jetpack-whatsapp
Улогуј се! Региструј се! Изгубљена лозинка?
Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс

Колумнисти

18:13 Хрватска никад јача - у позадини српска застава17:46 Амбасада Русије у Сарајеву: Конаковић нека поштује ставове Предсједништва БиХ и пита своје менторе ко је минирао Сјеверни ток17:41 Вишковић, Вучевић и Цвијановићка у специјалном и паралелном сусрету17:37 Вучић се не извињава словеначким политичарима - само народу17:33 АТВ против Зукана: Лаже у координацији са Западом, јер има план за ескалацију сукоба у БиХ17:19 Симић: Нова фаза рата - САД први пут рекле Кијеву да им је дужан 10 милијарди16:51 Ко ће платити осигурање за Сјеверни ток и пошто?15:08 Шта се дешава са аутокефалношћу Македонске православне цркве?13:57 Хрвати у Сплиту пронашли четврту кованицу српског краља, а ниједну свог13:45 Вашингтон доставља оружје Кијеву за десетак дана - шта то значи за ток рата?

Дани(ј)ел Симић

За ратницима се не плаче

Пар ријечи поводом четрдесетнице мом оцу.

субота, април 7, 2012 / 08:42

Разводник

Десетар

Млађи водник

Водник

Старији водник

Старији водник прве класе

Заставник

Заставник прве класе

Потпоручник

Поручник

Капетан

Капетан прве класе

Мајор

Потпуковник

Пуковник

Генерал-мајор

Генерал-потпуковник

Генерал-пуковник

Генерал армије

Маршал

Овако ми је покојни стари нанизао, када сам га питао како иду чинови у војсци. Пецали смо на вјештачком језеру тенковског полигона на Мањачи. Мислим да је тада био фришак мајор, а ја сам га, под утиском те промјене и финиша субординацијског низа, упитао:

– Тата, тата, а кад ћеш ти бити генерал?
– Вјероватно никада. Одговорио је мирно, промијенио мамац на удици и опет забацио.
– Како то мислиш – никада?!
– Па лијепо, сине. Како да ти кажем. Немам родбину или кумове у Генералштабу, не водим шефове кући на ручак… вјероватно никада. Закључио је једнако смирено, ни не гледајући у моје запањено лице. Ловио је рибу, на коју сам тако зинут и разрогачен личио.

Био сам потпуно пренеражен. Ти аргументи о везама и дупеувлакаштву, мени нијесу значили ништа. Уопште нијесам био кадар да појмим како неко може да има обе руке, ноге, разумну тинтару и жељу; а да се нешто опет не може постићи. И то – никад!

Као и сваком дјечаку, отац ми је био готово па свемогуће биће. Зато ме дубоко погодила та његова мисао. Још више ме љутила помиреност којом је то изговорио, као да је телеграф пловка, којим му рибе куцају са дна, најбитнија порука на свијету.

Није ми падало на памет да прихватим такве глупачке аргументе за предају судбини, коју други пишу кумовским протекцијама. Поготово да је нешто – никада! Нема тога што се не може.

Када је 1992. из Модриче честитао свим Србима Видовдан и пожелио сретан пут правцем којим су управо прошли тенкови, знао сам да сам био у праву.

Али, Новица је био такав. Није се гурао. Није се улизивао. Није се промовисао. Ишло је то до немара према самом себи. Чак је и заповједништво тактичком групом која је пробијала коридор кроз Посавину добио, јер су га четворица прије њега одбила.

Био је то напросто човјек који не би никад био генерал, да није било рата. И поносио се тим.

Нормално да такав није био занимљив медијима, па је у рату био примјећен од оних који нијесу ратовали, таман колико и Бања Лука у односу на Пале. Неки други су били славни, што му је добро дошло кад су почели да униформисане жртвују на олтару у Хагу.

Тамо га нијесу успјели одвести, осим као свједока. А није да се нијесу трудили. Да ли зато што су се задовољили тиме да више није препрека "заједничкој војсци" и пустили га да из пензије гледа разградњу онога за шта је крвавио гаће? Можда зато што га политика никад није озбиљно привукла, а неки кажу да је то зато јер му ништа и нијесу могли наћи? Па ни намјестити.

Немам вам ја појма о томе.

Има пуно људи којима је он био ово или оно. Мени је био само ћаћа.

И то добар.

Од свега, најжалије ми што оде, а да има само два унучета. Лично ћу се постарати да што прије изједначимо и поново поведемо у овој утакмици са смрћу. Да га ја сад нешто даље хвалим нити има смисла, нити би ми ко вјеровао. Прихватам све оптужбе за непотизам.

Е, мој Новице.

Трудићу се да будем бољи човјек, да чувам и пренесем даље оно што сам од тебе научио.

Путуј ратниче и не брини за фронт!

——————————

ИНТЕНДАНТУРА

Злоупотребљавам свој утицај на овом уваженом гласилу, да се у име породице захвалим његовим ратним друговима, предсједнику Републике, ресорном министру, предсједнику БОРС и свима онима који су се уз нас нашли од 2. марта 2012. до данас.

Ово наведено изнад интендантског поднаслова ми се, отприлике, само у првом лицу, врзмало по глави док је трајала сахрана; а да бих казао оцу као опроштај. Када је дошао ред да се опростим испред породице, пало ми је на памет да би он рекао: – Скрати сине, смрзну се народ. Нека иду нешто попити и појести.

И скратио сам. Тако што сам изоставио све.

Исто тако, за ових 36 дана од сахране, вадило ме што и иначе носим црно. Нема шансе да нијесам слушао музику или ишао у град. Нијесам просто тај тип. Зато ништа не написах и објавих осим текста смртовнице.

0 КОМЕНТАРА

  1. Без смрти нема живота.Човјек снује, Бог одлучује! Сви имају неку судбину, ђенерал Симић је часно изнио свој крст. Славу и јунаштво достигну само они што су одабрани, а он је био један од њих.

    Почивај у миру ђенерале!

  2. „Од данас ће се то значајно промијенити“.

    Држимо те за ријеч! Треба нам и даље Симића, надамо се не у униформи.За борбу против „интенданата“ и није потребна униформа.
    „Интенданти“ нам главу узеше.
    Тек када ову државу од „бечких проститутки, и дедињских шмизли“ преузму дјеца и синови њених истинских стваралца можда нешто и буде.
    Лично сам био у поворци генералу.
    Поздрав и теби и породици!

  4. Само се потруди да изједначиш, што прије, и побиједиш са бар 3 разлике.

    Сви смо имали среће да имамо такве људе у таква времена.

    Хвала за чинове. Увијек мислим, а заборавим да питам.

  5. Poštovani Dani(j)ele:

    Nešto sam stariji od Tebe. Ne mora značiti i (životno) pametniji. Nego mi je samo vrat više ubijen životnim jarmom nego Tvoj što je.
    Kad mi je otišao otac (Bog da mu dušu prosti i podari rajsko naselje), osim strašnog šoka, ništa drugo osjetiti nisam mogao. Čak me je bilo sramota što ne osjećam veliku žalost (zar treba i spominjati da sam tatu beskrajno volio!?). Bio sam emocionalno prazan ko prazna kaca. Ništa iznutra nije dopiralo osim odjeka tuđih riječi; mojih bilo nije. Bavio sam se trivijalnostima: koliko će ljudi sjesti na sahrani, koliko mesa je potrebno po jednom čovjeku… prvo jutro, drugo, treće… sedmica, četrdesetnica, da ribe i posne hrane pretekne a ne uzmanjka… i sve tako!
    Od tada, evo, protiče sedmo ljeto. U januaru je započelo. Ni jedan dan prošao nije a da se pokojnog oca sjetio nisam. Ili da nisam spomenuo neke njegove riječi.
    Pitam ga, tako jednom, kad ga je ljutnja prošla pa smo se nešto zaradili: „Stari, bolan, što se ono svađaš sa majkom!? Što ti ono treba u životu?“
    „Eeee, dijete moje, ne znam kako bih ti to rek’o ili objasnio… ne znam, ne umijem. Ali će ti se samo kazati. Jednoga dana!“
    Danas, kad se šta preporeknem sa suprugom (u kojoj to kući „dima“ nema) pa me djeca pitaju zašto to radim, odgovorim im očevim riječima: „Samo će vam se kazati. Jednoga dana“.
    Starija kćerka studira i živi skupa sa jednim dečkom. Takav život sam i sam vodio. Ispostavilo se ispravnim, pa sam i njoj dozvolio. A i mislim da je lakše dozvoliti nešto što ne možeš zabraniti. Kaže da se nikad nije sporječkala sa njim a da joj ove riječi na pamet nisu pale. I da nije prokomentarisala: „Samo mi se kazalo!“
    Prije par godina, kad sam kupio dobar auto, zajapuren sam vozio od autopijace do kuće. I to izuzetno brzo a mrzim brzu vožnju. Sve sam se žurio kući, jer sam znao da će se starom automobil mnogo dopasti. Žurio sam da ga on vidi, proba, provoza… Tek kad sam došao pred kuću sjetio sam se da više oca nemam. Prijatelja bez mita i korupcije. A od njegove smrti bilo je prošlo punih pet godina; od autopijace do moje kuće je sat ipo vožnje. Za svo to vrijeme ja se sjetio nisam da sam siroče.
    Što više vremena prolazi moja tuga za izgubljenim roditeljem sve je veća!
    Kad nam odu drage osobe, praznina koja iza njih ostaje nikad ne biva popunjena. Čak što više vrijeme odmiče sve više osjećamo tu prazninu. Kao izvađen zub. Nikakva proteza ga nadomjestiti ne može.
    Međutim, od nevaljalog uvijek ima i gore. Daj bože da svakoga sahrane njegova djeca. Tako je od Boga dato. Ne daj Bože nikome, ni mom najcrnjem dušmanu, da mu se desi obrnuto!
    Najveća životna filozofija koju sam naučio za ovih mojih 45 godina života jeste to da sve treba činiti skupa sa svojom generacijom: u obdanište, u školu, na ekskurziju, u vojsku, u rat, ženiti se, ići na roditeljeske sastanke djeci, raditi, u penziju ići… umirati! Bilo šta od ovoga da čovjek ne uradi kad i njegova generacija – pogriješio je.
    Eh, eto, ja htjedoh da Ti, poštovani Danijele, napišem par utješnih riječi, a vidi šta napisah. Izvini, molim Te. Moje prokletstvo baš i jeste to da vazda pišem istinu.
    U mom kraju prve tri čaše rakije piju se „za raja i pokoja duše pokojnika“. Četvrta se pije „za domaćinskog života i zdravlja, da poslije žalosti u dom dođe radost“!
    Nemam ništa tome dodati. Narod je to rekao, a on je mnogo pametniji od mene.

    P.S. U prilogu ti šaljem fotografije moje kćerke, tatine ljepotice, moga života i nade, sa modne piste 28. Nivea fashion weeka. Zašto ih šaljem? Nemam pojma, valjda, ponesen vlastitom pričom o životu, zato da se pohvalim!

    Pozdrav, Zoran Janković

  6. Нека је вјечна слава генералу, мом бившем команданту 1. оклопне одликоване бригаде!

    Ратна слава траје док је рат и поново се појављује сјећање на славне ратнике кад се поново појави опасност од рата.

    Ми смо народ који је корачао стазама крви и ратне славе као ни један Европски народ.

    Ту величину су примјећивали и други, мада смо ми то најмање користил као своју предност, да би данас били извргнути толиким погрдним квалификацијама да то изазива мучнину сличну код једења покварене хране.

    Генерал је био свјетионик! Ишли смо за њим и стављали своје животе са пуним повјерењем у његове руке и нисмо за тим жалили.

    Борили смо се за више свјетлости, за слободу, за права која нисмо другима оспоравали!

    Борили смо се за достојанство, јер нам је таква традиција!

    Борили смо се за право да ходамо по властитој земљи и да имамо чисту савјест и поглед на своје парче неба!

    Борили смо се да се не би стидјели свих гробова посијаних не само по нашој земљи него и по другим крајевима Европе!

    Борили смо се за исправан пут онима који се још нису родили, а који би требали имати исти такав светионик какаве смо ми заслужили да имамо!

    Борили смо се да имамо свјетла колико зажелимо у кратком животу на земљи која је тек искушење мјерено вјечношћу!

    Борили смо се да нам неко не оскрнави част и људску вертикалу јер бити Србин је више од имена, „Србин није нација, то је стање свијести“ како рече велики револуционар са Кубе Фидел Кастро!

    Ми имамо рат као пето годишње доба, како рече наш академик Душан Ковачевић! И то нам лакше пада него да продамо душу за ништавне пориве и појаве које само егоизму могу похлепу ублажити и које нападају мољци и рђа.

    Када не будемо могли више изродити свјетионике нећемо имати ни пута и нестаћемо у глувој равнодушности како нестају душевни болесници у угловима соба у душевним болницама усамљени.

    На срећу до сада тога није било, а заслуге ће неко памтити и записивати, ако ни за шта друго кад се надвију црни облаци да може неко да се присјети и да их освијетли за нова искушења и нове потребе.

    Јер нас нападају сално и учестало овако или онако!

    Ми за мир дајемо све а кад морамо у рат то је онда сваки пут исписана нова страница новог јеванђеља.

    Наш народ је славнији тамо далеко од нас на небу од овога који тренутно хода земљом, јер је онога што нас је у дугим вјековима борбе освјетљавао више и далеко је славнији од нас сада којима се може догодити и таква срећа да можемо да се сјећамо да смо ходали и живјели са великим историјским громадама од сада па до вијек вјекова! Амин!

  9. Дани(Ј)еле, нећу бити њежан, та сјета, туга, и на личном примјеру и физичка бол у прсима и глави, расту са пола године, сваком прекадом, годишњицом. У свијету постоји једно царство, а то је царство у здрављу породице, оних који нам једино и највише искрено дају. Губитак ћаће је у ствари први велики тест сваком дјетету. Од заштићеног, постајемо они који коначно морају прихватити све одговорности живота и нечији заштитници. Постајемо одрасли. Тада градимо оно што је сваки отац, ћаћа, стари и тата изградио за свога времена. Још то да постигнемо, да будемо добри скоро као они, па да кажемо да смо на сунчаној страни улици.

  10. Имао сам ту несрећу да сам од малих ногу почео гледати Дневник, још од времена Маргарет Тачер, Роналда Регана, Јасера Арафата, Раифа Диздаревића, Миланка Реновиће, браће Поздерац, Милке Планинц и компаније. Тако сам се инфицирао политиком.
    Кад је почео рат, у условима без струје, свакодневно сам слушао вијести с ратишта. Знао сам све ратне јунаке, знао сам и за Милку Тошић са РРС и за Драгана Стегића са ТВ БЛ. Сјећам се и извјештаја Владе Тришића са Мајевичког и Јелене Дабарчић с Херцеговачког ратишта. Сјећам се и првог јављања Теодоре Врањеш (тада Урукало) из студија у Книну У Дневник када се Ристу Ђогу обраћала са „брате Ристо“. И данас су живе те слике, што потврђује коликим емоцијама сам пратио тај рат „за српску ствар“. Рекао бих јаким афектом. ДОБРО ЈЕ ДА САМ ИМАЛО НОРМАЛАН.

    За генерала Симића и Његове ратне успјехе сам свакако знао. Сјећам се, први пут сам слушао неки интервју на радију с Њим, када је објашњавао о акцији Коридор ’92. Тада ме је „купио“ за цијели живот. Ја сам живио тај рат, и све наше војне успјехе и неуспјехе сувише сам лично доживљавао. Чињеница да су ми најближи мушки сродници били у ВРС од сепрембра 1991. додатно су појачавале ту емоционалну нит. Касније је стари донио неку видео касету о 16. крајишкој бригаду, гдје сам поново гледао Генерала Симића како је објашњавао тактику „пробијања“ коридора кроз Посавину. Искрену, уживао сам гледајући. Поносан сам био на све то, првенствено што то ратовање није имало готово ниједне мрље. Кукавички је за мене било тамо побити неке цивиле, сиротињу, старце, дјецу. Прави јунаци су за мене били они који су бројчано надмоћног непријатеља војнички побједили.

    Имао сам срећу да и лично упознам генерала Симића. Морам признати да сам и Данијела више готивио кроз слику о његовом оцу, не желећи да омаловажим његов ангажман.

    Иако сам био тужан кад сам сазнао да је наш Генерал на самрти, када сам чуо од мноштва Његових познаника, пријатеља, комшија и бораца само најљепше о Њему, прожимао ме неки лијеп осјећај, као да Га славимо, а не сахрањујемо. То ваљда и јесте суштина живота и вјере. Генерал ће живјети у сјећању свих нас који поштујемо Његово животно дјело. Сигурно је да има часно мјесто у српској историји, што је привилегија малобројних.

    Не бих да ово доводим у везу с политиком, али морам рећи да сам се након што сам видио велико ПОШТОВАЊЕ према овом Човјеку запитао ЗАШТО ОНИ КОЈИ ИМАЈУ ПРИЛИКУ ДА СЛАВНИ УЂУ У ИСТОРИЈУ СВОГ НАРОДА ТУ ПРИЛИКУ И ПРОКОЦКАЈУ? КАКО ЈЕ ДИВНО КАДА ТЕ ЉУДИ ВОЛЕ И ПОШТУЈУ, А КАКО ЈЕ ЈАДНО И БИЈЕДНО ИМАТИ ДЕСЕТИНЕ И СТОТИНЕ МИЛИОНА, А ДА ТЕ МРЗЕ СТОТИНЕ ХИЉАДА ЉУДИ И ЖЕЛЕ ТИ ЛОШЕ. Иза генерала Симића су остала и дјеца, и унучад, и књиге, и оно што је учинио за свој народ. Зашто и политичари не би славни одлазили, већ их на крају гњеван народ отјера моткама? Или страдају од српске руке. Џаба им стотине милиона. Не могу купити оно што има Генерал Симић.

    НЕКА МУ ЈЕ ВЈЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!

  11. Наш Ђенерал Новица покој му души, био је овјенчан славом на фронту, а не по медијима и зато остаје официр и људина са посебним уважавањем код свих нас бивших припадника ВРС. Мислим да је био најбољи тактичар и стратег на терену, зато о њему с поштовањем можемо увијек проговорити, иако је он у задње вријеме чини ми се више ослушкивао ову громогласну тишину, која се око нас шири и доноси са собом стрепњу, зебњу, немир и злокобне гласе!
    Лијепо је од тебе Дани(ј)еле што недаш успомени на оца да тако лако исчезне!

  13. Могу само да кажем, да ми је данас велика част, што сам био старјешина Војске Републике Српске, која је подарила много фантастичних официра, а међу које убрајам и генерала Симића. Генерал је био народски човјек, спонтан и веома срдачан. Господине генерале, почивај у миру и нека ти је вјечна слава. Живјела Република Српска! Живјела Војска Републике Српске!

  14. Када је било најтеже ја сам био мало дијете и нисам ни знао да се Војска Републике Српске брине о мом мирном сну, а мирно сам спавао.

    Одрастао сам у својој ђедовини.

    Сутра ћу бити отац који ће учити своју дјецу о људима који су створили и одбранили Републику Српску.

    Хвала нашем генералу! Дјеца коју је (од)бранио га НИКАД неће заборавити!

    Нека му је вјечна слава!

  16. Генерал Симић и сви они који су се часно борили за Српску су нам је оставили у аманет и наше је да дамо све од себе да је сачувамо и учинимо бољом и праведнијом не заборављајући никад жртве које су за њу поднијели! Хвала им свима!!

    Они нису поклекли пред мрзитељима и убицама, не смијемо ни ми пред издајницима, опортунистима, лоповима, лажовима и онима без образа!

  18. Читам већ дуго Ваш портал а ево тек сад одлучих да се региструјем и дам неки коментар. Понукала ме ова прича сина нашег великог генерала Новице Симића. Новицу Симића сам први пут срео на Орашком ратишту у команди тактичке групе у селу Доњим Жабарима. Тада је био пуковник, али овјенчан славом пробоја Коридора. Издресиран у ЈНА, пред славним пуковником сам се укочио у ставу мирно. Пуковник ме погледао и ладно осоколио „Ђе си ти мени комшија?“ Живио сам у Борику и можда га пар пута срео прије рата. Сјетио ме се. Велики је то човјек био и желим на овом мјесту да му се захвалим на свему. Његовој породици сваку срећу и свако добро желим. Част је било ратовати с таквим људима!

  21. Дани(ј)еле
    Познавао сам ти ћаћу и био је прави зајебант, али и веома зајебан кад је требало. Истина је да је Лисица напримјер ушао у пјесму Забрањеног пушења, али ми који смо ратовали знамо ко је био главни командант и ко је чувао да не преполове РС код Брчког читав рат.

    Коридор је читав рат био мјесто сталне акције и требало је то одбранити од бројчано надмоћијег непријатеља. Свака му част на томе.

    Мени је сад битније да ивер не пада далеко од кладе!

  22. „Од свега, најжалије ми што оде, а да има само два унучета. Лично ћу се постарати да што прије изједначимо и поново поведемо у овој утакмици са смрћу.“

    Дао си велико обећање, надам се да си претходно обавио све неопходне разговоре!

    ПС. Сигуран сам да ћеш одржати обећање…

Оставите одговор