Врат као јединица мјере оног који нас гуши

Театар из угла лаика: освртак на урадак "Одумирање међеда”, Народног позоришта Републике Српске

Пише: Драган Тешановић

Тежња умјетника да покажу истину јесте један од збиљских циљева постојања стваралачке промисли. Умјетност је сродна са ријечи умјети илити знати и кроз такву призму треба проматрати сваки покушај рада људи који се умјетношћу баве.

Знање је предуслов и жаоке и поруке и љепоте као ткива стварања.

Комуникација која се оствари театром са онима који га походе је могући предмет расправе о суштини и оправданости стваралачког рада.

Да ли је добронамјерна јеткост писца којом је желио указати на неопластичност оног друштвеног поретка била вриједна његовог прогона због којег је ходио остатак свог живота усамљен и огорчен?

Да ли је у малу позоришну сцену затворени безобразлук редитеља да поистовијети вријеме оно и вријеме ово израз слободне промисли или тек академска надменост?

Да ли је репертоарска политика националног позоришта која стрелице усмјерава против оног који даје плате жеља за освијештењем трудбеника културе блиских власти или тек лицемјерје?

Хај знај, ´бем ли га.

Одумирање међеда је комерцијално најперспективнија поставка ансамбла НПРС која се појавила на сцени у посљедњих неколико година. Најшири круг публике има шта видјети, од народног говора и испредзадружног хумора и сплетки преко солидних глумачких разрада ликова у духовитој критици друштвених појава вишеслојним Ћопићевим текстом тек дијелом добојеним ширим кориштењем позоришног простора које се већ препознатљиво може везати уз име А. Пејаковића.

Могло би се очекивати да ће понеко од свеколиког народног корпуса рећи након гледања ове представе : „Јеб´ га, ако се мора ић´ у позориште то т´ је онда ово. ´Ђе су сјет´ли Ћоп´ћа, прави народни чо´ек, био паметан и ост´о, спрд´о се он, кобајаги све ал´ га завуче до балчака. “ И то је у реду. За мене је у реду.

Тужна судбина милоште

Балкански човјек је онај који се сналази, то је животни аксиом, тек мало прилагођен према времену у којем се живи. Тежња за ситном или крупном преваром је нешто што се подразумијева и одобрава. Бирање представника народа према интересу а нипошто према могућем квалитету је пут којим се скоро увијек иде. Повијање према сунцу је вијековни обичај убиљежен у колективној свијести сунцокрета. Нема тих вриједности које су светиње, нема тих рођачких или кумовских пријатељских веза које се не могу продати. Законе и правилнике доносе они који могу а не они који знају како то треба радити а одговарајућом „депешом“ или телефонским позивом се рјешава сваки иоле значајнији проблем од избора спремачице у подручној школи или предсједника огранка ловачког друштва па до премијерског мјеста. Наравно да није чудно онда што разни међеди сједе по канцеларијама и другим топлим и важним мјестима. Није чудно што су мито и милошта постали исто.

Навијам за позориште које говори важне ствари. Навијам за позориште које није прволопташко, нити хумором нити поруком. Навијам за темељан рад на сваком детаљу представе. Навијам за текстове који су за себе вриједна књижевна дјела. Навијам за режију која је посвећена проблему којим се бави.

Нек се игра срцем па нек побиједе и они

Знајући за своје навијачке склоности нисам са одушевљењем пошао на премијеру комада. Нисам очекивао побједу својих. И нисам баш био у праву, видио сам равноправну игру и резултат који је за мој тим.

1:0- кориштење цијеле позоришне зграде као сценског простора, глумци су од улаза у зграду до Мале сцене на врху спровели публику уз амбијентално увођење фолклорним наступом КУД а и запијевањем

2:0- асоцијација на спровод/сахрану у пењању уз степенице театра јер заиста сахрањујемо лијепе вриједности људског постојања о којим учимо из патриотских филмова, хришћанских књига и прича наших бајкоговорника, бака и дједова

2:1- нисам чуо шта је баба Јока говорила док смо ишли уз степенице јер сам био на зачељу колоне, а чинило се да је говорила нешто важно. . . о љубави

2:2- шминкерај простора са пластичним шункама и врећама ( које би можда, кажем можда и могле проћи …али шунке !? )

3:2- директна комуникација са публиком , набијена „задруга“ на први ред гледалаца

3:3- Пикси, главни играч , као Дако предсједник МЗ промашио седмерац, непрецизан, шмирантски оријентисан на почетку представе

3:4- неувремењеност, духовитости падају у воду због криве секунде изговарања

3:5- бизарно кориштена сексуалност у сценама која с тим губи комичност

3:6- недостатак ауторитета режије у дефинисању тачних односа и мизансценског кретања водећих глумаца

шанса али остаје 3:6- неколико добрих продора Раденке Шево као Зорке али заустављених фаулом на деветерцу

4:6- О. Копуз као шериф из села на раду у граду, откровење глумца који ће моћи да у различитим варијацијама ради сличне ликове у будућности

5:6- овај го за наше се доима као фрљока али је го, добро одабрана улога за Зорана Станишића, који не бриљира али му се може вјеровати током представе, понајвише подсјећа на глумце из ТВ серија али то је сасвим у реду у овој поставци

6:6- Гордана Милиновић као баба Јока – ма како ми о њој мислили добро или мање добро и у овој улози се показала као избор који смањује ризик од промашаја у подјели

7:6- Бранко

8:6 – Ћопић

9:6 – је велики Писац

10:6 – Сандра Љубојевић као Безобразница је подсјетила на своју добру игру из „Балона од камена“, сналази се у улогама овог типа

10:7 – Добрица Агатоновић осим сентименталне оправданости за његово играње није донио квалитет који се може очекивати од његовог искуства

11:7- главни играч се уозбиљио и донио нови квалитет у организацији напада

11:8 – питање зашто уопште хит комад поставити на малој а не на великој сцени

12:8 – друг Сократ постао међед али му је лице испод маске право, политичко

12:9 – иконографија оне епохе, хм. . .

13:9 – Жељко Еркић стандардан и он убо један из дугог напада

13:10 – премијерна публика, нејасних позоришних аршина

14:10 – зналачки допринос Милорада Телебака
. . . . . .
и тако до 18:15 за наше.

Резултат који личи на оне са покојног бањалучког „Малог Борчевог“ стадиона којег је неки декрет уклонио са лица земље, паде ми на памет а нема везе са позориштем, можда са неким референтом за међеде има али ко то зна.

Умјесто закључка

Походите позориште, ако се будете могли опустити смијех вам не гине, од понеког грохотног до оног кроз зубе са тмулом псовком а и укочени осмејак неће изостати.

Козе смо свеједно и декретом нас има или нема. А Ћопића ваља читати и код куће, поново.

Бранко Ћопић, ОДУМИРАЊЕ МЕЂЕДА; Драматург: Раде Симовић ; Редитељ: Александар Пејаковић ; Сценограф: Драгана Пурковић Мацан ; Костимограф: Ивана Јовановић ; Дијалекатска обрада текста: Милорад Телебак ; Лектор: Милорад Телебак ; Консултанти за пјевање: Борислав и Томислав Михајловић ; Костим међеда израдио: Никола Комазец ; Инспицијент/суфлер: Весна Максимовић ; ЦКУДМ "ВЕСЕЛИН МАСЛЕША" изводи глуво гламочко;

Улоге: Стојко, начелник: Огњен Копуз ; Зорка, његова жена и секретарица: Раденка Шева ; Безобразница, његова ћерка: Сандра Љубојевић ; Милисава, референт за међеде: Светлана Тања Поповић ; Ибро, секретар код начелника: Данило Попржен ; Лако, предсједник мјесне заједнице: Александар Стојковић ; Дако, пословођа задружне продавнице: Зоран Станишић ; Рако, шеф сточног фонда: Добрица Агатоновић Ага ; Новинарка: Ђурђа Вукашиновић ; Јока: Гордана Милиновић ; Циганин: Жељко Еркић ; Ветеринар: Владимир Ђорђевић ; Свирачи: Вукашин Ракић, Горан Симић ;

Премијера: 27.12.2011.