Зашто допуштамо да нас скрнаве?

Коментар на мој текст од 07.02.2012. очигледно захтјева одговор или појашњење свега што је њиме казано. Пошто би одговор у облику коментара био недовољан пишем нови текст.

Пише: Гордана Скендерија, проф.

Надам се да текст у наставку неће имати коментар као претходни: „Слажем се да нас инострани медији често скрнаве …..“. То ни у ком случају није добро размишљање. Скрнављење се не смије дозволити, ни у ком облику. Након туристичког долазе други…. и не престају.

Не скрнаве нас инострани медији сами. Све информације, прије дезинформације, медији добијају од „другова из ФБиХ“. Фотографија која слиједи је сликана у Новом Саду 2008.године и коришћена у „TURIST“-у, Часопису за промоцију туризма,којег издаје Туристичка заједница ФБиХ, а за текст који говори о промоцији БХ туризма на Новосадском и осталим сајмовима. Главни партнер ТЗ ФБиХ је Туристичка организација Босне и Херцеговине која се сама, уз прећутну потврду Министарства трговине и туризма РС и ТОРС-а, промовисала у „кровну организацију за туризам“ у Босни и Херцеговини.

А колико се једнако понаша према једном и другом ентитету најбоље показује горња фотографија. Наслов чланка „Штанд Бих опет најљепши“ је стављен преко назива „Туристичка организација Републике Српске“, исто тако жути квадрат на дну прекрива назив ТОРС-а. У читавом тексту се прича само о Федерацији БиХ, Кантонима и слично, Република Српска се не помиње. Толико о заједничком наступу. Док је ТОРС био „сателит“ ТЗ ФБиХ награде је добијало само Туристичко удружење БиХ, односно ТЗ ФБиХ. Република Српска, ништа. Постоји, међутим, кратак период у којем је ТОРС самостално промовисао Републику Српску. Тада се враћао у Бању Луку са великим и вриједним наградама.

Босна и Херцеговина има пуно тога да понуди и зашто то распарчавати?

На горње питање из коментара може се поставити и ово питање: Европска заједница има пуно тога да понуди и зашто то распарчавати? Вјероватно би и све чланице ЕУ требале сјести заједно и усагласити туристичку промоцију Европске Уније и требале одустати од промоције појединих својих регија. Исте ријечи сам већ чула оног дана када сам одлучила да, као тадашњи директор ТОРС-а, одвојим промоцију Републике Српске од промоције ФБиХ. Вратила сам се са посебном наградом из Загреба гдје је главна поставка била сеоска соба са постављеним славским столом и упаљеним кандилом. Република Српска сигурно није добила награду тек тако, требало је знати и хтјети представити Републику Српску и њену традицију на тај начин без „гурања прста у око“.

Ако неко у РС, као и коментатор, мисли да заиста требамо „усагласити туристичку промоцију БиХ“ зашто онда не би то исто учинили са економијом, индустријом, просвјетом …?

Није уопште важно да ли ову земљу странци зову Босном и Херцеговином или само Босном. Слажем се да њих уопште није брига за наше границе, али жалосно је да неко ко овдје живи може тако нешто написати. Да, гости који дођу у Републику Српску имаће прилику видјети колико смо гостољубив и добар народ, али треба да дођу. Читајући све оно што пише у туристичким водичима о Републици Српској, размислиће.

Никако „разлика коју имамо, мало њихово, мало наше“ не може бити плус, чак ни у туризму. Јер, ако у БиХ постоји „и њихово и наше“ онда то треба тако и представљати, одвојено. У Берлину 2009. године смо добили награду за спот „Љепша Српска“ управо због тога јер је жири препознао начин на који је један мали народ приказао, понос и љубав према РС. Онај кога интересује читава Босна и Херцеговина лако ће наћи начина да то „њихово и наше“ споји у цјелину.

„Petit futé“

У француском туристичком водичу „Petit futé“ нема граница јер се „све што вриједи погледати“ налази у Федерацији БиХ.

Најљепши градови у БиХ су – Сарајево и Мостар

У околини Бање Луке налазе се градови: Босанска Градишка, Челинац, Котор Варош, Лакташи, Прњавор, Скендер Вакуф, Србац.

Град Скендер Вакуф се може наћи и у часопису о туризму штампаном у Републици Српској којег је финансирало Министарство трговине и туризма под руководством господина Глухаковића.

У „Petit futé“-у пише и о „значајној дјеци БиХ“, а то су: Горан Бреговић , Алија Изетбеговић , Данис Тановић, Емир Кустурица (Емир Кустурица је рођен у Сарајеву 1954.године. Велики путник, завршио је филмске студије у Прагу, након чега је почео са снимањем, али је често био жртва титовске цензуре. Почев од двосмисленог филма „Underground“, окривљује се да је на страни Срба и Босанци престају да воле Кустурицу. Већ дуго времена живи у Београду), Абдулах Сидран.

Петар Кочић, Бранко Ћопић, Иво Андрић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, … писци који значе српском народу, заборављени су.

Пише и о „великим спортистима Босне“, а то су: Сафет Сушић, Мирза Делибашић, Елвир Болић и Сергеј Барбарез.

Ништа мањи спортисти нису ни : Маријан Бенеш, Анто Јосиповић, Саво Милошевић, Дарко Миличић, олимпијци.

Шта радити/не радити у БиХ?

Како да се странац понаша у БиХ? Ево овако : (цитат) Пазите на гестикулацију. Културално, ако се усуђујем рећи, то је једина ствар по којој се разликујемо, јер по осталом, Босанци су Европљани и нема никакав нови посебан обичај који би требало да се упозна. Ах, да! Једна мала ствар, ако се користите знаковима прстима: подигнути палац, кажипрст и средњи прст су знак српског национализма : никада то не чините ! (завршен цитат)

Одговорите сами одакле Французима таква информација!

Можемо ли ми ишта учинити?

Ако хоћемо, ДА! На крају сваког издања туристичког водича уредништво “Petit Futé“-а оставља слободан простор и даје могућност да се исти допуни или измјени. Дакле, могуће је да Република Српска помогне издавачима да исправе све оно што су лоше написали о њој и да им пружи информације које немају, да им покаже РС онаквом каква је. Умјесто да ми да прилику да исправим све лоше и неистините податке о Републици Српској, и не само податке, тадашњи министар Предраг Глухаковић је радио на томе да ме смијени. Вјеровала сам да ће млади нараштај који је остао иза мене у ТОРС-у, заједно са новим руководиоцем, наставити оно што смо заједно започели. Мојим одласком све је стало. За рад на поправљању имиџа Републике Српске нема заинтересованих.

Осим заинтересованости потребно је првенствено знати стране језике, затим хтјети упустити се у то и на крају знати шта се хоће.