Зафестивалисати и за појас задјенути

Музички фестивал мира Неофест, осим нагона за преживљавањем, обиљежио и скандал из неочекиваног правца. БЛИФФ је испунио своју основну функцију: показао да пара за културу има. Људи који руководе економским токовима у РС, очигледно имају аверзију према производњи, као начину стицања профита.

петак, август 1, 2008 / 12:06

Музички фестивал мира Неофест, осим нагона за преживљавањем, обиљежио и скандал из неочекиваног правца. БЛИФФ је испунио своју основну функцију: показао да пара за културу има. Људи који руководе економским токовима у РС, очигледно имају аверзију према производњи, као начину стицања профита.

Најбитније је да се Неофест одржао и ове године. Тешко да постоји нека чињеница, која би могла трајно помутити ово достигнуће. Просто зато, што је за културну климу у РС, у овом тренутку најбитнија – трајност. У општој инфлацији културне понуде у Бањој Луци, те уз потпуни недостатак јасне концепције, стручности и оригиналности при продукцији исте; један релативно млад фестивал као Неофест (четири године), добија ауру традиционалне институције.

Сурови реалитет, свео је амбициозно замишљен музички фестивал, на мјеру која одговара количини слуха код наше политичке и финансијске елите. Наравно, мисли се и на урођени, и на образовањем стечени слух. У тим околностима, једина замјерка која би се могла упутити организаторима, јесте истрајавање на нереалитету при формирању цијене улазница. То се изравно одразило на посјећеност, која је једва прешла замишљену границу, испод које би се морала назвати катастрофалном. У свим осталим прерогативима, без обзира на бројне и трајне мане овог фестивала, он је испунио своју основну функцију.

Послужио је, поготово у својим првим годинама, као стожер око којег се формирала, каква-таква, музичка сцена РС. При томе се, наравно, мисли на онај дио популације, који Секу Алексић, Марију Шерифовић, Александру Радовић и сличне; не сматра врхунцем музичког израза.

Неофест је омогућио младим извођачима из РС, да се без формалне издавачке куће, односно албума и финансијско-сплеткарског лобија, представе публици која такође дијели исте такве муке. Захваљујући томе, на апаратима је одржана музичка сцена у Бањој Луци, те је успјела примјетити и шира јавност.

Афродизијак је тако издао албум за београдски ПГП РТС, а Сопот се уздигао до нивоа култног бенда, у који се куну млађи нараштаји Бањолучана. Домаћа публика се успјела упознати и са изванредним забављачким потенцијалом састава Гроф Ђураз и монструми, који би несумњиво могао закрпити ону тржишну рупу, каква је настала апстиненцијом српског крила Забрањеног пушења.

Наравно, само када би телевизијске куће у РС, нашле интереса да домаће саставе безрезервно подржавају и промовишу. Таквим резултатом, који је истина недовољан, не може се, нажалост, подичити ни један други фестивал за који се крчме буџетске паре. Но, да нешто у културној политици РС није у реду до нивоа психијатријског поремећаја, уочљиво је, ако ниоткуд друго, барем из чињенице да Бања Лука не посједује озбиљну дискографску кућу, чак ни ону која се бави продукцијом народњака!

Кад нема интересовања за улагање ни на том пољу, за које очигледно постоји тржиште и могућност профита, онда и оно публике што је посјетило овогодишњи Неофест, треба сматрати изродима или статистичком грешком. Људи који руководе економским токовима у РС, очигледно имају аверзију према производњи, као начину стицања профита.

Без обзира на све силне приче о путу ка ЕУ, заборавља се да код развијених земаља Запада, индустрија забававе чини један позамашан, и изразито значајан комад бруто националног дохотка. Осим што купујемо и латиницом титлујемо њихове филмове и серије, ми готово да не производимо ништа квалитетно на сопственом језику. Нашој власти не смета што и даље остајемо културноумјетничка колонија, и овца за шишање.

Пошто и индустрија забаве једва преживљава, о правој умјетности не вриједи ни говорити. Но, било би непоштено за овакву ситуацију не пребацити дио поруге и на умјетничку заједницу РС. Посебно ону у Бањој Луци. Све је то продукт изразите несиндикалности, и одсуства свијести о потреби ауторитета домаће културне заједнице, што наше умјетнике срозава на ниво фотографа за свадбе. Ја, лично, због обавеза у иностранству, нијесам стигао посјетити ни један дан БЛИФФ-а; али ми смета што све те силне замјерке од људи из бранше, слушам само по кулоарима. Махалско-кафанске опсервације, специјалитет су једног другог ентитета; док ми у РС на критику без изласка у јавност, гледамо само као на оно, што она у суштини и јесте: кисело грожђе.

Неофест је, дакле, био добар; јер бољи у оваквим условима бити не може. И он, и сви ти многобројни фестивали, биће пуно квалитетнији и успјешнији; ако културна елита у БЛ престане да трача, и почне јавно да ради свој посао.

БЕОГРАД КАЖЕ: ДОБРО ВЕЧЕ ШЕХЕР БАЊА ЛУКО!

Четвородневне карте за Екист (уз превоз и смјештај у кампу), јефтиније су у Бањој Луци, него да пазарите само карте у Београду. То је дневну улазницу Неофеста (10 КМ) учинило бесмисленом, а управо је он пружао несебичну и братску подршку новосадском Екситу, да би исти тек сад позвао једну бањолучку групу на сцену. Али тако, да заиста репрезентативан Сопот, наступа у условима тринаестог прасета. У четвртак, радни и први дан Ексита, у 20 часова; када већина публике још није ни успјела ући, или се тек спрема попети на Петроварадин.

Овај маћехински и тезгарошки однос Србије, односно потпуно непознавање и неинтересовање за специфичне културнополитичке услове у којима живимо, најсликовитије је представио поздрав фронтмена групе Дел Арно бенд, који је у Неофестов микрофон узвикнуо: Добро вече шехер Бања Луко!; на бучно негодовање и шуму средњих прстију управљених ка бини.

НАЈЉЕПШЕ ЈЕ БИТИ ХРВАТ…

Док у сусједној државици, склоној клерофашизму, овако може бити насловљена и реклама за пиво; сваки српски дискурс се у РС проглашава екстремном десницом. Бањолучки парк Петар Кочић, по дијагонали је уоквирен са Хрватским културним центром (српског културног центра нема), и продавницом кравата по имену Кроата. Осим што у Загребу то није могуће ни на филму, односно што Стипе Месић непрестано даје изјаве којима негира РС, остаје нејасно ко су ти Бањолучани, који се не стиде куповати у таквој радњи? Једино захваљујући њима она и опстаје, подржавајући туристичку измишљотину, по којој је кравата хрватски изум.

Стога Арсен Дедић, један од кључних позера у нумери Моја земља Хватска из 1991, нема никаквих проблема при унапријед плаћеном гостовању у Бањој Луци. Сад је на реду Богић Богићевић. Не мора ни знати да пјева. О Неофесту ћемо кад се сви они намире.

Дани(ј)ел Симић



Оставите одговор