Зачудни животни пут и токови новца једног Валентина

Пише: Предраг Бојиновић

Америчка супериорна демократија има прегршт таквих закона, који наравно нису наметнути јер се ипак ради о сјајној демократији, него су усвојени и потписани на самом крају мандата неког од предсједника. Нећемо сада губити вријеме набрајајући све те законе усвојене у задњи трен, има их подоста, поменућемо само два која је усвојио у посљедњем тренутку нама увијек драги Бил Клинтон и то 1999. и 2000. године.

Први је дерогација закона из 1933. године којим се брише разлика између комерцијалних и инвестиционих банака, а други је закон о "модернизацији робних фјучерса". Да не компликујемо и усложњавамо шта је то у ствари значило, само ћемо рећи да су ова два закона највећи кривци за изазивање велике финансијске кризе 2008. године, а знамо шта се тада десило, и шта се још увијек дешава, укратко, катастрофа.

Дакле, није првина да се неки кључни закони усвајају на самом крају мандата. Али, зашто? Многи интересни лобији који су облијетали око Клинтона нису дошли само тако један дан и он као познати миротворац и алтруиста рекао: "’Ајде да вам то потпишем па да попијемо нешто." НЕ, никако.

Наравно да су ти лобисти обигравали око њега годинама, мољакајући и нудећи, снубећи и мјеркајући, а он као заиста вјешт трговац,  једноставно се цјенкао, тражећи све већу и већу суму. Није то ништа непознато, већина политичара своје бављење политиком види у томе да у одређеном тренутку "млатне велику лову" употребом своје политичке моћи, једним потписом. А када је за то најбоље вријеме, па на крају мандата. Ускоро одлазим, неће мене бољети глава због тога, а успио сам и да намакнем неку пристојну суму за своју политичку пензију. Лијепо и згодно, нема шта.

Валентин Инцко, одлазећи високи представник нечега, је јуче наметнуо закон након чега је дошло до читаве поплаве објава, саопштења, протеста, подршке и осуда, и сви су били окренути ка њему, корушком Словенцу са аустријским пасошем. У поплави изјава и саопштења потпуно је испод радара прошла честитка и подршка од стране америчког амбасадора у Сарајеву, Ерика Нелсона, који је такође у одласку, на самом крају свог амбасадоровања у Сарајеву. Случајно, зар не! Само наивни могу прихватити да је писање овог закона вршено у фирми коју господин корушки Словенац ускоро напушта.

Површно читање првих редова и мало даље, упућује на праве ауторе овог текста којег су назвали законом, а ти аутори сасвим сигурно нису странци у овој држави. Дакле, Валентин је добио овај текст, и то сасвим сигурно поодавно, и чекао. Као сваки добар трговац он је стрпљиво чекао, јер основни трговачки неписани закон каже да свака роба има свога купца, а да ријетка роба пред само затварање радње може да буде веома, веома скупа. И тако је и учинио, наплатио је масно и добро. Сада може да иде у политичку пензију. Колико од тога ће добити амбасадор у одласку, е, па сада није лијепо улазити у тако приватне ствари, нека то остане међу њима.

Сваки високи представник, осим првог Карла Билта, је имао унапријед задани распоред приликом преузимања дужности. Прије свега је морао проћи дебрифинг у Вашингтону, који је одлучивао да ли одређена особа "задовољава постављене критеријуме", тј. да ли ће слушати оно што му се каже. Када би прешла ту магичну степеницу, а сви су је прешли чак и онај несретни Нијемац који није могао дићи главу од поспаности, слиједио је магични пут у Ријад. Наравно, у Ријаду се дешавају затамњене сцене, препуне петро долара и тајновитих путева према неким готово непознатим банкама, нама обичним смртницима потпуно непознатим банкама са веома тајновитим рачунима.

Наравно да је и Валентин Инцко морао проћи овај мистични пут иницијације у повисоког представника. И постао је, и остао најдуже од свих, и ево сада одлази и оставља нам кукавичије јаје да се излеже када он већ одавно неће бити ту, са нама. Неко је педантно израчунао да је исти господин инкасирао око три и по милиона конвертибилних марака за вријеме свог мандата, које је сасвим законски добио пристојбама у облику плата пер дијема, осигурања и осталих спретних доскочица западног банкарства.

Али, ово је све чисто, ове паре су ишле званично преко државних и банковних рачуна. Не знамо поуздано али заклели бисмо се да су ишли преко једине аустријске банке у БиХ. Ту нема ништа спорно и поред свих прозивања током мандата да ли је плата од 40 000 марака мјесечно реална и поштена, јер је плаћају порески обвезници ове државе, ипак, све је ту чисто. Корушки Словенац као марљив и штедљив човјек је вјероватно приштедио 90% ових средстава, јер истину говорећи и није имао на шта да троши те паре. Све му је било плаћено, и стан и храна, одјећа и обућа, једино ако је имао неке заиста посебне потребе да задовољава, онда је захватао у своју кесу и уско је дријешио.

Било би заиста занимљиво сада, када он одлази, знати колико заиста новца има на својим рачунима овај господин. Оним другим рачунима, а не овим званичним које води у јединој аустријској банци у БиХ. Али, тајни рачуни се и зову тако јер власник не жели да се зна њихово право стање. Правосуђима су ови рачуни потпуно недоступни, према светим правилима узвишене западне демократије, осим ако сте Рус, Србин или тако нешто, па да вас се оптужи да сте корумпирани и лоши. Јер они, западњаци, они су цијепљени против корупције, код њих то не постоји.

Господин Валентин је оправдао озакоњење овог текста његовом "надом и вјером у помирење у БиХ", како ће овај текст преточен у закон напокон умирити и помирити завађена племена Балкана. Одавно је позната ова  несебична и племенита жеља аустријских власти да помогне овој напаћеној земљи. Од упада аустријске војске током 18. вијека сталних трзавица на граници током 19. вијека па све до окупације 1878. године и анексије из 1908. године.

Аустријске власти су се заиста здушно трудиле да измире локална племена упорно намећући своје високе представнике који су вођени богобојажљивом руком увијек некако налазили прави пут да измире завађену браћу. Наравно није увијек било лако, јер су поједнци попут Жерајића и Принципа и њима слични, често кварили идилу западаног просвјетљења ове дивље земље. Али, шта да се ради, неко мора да обави и прљави посао. Сада је изгледа дошло вријеме за Давида Штрпца, да све са јазавцем дође у суд БиХ, да га окриви за сва недјела  и неподопштине противу помирења и рахатли живота са златним кашикама. Њега, јазавца наравно, не суд, на шта сте помислили забога.    

На крају да се подсјетимо почетка текста. Након Клинтоновог потписа на горе поменути закон, требало је осам година да земља уђе у економску катастрофу, вјероватно би и раније да није било рушења кули близнакиња и ратова по Блиском истоку. Колико ли ће нама требати?

Судећи према изјавама сарајевске штампе и политичара, не много, нажалост. У Сарајеву су политичари за почетак прилично опрезно коментарисали Валентиново писаније, да не буде превише очигледно да се не почне одмах са слављем, осим наравно увијек нестрпљивог Џафија. Он је, исфрустриран, право из немирних снова у којима има само једну фиксацију у облику српског му колеге, одмах ускочио пред камере и устврдио како ће Додик бити ухапшен, као да је овај закон и прављен само због њега, потпуно заборављајући на унисону реакцију политичара из Републике Српске. Од Џафија заиста не може више ни да се очекује, нажалост, он би хапсио. Тај блискоисточни демократа најпознатији по увођењу шеријатског облика владавине током рата, и није способан за нешто озбиљније.

Како он засигурно није читао великог српског писца Данка Поповића (а, да ли је ишта читао уопште) препоручићемо Џафију велики роман овог писца Књига о Милутину, и један цитат. Након убиства краља Александра у Марсеју, Милутина питају шта он о томе мисли, па он каже: "Није добро, није никако добро. Ми Срби смо научили да сами убијамо и смјењујемо своје краљеве, није у реду да то неко други умјесто нас чини." Радо ћемо Џафију послати ту књигу, наравно уколико није заборавио да чита ћирилицу, можда ће нешто и научити.

П.С. У међувремену ће преподобни Валентин да ужива на мистичним дестинацијама широм свијета, крцкајући много више од тридесет сребрњака. Нека му је на здравље!