. Кажњени су, тако да су и сада шансе реално високе. У Крајини Додик је задржао, и то уз тијесну предност родне Лакташе, Мркоњић Град и донекле Нови Град. Изгубио је већину општина у Лијевчу пољу и Поткозарју, а у Бањој Луци збир гласова које су добили Чавић и Стевандић значајно је већи од броја Гаврановићевих гласова. У источном дијелу Српске има далеко мање повјерење бирача.

ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: ДОДИК ИЛИ ТАДИЋ?

Готово је бесмислено набрајати компаративне предности Огњена Тадића у односу на Милорада Додика. Тадић је млађи (а искусан) политичар, образованији, васпитанији, моралнији. Некомпромитован.

МИЛОРАД ДОДИК је на власт крајем деведесетих дошао уз помоћ западних ментора, НАТО пакта и Слободана Милошевића, сатанисањем Радована Караџића. Након свега двије-три године с истим тим страним менторима рушио је Милошевића. Данас фингира сукобе са западним силама и представља се као русофил, а за потребе предизборне кампање спреман је и студентски дом на Палама назвати именом још увијек овоземаљског Радована Караџића. Додик је за Премијера Српске први пут изабран гласовима Изетбеговићевих и Силајџићевих посланика, а данас прозива друге да воде "пробосанску" политику. Он је у то вријеме заједно с несрпским посланицима напуштао просторије НСРС током вјерског дијела церемоније полагања заклетве, а онда му је Кецмановић шапнуо да му је ипак политички исплативије бити вјерник. Истовремено фингира сукобе са Силајџићем, Лагумџијом, Церићем, па у недостатку овдашњих муслимана добро му дође и Ердоган. А управо је он у коалицији са Златком Лагумџијом и данас. У замјену за челне позиције у БиХ безбједносним институцијама и Тужилаштву БиХ, као би се осигурао од судског процесуирања за своја (не)дјела, Лагумџији је поклонио челно мјесто у МИП-у (иако је овај пут Србин требао на чело), као и дил у хидроенергетским инвестицијама на Дрини, иако је претходно са Италијом и Србијом имао договор. Наравно, није им било тешко ни да се договоре око плијена у Електропреносу БиХ. Међутим, након октобра Додик неће имати ни приближну снагу у Сарајеву и велике су шансе да ће под притиском колонизатора и протектора БиХ (којима "гура прст у око") Додика да хапсе СИПА и ОСА. Управо та реална чињеница требала би да буде највећи адут у кампањи Огњена Тадића, јер то ће бити ново понижење за народ Републике Српске и тежак ударац за институције Српске. Иако се Додик понаша по оној "држава, то сам ја", па је много пута у јавности властити крај представљао као крај Републике Српске, ипак он заступа институцију Српске. А Додик је ту институцију већ понизио када је с Карлосом Вестендорпом из Банског двора силом избацивао Николу Поплашена, легално изабраног Предсједника Српске. Касније је и Драгана Чавића, бившег Предсјендика избацио из Сената. Аплаудирао је "сјечи" СДС дужносника од стране Високог представника, а данас фингира сукоб с Валентином Инцком, који је те људе рехабилитовао. Многи се сјећају и наводног сукоба с Рафијем Грегоријаном, којим се представљао као неко ко смије и моћним Американцима да "изађе на црту", а наивни народ се дивио, као у филму "Три карте за Холивуд". Прије неколико година је у "Калдери" чекао Бориса Тадића да долети директно с Кипра, а истовремено се Радојичић , док је Игор Радојичић истовремено сједио с Грегорнијаном у кафани "Кеј" у Клашницама. Да ли је Борис Тадић донио коферче, које је завршило у рукама Грегоријана није нам познато, али јесте да је Додик свео институције Српске на кафански ниво. Парадокс је да је Никола Шпирић гласао за оснивање Суда БиХ (Додикове ноћне море), а истом је недавно подигао буџет, што је јачање институције, која по Дејтонском споразуму не постоји на нивоу БиХ. Не треба заборавити да су Додикови посланици у НСРС гласали за Уставне реформе, иако су у то вријеме били опозиција. Он је и отворио праксу преноса надлежности на ниво БиХ, од регистарских таблица, личних докумената надаље. Нема сумње да се ради о великом лицемјеру. Лицемјер је чак и према Путину, пред чијим вратима је чекао као бескућник да га овај прими за потребе предизборне кампање, јер Ана Тришић – Бабић и Додиков медијски покровитељ и пријатељ Жељко Копања годинама лобирају за улазак у НАТО уз прећутно Додиково одобрење.

Додику се донекле признаје успјех у спољној политици, мада нисмо сигурни колико то кошта и да ли лобисти раде за промоцију и одржање Додика лично или на корист народа Српске. А готово да нико данас не прича о укидању Српске осим Додика и њему блиских, што је парадокс. Тешко да је гдје у свијету забиљежено да власт плаши народ укидањем државног субјекта на чијем је челу.

Док оптужује СДС да води тзв. пробосанску политику, Додик и интервјуом за "Вечерњи лист" током предизборне кампање потврђује да води "прохрватску политику". У америчкој штампи писало се похвално о Додиковој улози у предаји "јасеновачке грађе" преко САД Хрватској. Касније је улазио у непотребне авантуре штетне по Републику Српску типа Прудски споразум, заговарање трећег ентитета, улазак хрватске робе на тржиште Српске. Додик је смијенио Мирка Шаровића, након што је овај "стао на пут" хрватском извозном лобију. Значајне послове штетне по здравство Српске добио је Човићев пријатељ Тадић. Један од најближих Додикових сарадника, дугогодишњи генсек СНСД-а Рајко Васић на свом блогу, који најчешће представља ехо Додикових мисли или неизговорених ријечи, написао је да "када пређе у хрватски дио ФБиХ осјећа се као на ослобођеној територији". "Од кога ослобођеној?" – одзвања питање из Пребиловачке и других херцеговачкох јама.
Милорад Додик је ратни профитер, док је Огњен Тадић жртва рата. Некад је узео кредит од банке и ставио властиту кућу под хипотеку, а онда добио повјерење стотина хиљада Срба кад је изашао на изборе под слоганом "Српска – моја кућа". Треба ли рећи да и данас диже кредите како би опстао подмићивањем свих државних службеника неосновано високим платама? У јавности га још нико није питао да ли је хипотеку овај пут ставио на Републику Српску.

Такав човјек се данас лажно представља као националиста, иако је на власт дошао гласовима оних чија је мисија нестанак Српске. Није он ни данас гадљив на те гласове и сигурно је да је спреман на велике уступке како би спасио властиту кожу. Управо његов пробосански дил са Златком Лагумџијом то потврђује. Овај пут он игра на коалицију Домовина, која му уз ДНС треба донијети 42+ посланика у НСРС. Иако суверено господари МУП-ом РС и посједује могућност репресије, "кроз прсте" прогледава лажне пријаве пребивалишта гласача коалиције Домовина. А вехабије у Козарцу располажу завидним арсеналом наоружања, док се МУП РС бави Васковићем, Дроњком и Чавићем. Осим МУП-а Додик је апсолутни уредник РТРС, који користи искључиво за личну промоцију и компромитовање противкандидата, што је још једна злоупотреба и понижавање институције Српске, али и народа. Јасно је и да се плаши директног сучељавања с Огњеном Тадићем. Узда се поново у илузије о референдуму, страном и унутрашњем непријатељу, а свако разбијање тих илузија је забрањено на телевизији коју финансирају сви грађани Српске, не само СНСД сљедбеници.

Почетком кампање Додик је гнусно злоупотријебио и породице погинулих бораца за своју промоцију. Одликовао је удружење, стављајући по ко зна који пут у исти ниво своје тајкуне (које је претходно одликовао) и ове породице. Здравом разуму је тешко замислити мајку или дијете погинулог борца који гласа за човјека коме је рат био бизнис, који је у рату своју породицу склонио далеко од ратних дејстава.

Име ОГЊЕНА ТАДИЋА не везује се ни за једну аферу. Неки му замјерају што је био у радикалима, други што их је напустио. Осим тога, мало му се минуса може наћи. Додуше, није баш ни био у прилици. Од њега не треба ништа спектакуларно очекивати, осим да врати институције у уставом и законима одређене оквире и да не краде. Чини се да постоји реална могућност да странци од њега овдје праве новог Вучића, суперзвијезду на политичком небу, најмоћнијег човјека у Српској. Ипак, за разлику од Мишковића или Санадера, тешко је повјеровати да ће се Додик наћи на оптуженичкој клупи, колико год то осиромашени грађани прижељкивали. Он сигурно има и резервну варијанту бијега у Русију, попут Мире Марковић.

У јавним иступима Тадић показује жељу да се направи праведније, успјешније, боље друштво. Питање је само у којој мјери ће он одлучивати о томе. Као некомпромитован заслужује шансу, а уколико не буде оно што се од њега очекује, грађани имају механизме да мијењају. Само је питање да ли смо сазрели да политичаре ставимо у позицију слуга умјесто владара.

Од осталих кандидата, једино г-дин Драгомир Јовичић може да рачуна на највише неколико процената. Стога је чудна његова одлука, изузев ако није у функцији компетиције с Тадићем за исто бирачко тијело, што би била помоћ Милораду Додику, или жеље за значајнијим промовисањем странке кроз ову кандидатуру. Прошли пут је слично прошло с Паповићем на нивоу члана Предсједништва, а чињеница је да ће овај пут резултат бити доста тијесан. Можда баш Јовичић одигра пресудну улогу.

На крају се намеће закључак да су промјене нужне, да постоји више мотива за смјену Додика него за инсталирање било кога другог. Јасно је да наставак актуелне политике не води у бољу будућност. Зато ови избори јесу РЕФЕРЕНДУМ ЗА ИЛИ ПРОТИВ ДОДИКА. Иако у СДС-у потенцирају да је најзначајније да Додик изгуби у трци за Предсједника РС, чини се да је за њега погубан и губитак моћи у Сарајеву, јер ће бити хапшен од БХ структура, вјероватно по налогу страног фактора. Зато је за Српску боље да изгуби на изборима. На нама је да изађемо на изборе, уколико желимо промјене. Они који не желе, они ће свакако изаћи "по службеној дужности". Резултати могу знатно утицати на будућност српског народа с ове стране Дрине. Одлука је у рукама грађана.



Оставите одговор