Драган Хамовић: Зашто сам дао оставку и прикљученија министру

Ни пре сто година Србија није хтела да буде ничија колонија, а сада представници одрођене елите само на томе и раде. Свако настојање да се ствари поставе бар на начин какав и други народи примењују, оглашавају као системски преступ, не водећи рачуна ни о основним аргументима, а често ни о основној пристојности јавне комуникације, нити их на то ико опомиње

понедељак, јул 22, 2019 / 23:37

Недавно објављена вест да je песник и критичар Драган Хамовић поднео неопозиву оставку на дужност посебног саветника министра културе и информисања Србије, а коју је обављао од 6. септембра 2016. године, у јавности је примљена са изненађењем и недоумицом о могућим мотивима овог чина.

За „Печат“ Драган Хамовић посебно објашњава своју одлуку о оставци, као и контекст и разлоге који су јој претходили. (У наставку песникове изјаве за наш лист објављујемо и текст оставке.)

„Питања језичке политике, заштите потиснутог националног писма, као и шире културне и просветне стратегије, за земљу и народ који никако не излази из тектонских потреса што их је тешко преживео, припада реду питања за приоритетно и озбиљно решавање. Овако или онако, али треба их решавати, а не упорно одлагати и остављати стихији и туђим политикама да разгоревају поделе и расколе и да снижавају нашу елементарну самосвест, достојанство и вољу за постојањем. Ко само хоће да види, може видети на сувише очевидних примера да је неопходно на нивоу државне политике дати темељне оквире и смер деловања поводом низа идентитетских питања што су остала нерешена након распада југословенске заједнице, а пре тога била или скрајнута или рђаво заснована.

Да ова питања треба разматрати сагласно новим општим околностима у којима живи српски народ, у матици, окружењу и расејању. Неке од околних земаља, са којима се најпре можемо упоређивати, за питања ’људских ресурса’ објединили су више ресора који су код нас расцепкани и делују несагласно. Ни пре сто година Србија није хтела да буде ничија колонија, а сада представници одрођене елите само на томе и раде. Свако настојање да се ствари поставе бар на начин какав и други народи примењују, оглашавају као системски преступ, не водећи рачуна ни о основним аргументима, а често ни о основној пристојности јавне комуникације, нити их на то ико опомиње.

Многи, пак, ове теме заобилазе као потенцијално опасне, или се, у каналима дубоке државе, спречавају системски предлози ове врсте. Српска јавност је, ипак, имала довољно времена да све ово сагледа и надам се да ће натерати и доносиоце одлука да то увиде, ако им је стало до тога да се избегне даље раслабљивање нашег друштва и државе, које, ни издалека, није само економско“, закључује Драган Хамовић.

Министру културе и информисања Владану Вукосављевићу

Поштовани господине министре, 
Молим да примите моју неопозиву оставку на дужност посебног саветника, коју обављам од 6. септембра 2016. године. Исказујем задовољство због скоро трогодишњег динамичног рада у Вашем кабинету, заједничких залагања запажених и већином поздрављених у јавности. С друге стране, одлазим незадовољан сам због чињенице да системски предлози овога министарства, као што су Стратегија развоја културе или иницијатива о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писма, већ скоро две године чекају на усвајање, без обзира на снажне разлоге који су долазили из стручне и шире јавности. 

Стратегија назначује оквире уравнотежене националне културне политике, а то је акт који се годинама неоправдано одлаже и склања са дневног реда. Слично важи и за предложена решења у области службене употребе језика и писма којима се прецизније одређује простор коришћења и облици заштите српског језика и ћирилице те стварају претпоставке да се коначно заснује српска језичка политика, коју практично немамо од распада заједничке државе. Без таквих искорака нема нам ни одржања ни напретка, него само даље дезоријентације и културне колонизације, која је на делу сувише дуго и готово несметано.

Надам се да ће Ваша енергија и упорност ипак надвладати постављене препреке. Радоваће ме ако поменути и други конструктивни предлози напокон наиђу на одзив.

(Потпуно је јасно да је име Вук, умјесто Драган у наслову, учињено да таблоидно и политикантски оријентисана публика кликне на ову вијест, те посвети пажњу изумирању српског писма. Драган ће разумјети, а ми 26.07.2019. наслов исправљамо, док наша добронамјерна псина остаје у линку на вијест. Прим. ред. Фронтал.СРБ.)



4 КОМЕНТАРА

  1. Поштујем поступак Хамовића, треба сад материјализовати овај твој патриотски чин, све у корист општег добра.

    Зато бих те замолио да покрене преко друштвених мрежа кампању по питању употребе ћирилице, као и за друга важна питања по питању индентитета српског народа..

    Био си у самом врху политичког и „интелктуалног“ миљеа српског друштва, видио си да се све намјерно и срачунато ради у корист штете српског народа, ама баш по свим питањима.

    Нема друге мој Хамовићу него делати преко друштвених мрежа и указати на душманско дјеловање, односно, треба покренути снажно причу, створити покрет који ће сваког минута преко друштвених мрежа“пити крв“ нашим домаћим издајницима и крвопијама.

    Не треба се устручавати критиковати било кога и било коју организацију, па и свети Синод,њих посебно.

    Замислите колико је сати кад су мени у Цркви „сумњиви“, наиме, сви знају да ја полажем последње наде на Цркву и част официра војске Србије, да никад нисам вјеровао црвеним, црним, жутим, жуто-црним у политици Србије(част државнику Коштуници), нити њиховим приватним интелектуалцима који сун преплавили све медије, тачка.

  2. Опет вам морам рећи: све је до српских језичких институциај, дакле, до лингвиста у њима. Ако су они донели Правопис српскога језика у коме је решено да се српски језик пише двама писмима (као раније у српскохрватском језику), то не може ништа да промени нечија жеља. Све док се у школама учи да „Срби имају два писма“, да је „двоазбучје богатство“, никакви устави, закони и нечије жеље то не могу да поправе. Ни Хамовић није схватио, да је рече науке о језику кључ за решење све невоље Срба с писмом. Српски лингвисти су најгори издајници. Они се данас, тобож, „боре за ћирилицу“, а у својој струци и правопису решавају питање писма српскога језика са српским и хрватским писмом. Како је ранија фаворизациај латинице преко власти дала ове данашње резултатее где имамо ћирилице само понегде у изузеецима, а хрватску ћирилицу имамо преко 90 одсто у употреби, нема ништа од ћирилице. Не дају је српски лингвисти који никако да се помире с тим што више не постоји српскохрватски језик. Они су били за то да тај назив језика Срба останр и даље, али је ипак политика у врееме Милошевића променила, ттј. вратила име српском језику. Лингвисти српски нису били за то, али су морали да прихвате промену назива. Али, зато, неће даа прихвате суштински српски језик. Зато неће да прихвате, тј. не дозвољавају да српски језик има само српско писмо. Они хоће да и даље Срби пишу и хрватским и српским писмом да би се наставило затирање ћирилице. Дакле, што се ссрпског писма тиче, српски лингвисти су највећи издајници у томе. Немања Видић је то одавно схватио и зато је у праву. Српоски лингвисти заслужују да им се подигне највиши стуб срама у српском народу.

  3. Само два коментара на овако редак гест подношења оставке једног честитог јавног делатника сведоче о изгубљености српског народа.
    Иво Андрић је приметио како држава може да подстакне на буђење позитивне народне енергије, али и да лошом политиком потпуно истањи националну нит.
    Већ давно сам писао да су Србија и Република Српска уистину српске у оној мери у којој у њима има ћирилице у јавном животу.
    Господин Сибничанин све добро збори када указује да је основни проблем у српском правопису, јер српска младост из њега учи да Срби имају два писма. Као што се технички објекти праве по пројектима, тако је и српски правопис пројекат латинизације Срба.
    Правопис је системско државно средство за затирање ћирилице , а то се може променити само другачијом државном политиком. Такву политику не могу да покрену министри културе или њихови саветници, него председници српских држава. У Србији имамо председника који
    велича протестантизам и руга се српским националним митовима. Доскора се у изборним кампањама потписивао са АВ, а сада се потписује са AV. У Републици Српској њен дугогодишњи први човек помене ћирилицу само онда када то учини и председник Србије. Нисам приметио да је његов саветник проф. др Ненад Кецмановић икада поменуо ћирилицу. Он то не може јер потиче из лозе Ђеде Кецмановића који спада у ствараоце Југославије у Јајцу. Тада је „друг“ Тито удесио да све пароле буду латиничке.
    Или , да ли је Кустурица као велики пријатељ најмоћнијег човека у Српској икада поменуо поменуо ћирилицу. ? Наравно да није, јер је ова хрватска латиница симбол југословенства. На његовом сајту ИСКРА је само ћирилица , али се бришу коментари којима се указује да је српским правописом пројектована латинизација Срба.
    На ФРОНТАЛУ се може казати све о ћирилици, а и сам његов оснивач и власник је на њему објавио своју студију о ћирилици без помињања правописа као државног средства за латинизацију Срба. Свака част његовом залагању за ћирилицу , али је очигледно да се стање ћирилице не поправља. Ако његов власник поштује труд многих људи који су слали коментаре о ћирилици , онда би он требао да се изјасни о српском правопису. ФРОНТАЛ је институција и било би веома значајно да прозива власт и лингвисте.

  4. Свакако од мене подршка за коментаре Видића и Сибичанина, морам рећи да је дуг пут до коначног циља, повратка Срба себи и својим коријенима, све да би знали куда иду у сљедећим деценијама, даће Бог и вијековима.

    Значи, док се све коцке не посложе, биће много препрека, свакако приоритет је употреба ћирилице као обавеза, плус писмен стратешки приступ преодгоју дезорјентисане нације.

    То јесте и мора одмах бити приоритет српске политике, зато сам као прагматичан човјек и написао да Хамовић искористи овај свој часни чин, све да би се на политику извршио притисак.

    Иначе, није лако са комунистичким наслијеђем, ваља изапране и пркосне мозгове, плус удбаше који раде за Ватикан, као и ове настрањаке из НВО, )95% комунистичка дјеца) довести до ситуације да могу несметано срати-бљувати како су они грађани свијета, али да им се на писмен начин докаже како одрицање од свог индентитета, у овом случају писање латиницом, не значи да си свјетски човјек, напротив.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *