Занимљиве географије: Јужну Осетију прво је признала Република Српска Крајина

Након што је руска Дума одбацила војну интервенцију у Украјини, а снаге под Порошенковом командом напрасно добиле на одлучности да се обрачунају са Новорусијом, све чешће су се правиле паралеле са Републиком Српском Крајином.

уторак, август 19, 2014 / 08:55

Најзападнију српску државну организацију збрисала је 1995. удруженим подухватом хрватска војска и НАТО подршка, оснажена унутрашњом неслогом, како у самој Крајини, тако и изостанком подршке Србије и Српске.

Слично се покушава на истоку Украјине, гдје се сузбија утицај Русије, а Руси маргинализују, негдје на начин како се то чинило у Загребу 1990, а негдје у Книну, 1995. За сада, док се у медијима проналазе паралеле, ко је у Донбасу Бабић, ко Мартић, а ко Капетан Драган, Проруси одолијевају. До када, и да ли ће се пронаћи неко елегантно рјешење којим ће се сукоб заледити, то се не зна. Јер кад падне зима, а руски гас постане неопходан, сви ће хтјети мир у_крајини.

Интервенција

Ситуација није ни изблиза онаква како је то изгледало у Грузији 2008. Сакашвили је од Цхинвала, највећег града у маленој Јужној Осетији, покушао да направи Книн, ракетирајући га из свих расположивих средстава. Русија је Јужну Осетију чувала кроз мировну мисију од проглашења самосталности 1991, и своју улогу је поштено одрадила 2008. Тенкови су протутњали до Горија, главне раскрснице у Грузији, земља је практично паралисана, а Сакашвилију стављено до знања да не може да се игра. Није се, како су многи мислили да треба, ишло до Тбилисија, како би се срушио Луди Миша, већ је то препуштено Грузинима, на изборима.

Оно што је нама симболички занимљиво је то што је Јужну Осетију, дио историјске Осетије, чији је Сјеверни дио остао у Русији, а јужни политичком одлуком припојен Грузији, прво признала управо – Република Српска Крајина.

Десило се то некад 1992. па није познато који министар иностраних послова је био заслужан за овај потез. У другој влади РСК до септембра 1992. министар спољних послова био је Добросав Вејзовић, кад га је замијенио Слободан Јарчевић. Осетија је такође узвратила признањем. И срећом, није доживјела њену судбину. Након што је 2008. избио нови сукоб, те поново проглашена независност, Влада РСК у прогонству још једном је признала Јужну Осетију, те уз њу и Абхазију.

О овој маленој земљи ми не знамо ништа – у односу шта они знају о Србима. Шта више, увијек ће рећи да смо браћа, и да нам је поријекло исто. Што би нас шокирало, јер они нису Словени, али код њих историја не почиње са сеобом Словене, већ нешто знају и о шетњама наших предака, од руских степа, преко Индије, до висоравни Ирана.

Како било, Осети су у прошлости били познати као Алани и потомци су скитско-сарматских племена поријеклом из средишње Азије, чији су припадници говорили иранским језицима. Њихово покрштавање се одвијало у раном средњем вијеку под византијским, грузијским и руским утицајем. Према осетским историчарима, подручје данашње Јужне Осетије улазило је у састав средњовијековне Краљевине Аланије.

Јужна Осетија има 70.000 становника, и прилично је сиромашна земља. Не рачунајући комуникацију са Грузијом, јер је и нема, из ње води само један пут на сјевер, код тунела Рокси, гдје постоје гвоздена врата која се затварају ноћу, и које чувају руски војници. Већи дио земље се налази изнад 1000 метара надморске висине, а прелазак Кавказа је посебан изазов и љети.

Друга грузијска осамостаљена покрајина, Абхазија, има више среће. Има излаз на море, а са друге стране има планине. Када се праве нама разумљиве паралеле, спомиње се Црна Гора, управо због туристичког потенцијала. Њена привредна комора стигла је чак и до Бијељине, гдје се представила на сајму туризма. Остаје нам чекање мало стабилније ситуације, понеки аеродром, па да видимо шта то има у Абхазији.



Оставите одговор