Зафрановић на путу до Загреба заборавио Дјецу Козаре – филм у Хрватској конкурише под именом Златни рез 42

Исто тако, у Бањој Луци на новинарска питања о теорији плагијата сценарија Даре из Јасеновца, који су лансирали аутошовинисти из Београда, продуцент из Србије је одбацио као нешто с чим они немају никакве везе, док се у интервјуу за Вечерњи лист Зафрановић одредио овако:

Није гледао Дару из Јасеновца…

"Филм "Дара из Јасеновца” нисам гледао, а насљедници Арсена Диклића, аутора сценарија за мој пројект "Дјеца Козаре”, оставили су правницима и експертима за ауторска права да утврде стање ствари", говори Зафрановић са безбједне удаљености од Бање Луке и након 200.000 КМ пореских обвезника Републике Српске.

Као да то што очито користи вал одушевљења који је изазвао филм Дара из Јасеновца како би сам добио новац није довољно понижавајуће за све нас, а филм није ни гледао, Зафрановић у Хрватској понавља да филм није гледао ни мјесецима касније. Такође са безбједне удаљености и са јасним увредљиво-увлакачким циљем остављања могућности да је покрадена његова умјетничка величина и оригинална идеја.

Након што је филм у Бањој Луци представљен као Дјеца Козаре у причи о конкурсу за буџет Хрватске ставио у заграду, даље у интервјуу више уопште не помиње под тим именом, већ на питање "На којим пројектима тренутачно радите?", он одговара:

"Радим на два пројекта паралелно. Један је већ споменути "Златни рез 42”, а други је "Карусо” с којим сам се почео бавити још 2008. године".

Србе, наравно, не помиње, али Покољ од стране НДХ пореди са мигрантском кризом

Осим што открива да је покушао у Битољу у Македонији снимити филм који би се уз освједочене српске патриоте Радета Шербеџију, Бекима Фехмиуа и Аницу Добру одвијао у Сарајеву; филма о геноциду над Србима сјетио се кад је: "видио прије неколико година фотографију утопљеног дјечака мигранта на плажи једног талијанског оточића".

Потражио је "тај стари сценариј и изненадио сам се његовом квалитетом и актуалности. Трагедија дјеце Козаре слична је трагедијама емиграције с истока."

Дакле, очекивано, Зафрановић класично титоистичко-туђмановски своди Покољ, системски злочин геноцида Независне Државе Хрватске на "дјецу са Козаре", без обзира што су жене, дјеца и старци одвођени у Јасеновац са цијелог подручја НДХ.

Једино мјесто гдје, случајно, помиње Србе: Свођење броја жртава Јасеновца са 700.000 на 80.000

Потпуно је јасно да Зафрановићев филм намјерава тему обрадити тако да у самопромоцији он буде на првом мјесту као умјетник и редитељ, а идеолошко-пропагандно на начин како је радио и до сада. То је да се злочин над Србима што више релативизује и замагли, без обзира што су они били примарна мета НДХ. На првом мјесту је ту непомињање Срба уопште.

У том смислу је изразито битан напор српских колаборациониста на челу са латиничним владиком Јованом Ћурибрком из Пакраца, који је и лобирао за филм Лордана Зафрановића, а који намјеравају да смање број жртава хрватског логора смрти Јасеновац са 700.000 на 80.000. Наравно, на начин да су то урадиле "усташе", а не њихова наглашено Независна – Држава Хрватска.

Исто оно, што је ријечима, мени број жртава никад није био битан, изјавио у Бањој Луци, очигледно намјерава даље наставити и снимајући филм.

Једино мјесто гдје, случајно, помиње Србе који су му дали новац, јесте као некога ко се њим није слагао и то управо јер је још у вријеме комунистичке Југославије изабрао да за љубав "братства и јединства", а на штету српског народа, изостави тачан број жртава Јасеновца у свом документарцу:

"Снимао сам неки документарац у околици Јасеновца и случајно сам ушао на спомен-подручје Јасеновац, нашао сам се у ондашњој постави музеја, све што сам тамо видио било је толико шокантно за мене и екипу, та количина зла и начини на које је то зло направљено нама људима, да сам почео размишљати о том суноврату људскости и понижењу које сам осјетио као живо биће које мисли.

На повратку у Загреб, у комбију, нетко је почео пјевати оперне арије и сви смо то прихватили и из свег гласа завијали да избацимо из себе све ужасе које смо тамо доживјели. Сљедеће ноћи одлучио сам сав свој филмски ауторитет и знање ставити у функцију да филмски анализирам то зло које је било око нас и да покушам са себе скинути ту злочиначку кошуљу колико могу и колико знам. Тако је настао документарац "Крв и пепео Јасеновца”.

Ни једна страна није била задовољна тим филмом, српска због тога што нисам ставио број жртава, а хрватска зато што сам уопће отворио ту тему".

Шта још треба да Влада РС повуче средства и забрани му снимање на својој територији?

Ако ово није довољно да Влада РС и Филмски центар Србије повуку своју сагласност за додијељени му новац, онда је сигурно да неће вршити надзор и условљавати помоћ филму на терену.

Турнеја Горана Марковића снимљена на исти начин, такође на локацијама у Републици Српској, са катастрофалним резултатима и у умјетничком, и у национално-пропагандном смислу.

Представа за локалне медије у Бањој Луци и полтронистичку увлакачку културну климу, гдје је Зафрановић представљен као "прослављени редитељ", има свој сасвим другачји одјек када прича стигне до Загреба…