Жана Вукичевић: Љубија убија и у Њујорку

Прије пар данa у Њујорк су се упутили двоје бањoлучких умјетника Сандра Дукић и Борис Гламочанин.

Ако се зна да је 2009. године настао њихов заједнички видео рад „Пут у Њујорк“, који је, фебруара 2011. године први пут приказан у истом том Њујорку у оквиру пројекта Не тако давно сјећање (Not So Distant Memory) кустоса Бошка Бошковића, стварни пут у Њујорк марта 2012. године чини се готово као остваривање пророчанске визије.

У ствари, јавља се као најнепосреднија могућа реализација идеје у којој је утемељен њихов рад, а то је проблем идентитета умјетника (и човјека уопште) на нашем простору, нужност сналажења у скученим могућностима које тај простор пружа и неизбјежна потреба да се оде даље и опроба срећа у свјетским центрима умјетности.

Сандра и Борис су добитници награде „Звоно“ за 2011. годину, једине награде у домену савремене умјетности у читавој Босни и Херцеговини, коју од 2006. године додјељује Центар за савремену умјетност Сарајево у сарадњи са Фондацијом за цивилно друштво и Повјерења за међусобно разумијевање (Trust for Mutual Understanding) из Њујорка. Награда подразумијева резиденцијални боравак у Њујорку у трајању од два мјесеца, као и самосталну изложбу по повратку у БиХ.

Управо захваљујући овој награди млади умјетници добијају своју прву велику прилику да искораче из оквира ове државе, из њене климаве и једва постојеће умјетничке сцене и укључе се у свјетску мрежу умјетника, кустоса и установа културе.

За своју шансу они су се изборили дјелом „Љубија убија“, насталим 2010. године у виду аудио инсталације „Љубија убија“, интервенције у јавном простору „Шахт мат“ и „Не видим и не чујем“ заједничког рада са удружењем жена „Рударка“ из Љубије.

Као један од ријетких примјера домаће (савремене) умјетничке продукције засноване на сложеном и промишљеном концепту, као и активном дјеловању и комуницирању са предметом свог интересовања, у овом случају са становницима рударског насеља Љубија код Приједора, ово дјело доноси озбиљно пропитивање наше социјалне стварности, посљедица политичких и друштвених процеса у протеклих двадесет година и њихових директних жртава, обичних, малих људи, потиснутих на маргину и принуђених на екстремне услове преживљавања.

Типичан примјер овакве ситуације је управо Љубија са једним од највећих рудника металне руде у бившој Југославији, али чија се улога основног извора прихода/живота за њене становнике одавно угасила, без изгледа за скорије побољшање. Иступајући као јасан и одлучан умјетнички став о проблему о којем се углавном само ћути „Љубија убија“ подсјећа, опомиње, позива на промјене и сама им својим карактером у извјесној мјери доприноси.

А питање које ја желим да поставим јесте коју улогу малобројни умјетници попут Бориса и Сандре, способни да створе много више од лијепих слика за гледање, заузимају у друштву, односно да ли је уопште видљив њихов значај као јединих релевантних чинилаца наше умјетничке сцене?

И да ли смо у стању да разликујемо поносне носиоце локалне славе и власнике ликовних остварења истог таквог домета, од оних који својом умјетношћу заиста имају шта да кажу и то с пуним правом могу да покажу у једном Њујорку?

Како ствари стоје тренутно, а не видим наговјештаје помака у некој ближој будућности, и умјетност нам функционише баш као и Љубија – на ивици преживљавања. То је парадоксално, будући да имамо сасвим солидан број академских сликара и чак магистара сликарства, а њих помињем јер су у већини у односу на графичаре или вајаре.

Међутим, са академија умјетности излазе генерације сликара за које се може рећи да су научени да сликају (иако најчешће у маниру својих професора), али не и да размишљају и изграђују концепт сопственог рада и буду свјесни да је тај сегмент неопходан, јер они који би могли томе да их науче истим тим академијама, по правилу врло затвореним и конзервативним круговима, тешко налазе приступ.

Пошто позиције професора и асистената, уз ријетке изузетке, попуњавају већином они из горе наведене прве категорије, овим другима, као што је Сандра Дукић, остаје да се за сопствену егзистенцију боре радећи као наставници ликовног образовања по забаченим сеоским школама. А кад се пријаве на конкурс за асистента сликарства који је расписала Академија умјетности у Бањој Луци, попут Бориса Гламочанина 2010. године, буду одбијени јер се сматра да својим досадашњим радом нису испунили неопходне услове за такво звање!

Зато је сасвим логично што су управо Сандра и Борис главни актери добро познате приче о младима који желе да оду негдје друго, далеко од овог простора гдје се квалитет тешко врједнује и признаје, јер општа владавина медиокритета никако да прође.

И сасвим је логично што су баш њих двоје сад у том Њујорку и што ће, сигурна сам, максимално искористити своју шансу.