Замислите да су Хрвати овако дебатовали 1993.

Алтернативна стварност, Република Хрватска, 1993. године, студио ХРТ-а, неколико гостију чија имена нису важна, а који верно представљају хрватску јавну и политичку сцену, жустро расправљају о тренутној политичкој ситуацији.

недеља, август 6, 2017 / 21:23

сличности са садашњим српским наклапањима тражио Новак Драшковић

– Мислим да је дошло вријеме да након 50 година титоизма коначно извадимо главу из пијеска, погледамо истини у очи, и суочимо се са стварношћу. Не можемо више живети у митовима и прошлости.

– Слажем се, али кључна ствар је да ништа не урадимо једнострано, већ да о свим најбитнијим стварима отворимо јавну дебату, искрени дијалог свих нас кроз који ћемо видјети шта и како даље да чинимо.

– Чињеница је да је Крајина хрватска и да је никада нећемо експлицитно признати као независну државу. Али, исто тако је чињеница и да тамо живи пола милиона Срба, у де факто независној држави, са својом влашћу и својом војском, с јаком економском и политичком подршком Београда.

– Да додам, и војном! Знамо ко је и како у љето и јесен прије двије године направио самопроглашену РСК, и да то нису самостално урадили крајишки Срби. Ово је важно да нагласим јер има неких међу нама који звецкају оружјем и који би да проблем ријеше на исти онај начин на који не само да нисмо успјели да га ријешимо, већ на који је он иницијално и настао.

– У праву сте, наравно, али ја сам само хтио да кажем да ти људи који тамо живе имају своју територију, своју власт, да он не желе да буду дио Републике Хрватске и да ми немамо начина да их на то натјерамо.

– Тачно тако, а поставља се и питање не само нашег капацитета да реинтегришемо самопроглашену РСК, већ и интереса да то покушавамо.

– Мени није јасно како ти људи очекују, све и да неким чудом војно заузмемо окупиране територије, да реинтегришемо тамошње Србе. Они имају искуство геноцида у Другом свјетском рату, али и искуство 70 година живота у заједничкој држави са Србијом. Мислите да ће они преко ноћи то заборавити и сви сложно запјевати "Лијепа наша"?

– У Хрватској има преко 700 000 Срба, у Крајини пола милиона. Они већ сто година имају повољније демографске трендове од Хрвата. Замислите на шта би личио наш парламентаризам да СДС добије 20% мјеста у Сабору. Ниједна влада се не би могла формирати без Срба.

– А тек како ће бити кроз 50 година. Срба је на Балкану преко 9 милиона, нас једва упола толико, а ми бисмо још да их задржавамо у истој држави с нама, иако смо прије 2 године ратовали да изађемо из заједничке државе са Србијом!

– Свакако, ми једнострану самосталност Крајине никада нећемо признати, али исто тако морамо уважити неке чињенице које би нам у овом тренутку омогућиле нормалан суживот са Србима. И не причам само у име нас из Загреба, којима је удобно да се овако на телевизији играмо рата и високе политике, причам у име свих оних Хрвата који су остали да живе на крајишкој територији и којима живот није нимало лак. Наше напоре треба да усмјеримо прије свега ка њима.

– Сматрам да приједлог обавезујућег споразума између Хрватске и РСК мора да садржи гарант о формирању Заједнице хрватских опћина која је предвиђена примирјем од прошле године, а која, ево, још увек није заживјела.

– Након тога, можемо коначно да почнемо да се бавимо економским питањима, онима која живот значе, а да препустимо ратне игре разним малим Наполеонима који живе у прошлом вијеку и који мисле да се ствари на тај начин могу рјешавати, на концу 20. стољећа.

– Ми као да заборављамо да највећи дио хрватског извоза нафте и других енергената иде управо у РС и РСК, с којима би неки овде поново да ратују. Ти исти никако да се запитају шта ће пунити буџет у случају поновне ескалације сукоба, кад останемо без највећег страног тржишта за нашу робу.

– Да не говоримо о потенцијалу који бисмо развили када бисмо се прикључили изградњи аутопута Бања Лука– Книн, и не само финансијски, већ и изградњом додатне дионице од Книна ка Сплиту.

– Они који кажу да ми градимо "пут Велике Србије" као да заборављају да већина страних туриста, чији се број од избијања сукоба смањио десетоструко, долази управо из Средње Европе.

– И сад имамо ситуацију у којој би, у случају потписивања обавезујућег споразума с Крајином, већина тих туриста почела да се враћа на хрватско приморје, и то управо аутопутем који би неки, хвала Богу ријетки, појединци на хрватској страни да гранатирају, умјесто да граде.

– Не само то, мировни споразум са Србима би широм отворио врата страним инвестицијама с истока, прије свега из Русије и Кине. А сви знамо да су окосница наше привреде управо ти страни инвеститори који у овом тренутку недостају.

– Не треба заборавити ни инвестиције из Србије. Ц-маркет је већ одавно заинтересован да се прошири на наше тржиште, говоримо о инестицији од преко милијарду њемачких марака.

– Али, заборављате да има оних којима и то смета, оних "великих Хрвата" који причају о економском колонијализму на прагу 21. вијека.

– У закључку, рекао бих да је потез предсједника Туђмана који се у Минску руковао с Гораном Хаџићем храбар и добар за Хрватску, ма колико се то некима не свиђало.

– Опет, данас некима смета Хаџић, а заборављају да би њихова усијана реторика могла довести до тога да сутра преговарамо с једним Мартићем.

– Драго ми је што такви представљају дебелу мањину хрватског друштва и што се њихов утицај, али и број, непрестано смањује.



4 КОМЕНТАРА

  1. Већ двије деценије, сваког 4. и 5. августа, у Србији се служе парастоси за убијене у хрватској „Олуји“ и молебани за прогнане несрећнике. Пред ТВ камерама, у првим редовима туге и осуде хрватског злочина, најбучнија је српска политичка, црквена, културна и медијска елита, она иста која је, одлучујуће, допринела хрватској „Олуји“.

    Да нису бранили Србе онако како су их бранили, „Олује“ не би ни било. Та „ожалошћена породица“ из првих редова бола и огорчења због трагедије Срба и Српске Крајине, спријечила је, прије двије деценије, капитулацију Фрања Туђмана, када су га САД, Русија, ЕУ и УН принудиле да прихвати и потпише међународни споразум познат као План З-4.

    По том споразуму, Србима у Хрватској понуђена је федерална, у много чему и конфедерална Српска Крајина, која би имала свој парламент, владу, предсједника, законе, судове, полицију, грб и заставу, чак и сопствену монету и право да Српска Крајина склапа и међународне уговоре. Чим су објелодањени детаљи Плана З-4, ратно хушкачка машинерија у Београду узвратила је пропагандном офанзивом да је ријеч о „подмуклој антисрпској завери Вашингтона, Берлина и Ватикана“.

    Са слоганом „не Хрватској за сва времена“, каравани политичара, владика, официра ДБ, академика, пјесника, глумаца и медијских коментатора преплавили су Српску Крајину. Агитовали су да План З-4 буде одбијен, са њима својственим жаром и уз клетве са Лазареве косовске вечере. Од утицајних политичких партија у Србији само је СПО био за прихватање З-4 и, драматично, мјесецима, упозоравао на страшне и неизбежне посљедице одбијања понуђеног споразума.

    Усред хистерије у Београду и Книну, амерички и руски амбасадори у Загребу, иначе главни промотери Плана З-4, Питер Галбрајт и Леонид Керестенџијанц, посјећују Фрања Туђмана. Он не прикрива да је огорчен. „Како да прихватим капитулацију Хрватске, ви српским побуњеницима дајете државу?“ – пита их. Тада му Американац и Рус држе подужи час из историје. Нарочито га подсјећају на усташки геноцид над Србима. И кажу му да су Вашингтон и Москва, као и ЕУ и УН, одлучне у захтјеву да Срби у Хрватској добију највиши степен заштите и своје самоуправе. Уз гунђање и бијес, Туђман прихвата План З-4.

    Амерички и руски амбасадор, са Туђмановим потписом на споразуму, одлазе у Книн, код вођа Српске Крајине. У центру града вртјели су се јагањци на ражњу. Они су разумјели да се припрема славље.

    „Сломили смо Туђмана, потпишите, па да наздравимо“, каже Рус и пружа План З-4 Милану Мартићу, предсједнику Крајине. „Ми тај папир одбијамо, не желимо ни да га узмемо у руке“, одговара Мартић. Двојица амбасадора су помислила да је у питању шала. „Одбијамо одлучно, тако нам је наредио Милошевић“, појашњава Мартић. Шокиран, руски амбасадор му каже: „Овим сте, и српском народу и себи, потписали смртну пресуду“.

    Ипак, да се та пресуда избјегне, Питер Галбрајт и Леонид Керестенџијанц одлучују да крену у Београд, да умилостиве Слободана Милошевића, али он одбија да их прими.

    Тада је Фрањо Туђман добио зелено свјетло за војне операције „Бљесак“ и „Олуја“. „Штовани предсједник Србије“, како је ословљаван у честим контактима са Туђмановим емисарима, сматрао је да је План З-4 катастрофалан не само за Туђманову Хрватску него и за његову Србију. Српска држава у хрватској држави! Милошевића је то раздраживало као црвени плашт бика у арени. Стрепио је да ће, буде ли прихваћен, План З-4 бити опасни пелцер за сличан статус Косова у Србији. Формула „два К“, Крајина и Косово, увелико је дискутована у Вашингтону, а сагласност Москве Бориса Јељцина била је осигурана. Одбацивањем З-4, калкулисао је Милошевић, пропашће ти планови, а неизбежни слом Српске Крајине и егзодус Срба уклопиће се у његову верзију „2К“, његову симетрију између Крајине и Косова. На исти начин на који ће крајишки Срби бити препуштени Туђмановом мачу, његовом мачу мораће бити препуштени Албанци на Косову. Етничко чишћење Срба за етничко чишћење Албанаца. Губитак за добитак. Крајишки пораз за косовску победу.

    На Дедињу су знали шта се припрема на Пантовчаку и, плански и савезнички, помогли Туђману да „Олуја“ буде успјешна и муњевита. Из Српске Крајине повучена су убојита оружја, а генерал Ратко Младић, заповједник војске босанских Срба, повучен је на исток, 500 километара далеко од Книна, да „ослобађа“ Жепу и Сребреницу, бошњачке енклаве под заштитом УН, уз саму границу са Србијом.

    Од злочина је опаснији заборав злочина. И да није тог заборава, као и неистина, које потапају данашњу Србију, и да има неке више правде, „ожалошћена породица“ из првих редова парастоса за страдале у „Олуји“, они што наричу најгласније, одлазили би сваког 4. и 5. августа у Книн и Загреб на прославе побједу коју су они припремили. Од њих нема заслужнијих часника хрватске „Олује“.

    Од њих нема заслужнијих за сваку трагедију од 1990. до данас. Антизападни фанатици, православни зилоти, свемоћне тајне полиције и њихова мрежа свуда гдје се одлучује, јахачи су српске апокалипсе. На исти начин на који су одбацили План З-4, пет година раније, уочи рата у Југославији, одбацили су амерички поклон од пет милијарди долара и позивницу да се држава прикључи НАТО алијанси и Европској заједници народа. Поцепали су и хашки документ лорда Карингтона, Венс-Овенов план. Увек су бирали рат и смрт. Једино су у Дејтону, који мјесец после хрватске „Олује“ у Крајини и српске „Олује“ у Сребреници, пристали на мир. И, одмах, кренули да спремају српску „Олују“ на Косову. Изазвали су и призвали НАТО бомбе, поражени потписали капитулацију, изгубили Косово и прогласили побједу, узроковали албанску „Олују“ и нови егзодус Срба. На смрти и несрећама милиона људи стицали су богатство и крваву славу, опстајали као старатељи и заштитници националних интереса у држави онесвјешћеној од страхота, а пропагандом заборава и монтираним оптужницама о свјетској „антисрпској завери“ прибављали себи алиби.

    И, ево их, пропагандисти мржње и смрти јашу поново. Са истом страшћу и са истим рјечником као и кад су вјешали и објесили План З-4. Сада руше Бриселски споразум, пребројавају и „бране“ Србе по Црној Гори, сипају со на још незацјељене ране несрећне Босне и Херцеговине, проповједају слом Европе и дивну српску зору из Русије. И све то филују пјевањем по телевизијама, кичем и крими сторијама по новинама, да убију у народу и посљедње остатке разума.

    Надмашују и себе саме из деведесетих. Мало им „олуја“, хоће још.

  2. Стари усташки адвокат Шиме Ороз. Без икакве намјере да браним неокомунистичку власт на челу са комунистичким сатрапом Слободаном Милошевићем, ипак морам да устанем и кажем да је главни и кључни кривац за прогон Срба из РСК свакако неоусташки режим Фрање Тућмана, а да се кривица београдског режима може свести на констатацију да нису бранили Крајину, а да су имали обавезу да то ураде. Сви накнадни паметњаковићи и горљиви заговорници тезе, да су наводно Срби својим неприхватањем З4 сами узроковали своју трагедију, а да су им тим планом наводно нуђена сјајна рјешења намјерно пренебрегавају неке истине. Као прво план З4 се није односио на Републику Српску Крајину, већ на ткз. аутономне котареве Книн и Глина, што је подразумјевало тек нешто мало више од пола територије тадашње РСК. Наиме тај план је предвиђао понуђена права једино за општине са натполовичном српском већином по попису из 1991, са забраном промјене општинских граница. Шта би то значило у пракси? Па то би значило да се територије попут дијелова општина Дрниш, Задар, Шибеник,Оточац, Госпић, Огулин, Слуњ, Петриња, Сисак, Карловац који су до тада били у РСК одмах и без одлагања враћају под пуни суверенитет НДХ. Тај план није третирао Западну Славонију, Источну Славонију, Западни Срем ни Барању. Значи није предвиђао никаква права за више од 50% становништва РСК и требало га је одбити, као што је одбијен и Венс-Овенов план који је кидао РС на више одвојених дијелова. Друго што је веома битно је што не постоји ни минимум гаранција да би и да су то Срби прихватили, то спријечило хрватски напад, нити да би у случају истог Хрвати на било који начин били кажњени. Сада видимо да никакве консеквенце нису сносили ни за еклатантне ратне злочине у случајевима као што су Грубори, Вриводе или убијање немоћних штићеника дома за недовољно ментално развијене у Двору? Зато сви текстови слични Шимином, нису ништа друго, до пуки покушај да се релативизују хрватски злочини. За овакве покушаје има ријеч од три слова: „Фуј!“

    1. Потпуно сте у праву а додао бих само да папир попут „плана“ З-4 није коштао ништа а да је организовање војне акције тих размјера прилично скупа работа. Дакле , понудилу су папир који је био неприхватљив а припремили „Олују“. Писанија Шиме Пивца је јако слична писанијама Емила Влајкија на једном „патриотском“ сајту из матице нам (који сам већ помињао). Колико је ко учствовао у издаји , можда се накада и сазна али је идикативно да у пресуди Караџићу (Хаг) пише да : „Није имао ефективну контролу над војском“?!? Ако је тако , ко је командовао и контролисао ВРС а исто тако и ВРСК???

  3. Saglasan u potpunosti,“oluja“ je bila unapred dogovorena, npr. hrvati su u jesen 94-te pušteni da pripreme položaje na Šatoru , da bi imali Knin na dlanu. Znači njihova građevinska mehanizacija je radila nedeljama da bi napravili puteve kojima će kasnije proći artiljerija, srpska vojska ni da mrdne prstom , ni tada ni kasnije kada su raspoređivali jedinice

Оставите одговор