Вучковић: Расходована војна техника из САД узбуркала регион

Жустра предизборна кампања у Хрватској, некако ме jе подсјетила на период прије Првог свјетског рата. Некада Аустроугари, а данас Хрвати пријете да су они "тобоже" највећа војна сила у региону и да су у стању свакога прегазити, "као плићак".

Да ли је то заиста тако?

Пише Владимир Вучковић

Прије неколико дана хрватски медији су пренијели сензационалну вијест да су САД одлучиле Хрватској поклонити шеснаест лансера ракета, типа МЛРС-270, од којих би неколико њих било преуређено за лансирање балистичких ракета. Овакво понашање није ништа ново, јер је у неколико наврата армија САД-а поклањала различиту војну опрему Хрватској.

Агресивна реторика изазвала је ланчане реакције лидера региона, што је резултирало дизањем тензија и актуелизацијом националистичке реторике. Потенцијална опасност од разорног и моћног наоружања, натјерала је политичаре да почну размишљати о одговору на хрватску војну пријетњу. Најбржа реакција очекивано је услиједила из Србије. Премијер Србије господин Александар Вучић, од појединих политичких аналитичара окарактерисан као главни фактор стабилности у регији, договорио је са предсједником Руске Федерације адекватну војну технику која ће подићи одбрамбени капацитет Србије.

Упустимо ли се у дубљу анализу оружаних снага земаља из региона, схватићемо да је велики дио њихове војне технике југословенска оставштина. Намјенска индустрија је уништена или постоји само у траговима, главни услови за приступање војним алијансама је „модернизација“ војне опреме, што се може сматрати за један од разлога пропасти некадашњих великих предузећа која су опслуживала Југословенску народну армију. Нова опрема значи и куповина пратећих елемената из иностранства, што додатно оптерећује буџетске кориснике.

Па, пођимо редом!

Према процјенама реномираних часописа који се баве датом проблематиком, међу најопремљеније војске свијета, барем међу 103. најпоремљеније спадају српска и хрватска војска. Тако је прије неколико мјесеци аналитички часопис „Global Firepower (GFP)“ на 46. мјесто сврстао Хрватску, док је Србија завршила на 60. мјесту.

Србија:

Војска Србије наследила је велики дио југословенске војне опреме и технике, али већи дио тога је временом „расходован“. Према тренутно доступним подацима, војска Србије располаже са:

• 34 000 припадника
• 220 тенкова (тенк М-84.)
• 500 оклопних возила (БВП М-80, БТР-50, БТР-60, БОВ М-86, БОВ М-1.)
• 200 артиљеријских оруђа (М-64 130 мм, М-84. Нора А, М-87 „оркан“, М-77. „огањ“, 2С1 „гвозденка“)
• 100 авиона (МиГ-21, МиГ-29, Ј-22. „орао“, Г-4. „галеб“ )
• 55 хеликоптера (Ми-8, Ми-17, СА-341Х, СА-342Л „газела“)
• 20 бродова ријечне флотиле (Нештин, Козара, ДЈЧ)
• Буџет 830 000 000 долара

Хрватска

Република Хрватска је чланица НАТО-а, и на годишњем нивоу у виду чланарине плаћа 3 000 000 евра у буџет алијансе. Повољан положај Хрватске ставља је у ред високо транзитних НАТО земаља, јер њени аеродроми добро користе приликом допремања војне опреме, у земње у којима алијанса има своје војне мисије. Војска Хрватске располаже са:

• 25 000 припадника
• 70 тенкова (М-95. или М-95. МБТ, М-84.)
• 570 оклопних возила (БОВ-3, Патриа АМВ, М-80А, М-83,…)
• 70 артиљеријских оруђа (2С1. „гвозденка“, М-84. Нора, BM-21. „град“, М-63. „пламен“)
• 70 авиона (МиГ-21, ПЦ-9, ЦЛ-415, АН-32.)
• 40 хеликоптера (Ми-24, Ми-8, Ми-4, 206Б-3.)
• 28 бродова (Краљ Дмитар Звонимир, РТОП-11.)
• Буџет 958 000 000 долара
• Босна и Херцеговина:

Причати о овој теми, а не дотаћи се Босне и Херцеговине ипак би било неадекватно. Након најава да су Хрватска и Србија почеле такмичење у норужавању, члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић изјавио је: „Да ће Босна и Херцеговина, не својом вољом, бити приморана да купује савремену војну технику“.

Оружане снаге БиХ располажу са:

• 10 000 припадника
• 100 тенкова (M-84. или Т-72. и М-60. Пејтон)
• 80 оклопних возила (М-113А2,…)
• 150 артиљеријских оруђа (Д-30, АПР-40.)
• 20 авиона (од којих нити један није у оперативној употреби)
• 20 хеликоптера (Ми-8, СА-342Л „газела“, УХ-1Х)
• Буџет 250 000 000 долара

Исказана статистика није званична, али знајући првенствено економске прилике тешко да се може радити о неким већим и значајнијим цифрама. Морамо бити свјесни да је трошење средстава у војне сврхе привилегија великих и моћних држава, којима оружане снаге служе за остварење различитих интереса. Постоји једна флоскула унутар безбједносних кругова, а она гласи: „Ко нема нуклеарно наоружје приморан је да стално улаже велика средства у модернизацију конвенционалног наоружања, а онај ко га има може како хоће“.

Државе настале након распада СФР Југославије, морају знати да су једне другима најважније, а најбољи параметар за то је трговинска размјена коју међусобно остварују. Подизање тензија и увођење санкција никуда не води. Добра економска и свака друга сарадња земаља региона нема алтернативу. Велике силе нас никада неће гледати као партнере, јер ми њима не можемо парирати и бити им у пуном смислу ријечи партнери. Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Словенија и Македонија заиста једне другима могу, морају и требају да буду најближи партнери. Односи са великим силама су јако важни, али комшијски односи су најпречи.