Враћа ли се Америка Кејнсу?

Ових дана у свјетским медијима је била актуелна тема новог програма помоћи америчког предсједника Бајдена привреди те државе и друштву уопште. Драматично назван Програм спашавања Америке (America Rescue Plan), овај пројекат је изазвао бројне полемике и контроверзе.

петак, мај 7, 2021 / 09:06

Пише: Предраг Бојиновић

Поједини медији су вриштали са сензационалистичким насловима "Иде ли то Америка у социјализам?" и слично, покушавајући ваљда, поред привлачења медијске пажње, да упозоре на ужасну опасност по свјетски поредак, на социјализам. Чини се да постоји потпуно неразумијевање тог појма којег они посматрају кроз призму бивших социјалистичких држава (каква смо и ми били), јер он Социјализам на источни начин је скоро и заборављен осим у страшним причама за дјецу, којима се она плаше као неком Бабарогом. Као што знамо (уколико желимо да знамо) тај модел управљања и није био нужно тако лош ако се узме у обзир друштвена одговорност и социјално старање, њему се ипак приписују највећи недостаци у облику једнопартијског система, који је одувијек на западу сматран неким од облика диктатуре.

Али, социјализам на шведски начин ипак не звучи тако лоше, зар не? Или на неки од начина просвјетљене европске западне демократије којих има још за примјер. Ипак, то су номинално капитализми, али рекли бисмо са људским наративом.

Онај социјализам о којем брује западни медији када описују нови програм економске помоћи у САД више не постоји ни тамо гдје је некада био доминантан, у Русији или Кини. Те земље су већ одавно чисто капиталистичке демократије у неком од својих sui generis облика. Па зашто онда медији плаше дјецу америчким или Бајденовим социјализмом?

Програм помоћи који је замислио тим окупљен око америчког предсједника предвиђа око 1900 милијарди долара разних трошкова у наредним годинама. Медији су доминантно спомињали прије свега помоћ обичним грађанима од посљедица пандемијских штета насталих у протеклој години а која још увијек траје. Највише се експлоатишу информације о фамозних 1400 долара за сваког поједнинца који има примања мања од 70 000 долара на годину.

Такође се снажно пласирају информације како су републиканци против овог пакета помоћи, и којим односом снага у Конгресу је усвојен овај програм (220 наспрам 211 гласова, дакле прилично тијесно), иако су ти исти републиканци прошле године одобрили Трампов програм помоћи у износу од 2200 милијарди долара, дакле 300 милијарди већи трошак.

Међутим, некако незапажено пролазе информације на шта ће се све потрошити те огромне количине новца поред поменутих социјалних давања, и како ће оне бити намакнуте уопште, а то су веома веома занимљиви и индикативни подаци.

Велики дио ових средстава ће бити утрошен на поправку па и изградњу инфраструктуре широм САД. Аутопутеви, путеви, аеродроми, водоводи, девастирани дистопични дијелови градова попут Дитроита, итд. То су циљеви овог програма помоћи, дакле јавни радови!

Средства ће се пронаћи, поред додатног штампања новца наравно, и у додатном прогресивном опорезивању богатих или оних чија су примања већа од 400 000 долара на годину. Е, то је већ социјализам за све оне које ће наравно забољети ова мјера. Радије ће је назвати тим погрдним именом него схватити нужност издвајања средстава за спас државе и нације.

Није случајно да су средства намијењена баш у ове сврхе. Америчка мрежа аутопутева и путева се налази у јадном стању. Изграђена још у вријеме Велике депресије и деценијама послије за вријеме владе Двајта Ајзенхауера, отада није доживјела значајнија улагања. Још гора ситуација је са аеродромима а водоводи су посебан проблем. Многи мањи градови широм САД немају ријешено ово питање па чак ни велики мегаполис Њујорк чији препознатљив знак јесу огромна бурад за воду на крововима зграда.

Ова информација није нова, али је сада јавно призната, па многе запрепашћује чињеница да најнапреднија земља на свијету има овако тривијалне проблеме док истовремено спроводи "демократизацију и ширење слободарских вриједности" широм свијета својом непревазиђеном војном машинеријом.

Проблеми очигледно постоје, и то велики проблеми, а рјешавање истих даје шансу за превазилажење огромних економских потешкоћа, које се такође признају усвајањем овог програма. Очигледно је да криза из 2008. године никада није савладана, и да упозорења економских теоретичара о брзом повратку кризе у још горем облику, нису била узалуд, иако су игнорисана све до сада. Уколико се присјетимо тих година, тадашњи предсједник Обама је такође дијелио новац шаком и капом посрнулим предузећима, банкама, јавним установама и такође је оптуживан за социјализам. Његов тадашњи замјеник а данашњи предсједник наставља тамо гдје су стали 2016. године.

Џон Мајнард Кејнс је био можда посљедњи велики економски теоретичар, чија је теорија без имало претјеривања спасила капитализам и западну цивилизацију у овом облику од пошасти Велике Депресије тридесетих година XX вијека. Иако су и њега неки оптуживали за социјализам који је у то вријеме био нова политичко-економска нада свјетске цивилизације, он је ипак био спасилац капитализма, онај који му је продужио вијек трајања до проналаска неке нове теорије или неког новог система вриједности. Кејнс је чинио све у својој моћи да спаси свој свијет какав је волио и цијенио, и мора се рећи да је у томе успио, бар на неко вријеме. Његова теорија (иако Американци никада нису признали ту чињеницу) је помогла да се направи и спроведе Њу Дил један и Њу Дил два, који су на крају преобразили Америку и свијет.

Кејнзијанизам је теорија која предвиђа државну интервенцију у економском сектору, за разлику од дотадашњег модела потпуно либералне економске теорије. Према Кејнсовом моделу држава прави оквир строгим законима који обуздавају алаве и гладне од уништења самих себе. Врши строгу контролу над банкарским и уопште финансијским сектором, не дозвољавајући му дивљање и хаос. И наравно, јавни радови, велике државне инвестиције које ће запослити незапослене и додатно подстаћи привреду. То је суштина Кејнзијанизма.

Међутим, Американци су поред свих ових његових модела направили и један додатни у Бретон Вуду, те су поставили нови систем вриједности у којем је Америка центар свих свјетских економских збивања а сав свјетски вишак вриједности се креће према Вол Стриту. Кејнсова теорија је поживјела до почетка седамдесетих година XX вијека, али у међувремену није створен нови план или теорија, али зато јесте створен Глобални Минотаур, како га назива Јанис Варуфакис, који је отпочео своју страшну владавину приношења економске жртве која мора да се преда овој немани. Проблем је настао када свијет више није желио или могао да даје паганску жртву Минотауру, он се потом окренуо сам себи, ждерући сам своју утробу. Америка се нашла у горој ситуацији него током Велике Депресије, и зато настаје овај програм помоћи ARP American Rescue Plan.

Није још увијек јасно да ли ће овај програм да обухвати и законодавна рјешења у сектору економије, тако да у овом тренутку и не можемо рећи да ли је ово нови Њу Дил и да ли се Америка заиста враћа Кејнсу. Већина добрих и за то вријеме веома прогресивних закона које је изњедрио Њу Дил су данас прошлост. Сви они закони који су регулисали и чували финансијска тржишта су већ одавно укинути, и то редовно на крају мандата појединих предсједника као што су били Реган, Клинтон, Буш, који су редовно као свој задњи законоидавни акт остављали дерогирање финансијских мјера још из времена Велике Депресије, закона који су прво спасили а потом у неслућене висине одбацили америчку привреду. Као посљедица, између осталих узрока, Америка и свијет су добили финансијку кризу 2008. године, чије посљедице и данас трају а очигледно да је могуће и њено понављање.

Уколико ова Влада уз програм помоћи не донесе нека нова законска рјешења која ће бити храбра и прогресивна, уколико не поврати дерогирана законска рјешења из времена Велике Депресије, ово ће ипак остати само програм помоћи, социјални програм који ће још више задужити државу а чији ће ефекти попут бумеранга врло брзо доћи на наплату. Ових 1900 милијарди ће у том случају врло брзо појести Вол Стрит кроз разне шпекулативне радње

Посебан изазов који америчка Влада мора да ријеши јесте спречавање извоза или одлива производних компанија из своје земље. Ово је типичан проблем који је изњедрио Глобални Минотаур у облику Глобализације свјетске привреде, симпатични неолиберални концепт стављања шапе на комплетну свјетску привреду. Али, овај концепт убрзано уништава саму америчку привреду.

Једна од мјера јесте и "стимулација" компанија да не селе своје производње изван САД па чак и покушај враћања појединих великих произвођача из Кине. То ће чини се бити највећи изазов за овај програм јер дух је пуштен из боце, тешко ће се добровољно вратити унутра. За крај, једна мала анегдота из 2008. године, када је тадашњи предсједник Обама окупио све велике америчке привреднике, молећи их исто, да врате своје производне погоне у Америку.

Стив Џобс му је тада одговорио да од тог посла нема ништа, да је немогуће очекивати да ће се Ајфон икада производи у Америци појашњавајући то кратком причом како је имао значајан проблем на новом моделу Ајфона за који је сазнао у поподневним часовима. Одмах је сјео у авион и одлетио пут Кине у међувремену контактирајући надлежне у фабрици. Дочекао га је тим стручњака и менаџмента који је до ујутро радио и ријешио проблем. Како је сам Џобс устврдио Обами, за рјешавање тог проблема у Америци би му требало бар три мјесеца, да се установи проблем, да се оформи тим, да се направи програм и пројекат, да се…. Тако да нема ништа од тога господине предјседниче!

У додатку доносимо само мали дио закона који су дерогирали финансијска тржаишта у тој држави, укинувши добре законе и норме а истовемено широм отворили врата неолибералном капитализму и анархији. Као и сви значајни додаци у уговорима и овај доносимо веома малим словима, ради што веће нечитљивости.

  • Амерички предсједник Џими Картер је 1980. године донио Закон о дерегулацији депозитарних институција и монетарне контроле (Depository Institutions Deregulation and Monetary Control Act), којим су укинуте бројне рестрикције банкарског финансијског пословања те су банкама ојачале позиције зајмодавца. Такође је овај закон омогућио да се разни штедни и пензиони фондови користе као депозитарне установе, а законом је и подигнут праг осигурања кредита са 40 на 100 хиљада долара, те је тиме ослабљена политика процјене ризика штета.
  • Амерички предсједник Роналд Реган је крајем 1982. године потписао Закон Гарн Џермеин о депозитарним институцијама (GarnSt.Germain Depository Institutions Act) који је омогућавао промјенљиву односно прилагођавајућу каматну стопу код хипотекарних кредита. Тиме је отпочео процес дерегулације банака који је довео до штедно кредитне кризе крајем 80-их и почетком 90-их година двадесетог вијека.
  • У новембру 1999. године, амерички предсједник Бил Клинтон (Bill Clinton) је потписао Закон Грам-Лич-Блили (GrammLeachBliley Act), којим је укинут дио Закона Глас-Стигал (GlassSteagall Act) из 1933. године. Овим законом је готово избрисана разлика између комерцијалних банака које имају конзервативну финансијску политику и инвестиционих банака које су склоне пословима са већим ризиком.
  • Током 2000. године амерички предсједник Бил Клинтон и Конгрес САД су усвојили Закон о модернизацији робних фјучерса (Commodity Futures Modernization Act) којим је допуштено саморегулисање деривата на ванберзанском тржишту. Деривати као што је замјена за неуспјех кредита (credit default swaps CDS) су овим законом могли бити употребљени као обезбјеђење или шпекулација у посебним кредитним случајевима.
  • Америчка Комисија за хартије од вриједности (U.S. Securities and Exchange Commission) је током 2004. године смањила вриједност нето капитала потребног за пословање банака. Тиме је омогућено инвестиционим банкама да увећају ниво задужења истовремено повећавајући ниво хипотекарних обвезница којим су омогућавали издавање другоразредних хипотекарних кредита.


Оставите одговор