Зар и ти кћери Брутице?

Још мало о образовном систему из пера (тастатуре) Сузане Маџарић Ово је питање Јована Ескића, мог наставника географије и историје, уколико би се десило да не нацртам карте (један вид домаће задаће). А често се дешавало, научити нешто није био проблем али када је требала прецизна рука и било шта везано за цртање е, тада […]

петак, 30 септембра, 2011 / 18:07

Још мало о образовном систему из пера (тастатуре) Сузане Маџарић

Ово је питање Јована Ескића, мог наставника географије и историје, уколико би се десило да не нацртам карте (један вид домаће задаће). А често се дешавало, научити нешто није био проблем али када је требала прецизна рука и било шта везано за цртање е, тада је већ шкрипало.

Али није чика Јован правио проблем, увијек добијеш другу шансу, зажмири чак ако искористиш индиго папир те прецрташ карту из књиге. Био је педагог, имао разумијевања, знао да у мени не чучи Пикасо, Дали, а ни Милена Павловић – Барили.

Због њега смо вољели оба предмета која је предавао, и када нам је причао о неком селу у Јужној Америци са језером у подножју вулкана, гдје након ерупције становници узму по кашику па на језеро, да би, како он каже, кусали рибљу чорбу, вјеровали смо му.

У ћошак…

Ових дана се причало много о високом образовању, имали смо анкету на Фронталу и не чуди да је највише гласова добио одговор да је у споменутом стање КАТАСТРОФАЛНО!

Али мислим да је проблем много већи и да деградација нашег образовног система почиње од његове основе(не) школе. Није уреду да син моје сестре од 5 радних дана 3 проведе у ћошку и тако читав први разред. Да, први разред основне школе!

То је сумрак педагогије и иста негдје умире у тешким мукама. Јесте он живахно дијете, но није безобразан и сигурно није рјешење стално га слати у ћошак.
На почетку другог разреда добија искуснијег учитеља и за првих мјесец дана ни једном није био у ћошку…

Чињеница јесте да образовни систем мора бити динамичан и подложан промјенама, но не можемо на исти начин учити дјецу код нас и рецимо у Шведској или Бразилу. Разлике у менталитету су несагледиве и потребан је различит приступ, али неким људима који о томе одлучује све што стиже из европске кухиње је боље од нашег хљеба са чврстом кором, а ја никада нисам јела нешто укусније.

И вјерујем да сви они који су читали „Орлови рано лете“ пожале што са Бранком нису дијелили школску клупу. А ни учитељ Паприка није тако страшан.

Не могу да нађем бољу ријеч него да се творци оваквог стања у школству код нас праве блесави и под паролом: Битно је да је све угланцано, офарбано и новонамјештено заборављају суштину. Или им дебљина њиховог буђелара једноставно представља приоритет?!

Тко је овдје луд?!

Тако се декани и директори школа углавном хвале новом опремом за лабораторије, климом у амфитеатру и сл. Све то набројано јесте важно, али било би много боље да се хвале резултатима својих ученика и студената на свјетским такмичењима, да обнародују резултате својих научних радова али онда када их неко примјени, а не да их раде само да би испунили законске минимуме за напредовање у предавачкој хијерархији и да би на истима извлачили паре из ЕУ фондова.

О броју уписаних студената на појединим факултетима сувишно је и говорити, ако бисмо на 5 година затворили Универзитет у Бањој Луци појавило би се тек нешто мало дефицитарних занимања.

Није циљ некога нешто научити да би својим радом добро земљи донио, факултети су данас бизнис машине… а студенти муштерије за књиге. Никоме није стало да у средњој школи дјецу упозна са оним што универзитет нуди и шта га чека на појединим факултетима да би на тај начин направио добар избор приликом уписа или можда чак рекао: па и није ово за мене идем нешто радити, не морамо баш сви имати диплому, а нарочито не у ситуацији када она и не вриједи много.

Чињеница је да нам је са 18 година много важније да ли ће нам телефон зазвонити и ко ми је то поруку послао, него списак тамо неких предмета факултета који уписујем… Е ту треба неко да ми то приближи, треба чика Јован са почетка приче да ме заинтересује.

Но, како научност са собом носи, не нужно, и отварање очију , можда владајућој гарнитури и није циљ да производимо квалитетан кадар, владати је лакше што су главе, оних којима продајеш причу сваке четири године, празније.

И на крају шлаг

Не би било фер да прескочим приватни сектор, траже равноправност, те ћу их ја и испоштовати. Не треба одмах дизати галаму, мислим да је његово присуство корисно и да би тиме требали имати здраву конкуренцију која ће и државне образовне установе тјерати да буду боље и раде више.

Али, како је код нас Враг давно однио шалу, а јавашлук цвјета…приватни факултети су ту да до дипломе дођеш без пуно муке, да моја тетка, ујна и стрина поправе коефицијенте на послу а успут ето постану и високо образоване – менаџери за кафенисање и олајавање оне фрајле из сусједне канцеларије.