Запад руши Српску, чине ли то и српски политичари?

Нејасно је, зашто српски политичари ћуте или је још горе што, прихватају правно проблематичну одлуку Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у БиХ Федерацији и у РС. Та одлука руши темеље Дејтонског споразума.

понедељак, 11 октобра, 2021 / 12:24

Пише: Дане Чанковић

Неспорно да је Запад, одмах послије Дејтонског споразума 1995. године започео процес развлашћивања Републике Српске, намећући амбијент у којем су се преносила овлашћења Српске на ниво БиХ, а која је Српска добила међународним уговором, такозваним Дејтонским споразумом. Пренос овлашћења одвијао се под притиском, пријетњама, или уцјенама на српске политичаре, који су онда то чинили кроз установе система. Било је случајева када је и ОХР, односно Високи представник, па и Уставни суд БиХ директно наметао одлуке са законском снагом (а зато их нико није овластио, нити су на то имали право) које су у темељу мијењале Дејтонски споразум.

Све је то рађено "умотано" у причу о бољем и лакшем животу грађана, потреби за "функционалном" БиХ, о уласку у ЕУ. У почетку је прича о ЕУ била као да у њој тече "мед и млијеко" (европски финансијски фондови). Послије је ишла прича да ми доносимо законе због нас самих. И стварно има добрих закона у ЕУ и стварање уистину правне државе је од велике важности, али они, странци, се највише труде да ми донесемо оне законе који разарају породицу, традиционалне вриједности, одвајају дјецу од родитеља, који од оца и мајке праве родитеља један и родитеља два, они хоће да се слободно одржавају "параде поноса" и да пошаљу поруку да њихова четири зида постану наше улице. Да се нема стида нити икаквог морала.

Из такве ЕУ стигне и покоја кап финансијске помоћи. Наши политичари, обезбиједили су им слободно тржиште, "на изволи" и тако су уништили нашу домаћу производњу. А од великог профита којег остварују њихове фирме и јачају њихове државе "поклањају" нама од три до седам процената.

Посебна је прича о дефинисању узрока, повода и карактера рата не само у БиХ, већ и у бившој Југославији, а странци се постављају тако да се наши народи и политичари о тим суштинским стварима никад не сложе. Политика "завади па владај" довела је до тога да међусобно заваде српске вође.

Запад је дозволио међународно признање Републике Српске, кроз међународни Дејтонски споразум само као привремено рјешење, јер у том моменту, уништење и Републике Српске могло је изазвати за њих неконтролисане догађаје, па су се полако пребацили на остваривање својих интереса на Косову и Метохији. Циљ тог центра свјетске моћи јесте доминација над српским просторима и да се истисне сваки "малигни" утицај Русије и Кине.

Наметање "Инцковог закона" – забрана негирања геноцида у Сребреници, јесте наставак англосаксонске политике "завади па владај". Када им није прошла у СБ УН резолуција скоро истог садржаја као наметнути "Инцков закон", онда су преко Високог педставника наметнули закон који је сложену ситуацију у немогућој држави БиХ довео до "пуцања". Подразумијева се да је српски народ жигосао злочине и злочинце, а поготово злочин геноцида и да је за сваку осуду и кривичну одговорност свих оних који су одговорни или учествовали у извршењу таквих злочина. Али српски народ не може прихватити наметнути став да је он извршио злочин геноцида па таман се наметао и пресудама неправедног политичког Хашког суда и другим па и Инцковим законима, поготово када кривицу за такав злочин геноцида приписују српским херојима и српским институцијама, што значи на крају и слободарском српском народу.

Потребно је инсистирати на исправном дефинисању Дејтонске БиХ као државне заједнице и чињеници да ниједном нормалном Србину и Бошњаку није бољи међусобни рат од мира. Поред тога изузетно су битни одлучност и јединство Републике Српске и Србије и њених вођа у одбрани Српске.

За опстанак Републике Српске, која је гарант заштите Срба западно од Дрине, пресудно је јединство српских политичара и Бања Луке и Београда. Стратегија одбране Српске, поред неопходног јединства, мора подразумијевати мудрост, реалну процјену односа снага у региону, па и шире. Процјена вриједности које бранимо, шта можемо добити а шта изгубити. Никако политичари не смију ићи "прстом у око" и доћи у безизлазну ситуацију. Међутим, порука мора бити јасна и одлучна, ако се "дође до зида". Порука из Бања Луке, Београда и свих других српских градова мора бити: "Борићемо се одлучно за одбрану Српске свим средствима, уколико је неопходно и у рату".

Ако се дозволи укидање Републике Српске, Срби ће бити проглашени кривим за све, одговорним за рат, и у БиХ и у Југославији са крајњим захтјевом према српском народу и Србији за плаћање ратне одштете и уласка у историју са лажним мишљењем да је српски народ вршио геноцид.

Нејасно је, зашто српски политичари ћуте или је још горе што, прихватају правно проблематичну одлуку Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у БиХ Федерацији и у РС. Та одлука руши темеље Дејтонског споразума у којем је Бошњачко-Хрватска федерација политички ентитет Бошњака и Хрвата, а Република Српска политички ентитет Срба. Подразумијева се и присутност националних мањина у оба ентитета. Равноправност сва три народа, Бошњака, Срба и Хрвата, обезбјеђује се само у заједничким институцијама БиХ (Предсједништво, Парламентарна скупштина, Савјет министара). Таква одлука Уставног суда БиХ дала је правну снагу за укидање химне Републике Српске Боже правде и грба Немањића, као што је и извор многих других штетних закона и одлука по српски народ и Републику Српску. Ако српски политичари прихватају такву правно проблематичну одлуку Уставног суда БиХ прихватају и процес самоукидања Републике Српске.

Можда се за праведно политичко рјешење ситуације у БиХ ваља присјетити и приче која је потекла из Хрватске, а тиче се договора Туђман – Милошевић. Додуше, у Хрватској су истицали само један дио договора, онај у којем Милошевић пристаје на нестанак Републике Српске Крајине. Други дио је да Туђмана и Хрватску не интересује БиХ. Први на потезу био је Туђман. Навео је хрватске политичаре да укину Херцег-Босну и да 1994. године са Бошњацима потпишу Вашингтонски споразум. Туђман је рекао Милошевићу, ето ти БиХ, па се ти "носи" са Изетбеговићем и Муслиманима. Не само због тог договора, статус Хрвата у БиХ треба да буде везан за статус Срба у Хрватској и обрнуто. Тај принцип је "кец у рукаву" и бошњачким политичарима а којег је својевремено у јавности износио бошњачки интелектуалац Мухамед Филиповић.

У разговору са представницима српских невладиних организација у Србији и Црној Гори запазили смо слична размишљања, не само у вези ситуације у БиХ, већ кад су у питању и све друге суштинске ствари по српски народ. Заједнички став у том разговору јесте да се о свим суштинским питањима укључе не само политичари из Србије и Републике Српске, већ и националне невладине организације, народ кроз референдум и свакако да активну улогу у рјешавању суштинских питања има и Српска Православна Црква.