Вук Драшковић измислио човјека чије биљешке су главни извор сазнања о краљу Александру Карађорђевићу

Пише: Синиша ВУЛИЋ

Пре тачно недељу дана сам открио рупу на саксији утврдивши да серија није баш сјајна, а да је књига вероватно пуна историјских фалсификата. Међутим, прича која стоји иза оваквог кривотворења историје је скандал за себе.

Изгледа да је аутор сада померио границе маште.

Да би било потпуно јасно о чему је овде реч, вратићемо се у 2018. годину. Тада је роман "Александар од Југославије” угледао светлост дана, а Вук Драшковић је у интервјуу за "Експрес” објављеном 18. октобра те године изнео нека ексклузивна "сазнања”.

Већ постаје сумњиво.

Тврдње о изворима који су били "тајни”, "скривани” и ауторима који су били "забрањени” и "заборављени” обично најпре наилазе на сумњу код историчара, поготову када је реч о причи која звучи стереотипније него неки моји твитови.

Но, то је прошло, а онда је дошао наставак.

Прошле године, Вук Драшковић је објавио роман "И гроб и роб”. Управо промовишући ту књигу (а и нека своја виђења прошлости), аутор је 8. децембра 2020. године био гост емисије "Клуб 2” на Радију Београд 2. Ту је своје тврдње из интервјуа "Експресу” поновио, још уверљивије.Извор: Твитер/Синиша Вулић/rts.rs

Да сумирамо, Вуку Драшковићу су главни "извор” за писање романа, о којима каже да се строго држе стварних догађаја биле дневничке белешке Луке Јовановића Месечине, новинара и писца, уредника ратних новина на Крфу (имају ли неко име те новине), изузетно близак Александру.

Луку Месечину су (гле оригиналности) стрељали комунисти 1945. године, а његове белешке су нађене (ко их је нашао, није ваљда Вук?) закопане испод стабла ораха (опет оригинално). Ова авантура је врхунац достигла 19. фебруара о. г, када је аутор био гост Ивана Ивановића.https://www.youtube.com/embed/YzmKowMNIvs?feature=oembed

Драшковић је овога пута одлучио да ипак не говори превише о Месечини, али је зато проследио јавности своја "сазнања” веома директно, свестан гледаности емисије у којој гостује. Тешко је издвојити било који део, стога прилажем целу емисију.

Ово је морало да буде последње упозорење за јавност. Драшковићеве фантазије су нашле начин да допру до широке публике. Било како било, моја маленкост је била веома изненађена Вуковим познавањем садржаја разговора које је краљ водио у четири ока и још неких "детаља”.

Ту је почела најзабавнија фаза истраживања. Просто гуглање Луке Месечине доводи нас само до оних вести о њему које су везане за недело Вука Драшковића. Када додамо презиме Јовановић, сазнајемо само о још неким људима који се зову или су се звали Лука Јовановић.

Међутим, треба пробати и неке озбиљније методе. Заједничка база података свих регистрованих библиотека у Србији, http://sr.cobiss.net, не даје охрабрујуће резултате, шта год куцали. Ту је само роман "Син беде” Луке Јовановића, објављен 1935. године. Да ли то тражимо?

Да ли би ово могао бити наш јунак? Његову кратку биографију налазимо на сајту библиотеке у Осечини, његовом завичају. Она не одговара Драшковићевом опису господина Месечине. Потрази не помаже ни то што Драшковићеви романи немају предговор и поговор, само кратак епилог.

Читаоцима је остављено да се сами одреде према ономе што у њему пише, мада им Драшковић својим јавним наступима свесрдно помаже у томе. У саветовању са неким нашим еминентним историчарима такође нисам успео да дођем до било каквих информација. Ни они не знају за Месечину.

Дакле, Вук Драшковић је као главни извор за своје романе, за које тврди да се строго држе стварности, користио дневничке белешке човека за кога историчари нису чули, чија писања нигде нису објављивана, о коме податке наводи једино сам Драшковић. Нема ниједне фотографије.

Закључке до којих долазимо стога не сматрам преурањеним.

Лука Јовановић Месечина није постојао.

Вук Драшковић је измислио човека чије белешке наводи као главни извор својих сазнања.

Овај скандал је сувише дуго пролазио неопажено. Овде се мора повући црта.

Жао ми је свих који су обманути, од редитеља Здравка Шотре, преко глумаца, до свих осталих који су радили на серији. Они нису заслужили ово. Жао ми је гледалаца који су можда насели на ово детињасто кривотворење историје.

Вероватно смо сви некад гледали филм или серију лабаво засновану на историјским догађајима. Они обично почињу или се завршавају напоменом за гледаоце да нису сви догађаји приказани на екрану нужно истинити. Додавање такве напомене је најмање што се може учинити у овој ситуацији.

Аутор је студент историје