Запамтите ово: ЉУБИЈА УБИЈА!

Сандра Дукић и Борис Гламочанин су добитници ликовне награде Звоно. Но, то није повод због којег смо направили интервју са њима. Интервју смо направили, искрени да будемо, много (са нагласком на много) прије него што су побиједили у конкуренцији за „Звоно“. Редакција Фронтал.РС воли да неки интервјуи „одлеже“. То у случају Бориса и Сандре, одговорима […]

субота, август 20, 2011 / 08:23

Сандра Дукић и Борис Гламочанин су добитници ликовне награде Звоно. Но, то није повод због којег смо направили интервју са њима.

Интервју смо направили, искрени да будемо, много (са нагласком на много) прије него што су побиједили у конкуренцији за „Звоно“. Редакција Фронтал.РС воли да неки интервјуи „одлеже“. То у случају Бориса и Сандре, одговорима даје само на тежини, а уколико награде нешто значе, и нама – као онима који су их одабрали за саговорнике.

Њих двоје спадају у ону угрожену врсту која у Бањој Луци производи умјетност. Што је већи степен глобалног значаја онога што такви умјетници раде, то им је теже у локалној заједници. Фронтал се, ево, труди да се исти бар не осјећају крајње изопштено и усамљено. Да би подигли актуелно-обавјештајни ниво интервјуа, додали смо и два видео-одговора.

Разговарао: Дани(ј)ел Симић

„Љубија убија“ је рад који сте представили на прошлогодишњем бијеналу Спа порт. Која је основна умјетничка водиља за креирање тог дјела?

САНДРА: Љубија је некадашња општина, која је важила за изузетно развијену средину, највише због рудника од којег је већина становника живјела. Почетком рата већина становника напушта Љубију и одлази, а град насељавају избјеглице из колективних центара широм Републике Српске. Данас је то средина у којој је стопа незапослености око 80 одсто и примјер једне социјално најугроженије категорије људи у земљи.

Већина домаћих умјетника глуми социјалну ангажованости и политичку провокацију, а заправо подржавају политичку идеју која је финансијски и политички мејнстрим у Дејтонској Долини Плача. То смо видјели и на посљењем Спа Порту. Зашто је то тако?

БОРИС: Мислим да то у многоме зависи од потражње. Можда је то мало грубо речено када је умјетност у питању и сигурно ћемо се више пута запитати да ли је то заиста тако. Поготово, ако умјетност посматрамо као нешто што не би требало имати ограничења, а ни смјерове.

Међутим данашња улога кустоса у умјетности је заузела већу запремину, па чак и заслугу. Тако да политички дискурси на које наилазимо у умјетничким радовима, јесу производ промишљана кустоса унутар својих теоретских пракси. Тема овог Спа Порта је управо промишљала у том правцу додирујући се свих сегмената тренутног уређења БИХ, и оне прошлости на којој сада почива садашњост, постављајући питање у будућности.

Тако је да кокетирање са политиком негдје ТРЕНД који се очекује од нас, да га пратимо или просто да не припадамо. Колико смо искрени у томе што радимо, показаће мјесто гдје то презентујемо, начин на који говоримо и дјелујемо – и оно најбитније: публика која је то прихватила, или не.

Нажалост, мислим да провокација није изазвана, јер су многи равнодушни, када је повлачење историје рата и посљедице рата у контексту умјетничког рада у питању . А то је ваљда коначан циљ, публика.

Оно је што је другачије код рада ЉУБИЈА УБИЈА, јесте управо та чињеница да рад више комуницира са обичним човјеком, маргинализованим у овом случају, него са стручном публиком. Рад се критички бави положајем малих заборављени средина и испред свега ставља човјека, као битног чиниоца овог накарадног друштва.
Одговорност тражимо унутар државе, са конкретним питањима и још конкретнијим рјешењима.

Да ли је било неких политичких коментара или притисака?

САНДРА: Вољели би сматрати да се због нашег рада десила нека политичка реакција јер би то значило да смо неког натјерали на размишљање. Наш рад јесте дјеломично политички, али ми овдје прозивамо на одговорност друштва у којем живимо.

Вас двоје већ дуги низ година сарађујете. Како у пракси функционише тај ликовни дует?

БОРИС: Срели смо се у годинама студирања и од превеликог егоизма, који је, ‘ајде, рецимо, био и позитиван у тим годинама, нисмо имали заједнички језик. Оно што нас касније спаја је и оно што нас јасно одваја од шаблонске мисли и начина живота гдје се одавно не проналазимо.

Врло критички од самог почетка неког заједничког рада, почели смо промишљати на истим и сличним темама које су нас спајале. Мислим да је та симбиоза визуелног и мисленог дала добар производ, бар када су у питању теме које се баве човјеком, јер себе углавном стављамо на маргину са онима о којима причамо.

Како генерално коментаришете ликовну сцену у РС и БЛ? Може ли се она поредити са било чим, по било чему?

САНДРА: Постоји пар умјетника који су активни и то је оно што је битно, умјетности има онолико колико умјетници опстају у оваквој средини. Под великим упитником је како и тих пар ентузијаста опстаје, зато што држава улаће јако мало средстава у културу.

Недавно сам чула сјајну мисао: Сви расправљају о томе колико кошта култура, а нико никада не постави питање – колико, уствари, кошта некултура?

Шта планирате у будућности?

БОРИС: Тренутно ћемо радити на промоцији и излагању пројекта “Љубија убија” јер нам је у циљу да овакав пројекат буде показатељ као јако добра пракса. Такође, због дијела рада који се конкретно бави угроженим положајем жена у Љубији.

Куповином симболичних предмета НЕ ВИДИМ, НЕ ЧУЈЕМ; које су штрикале жена у Љубији помогли би сте мијењање тренутног стања живота људи у малим заборављеним срединама, гдје друштво на очиглед свих ствара друштвену канализацију.

Ја тренутно радим на магистарској изложби која би требала бити реализована до краја ове године .



4 КОМЕНТАРА

  1. Ааааааааааааааааааааааа јбг.
    Хоћемо се играти!
    Нисте лијепи а ја само на то падам и када то кажем далеко је од онога површног.
    Досадни сте поодавно…
    Мислити да сте чудо начинили,да сте у земљи асфалта барем макадам омогућили…тупаја!!!
    Изиграли сте оно најљепше зарад циљева личних!
    У најмању руку смјешни, далеко од живота!
    Љубав вјероватно има грчеве у стомаку, а највише из разлога што се људи њоме олако баве…
    Благо новцу кога се дочепасте…
    И на крају мудро збори Кафка:
    „Гледам дјевојку у очи, и била је то веома дуга љубавна прича, са грмљавином и пољубцима и муњама.
    Ја живим брзо…“

Оставите одговор