Власти Српске манекенишу са Русима, али воде у НАТО

Да улазак Републике Српске у НАТО алијансу није празна прича, као и озбиљност овог питања по Републику Српску, потврђују и изјаве српских политичара. Не само изјаве, него и њихово досљедно деловање и конкретни кораци ка уваљивању Републике Српске у НАТО.

Вања Савићевић, Глас Русије

Навешћемо неколико примера, а има их много више…

Наиме представник из Републике Српске у заједничким органима БиХ, Ана Тришић-Бабић, која је на функцији председника "Комисије за НАТО интеграцијски процес БиХ", као и на функцији заменика министра спољних послова БиХ сваким даном и својим поступцима гура Републику Српску ближе НАТО.

Све то не би било чудно да она није представник из Републике Српске, као и сви остали политичари из Републике Српске на нивоу БиХ који све ово подржавају, а не заборавимо, представници Републике Српске у заједничким органима су изабрани од стране народа на изборима, па се поставља питање искрености свих политачара из Републике Српске који делују у овом правцу.

У својој недавној изјави је саопштила да она не може да одведе БиХ (а ко пита Републику Српску) у НАТО, те је саопштила да не крије "приврженост" те да је за БиХ добро да буде пуноправна чланица НАТО. Истакла је и то, да је битно, да земља припада некоме, те је скренула пажњу на дешавања у Украјини.

Додала је и то, "да се као друштво у целини улази у НАТО и када друштво схвати колико је њему битан НАТО, у међувремену ће се све реформе урадити". Навела је и то, да у вези НАТО, имају добру сарадњу са невладиним организацијама, са медијима и са НАТО штабом.

Ана Тришић-Бабић ових дана је учествовала на безбедоносном форуму "ГЛОБСЕК 2014" у Братислави, а главне теме форума су трансформација ЕУ и НАТО, актуелна дешавања у Украјини, те процес евроатлантских интеграција земаља западног Балкана.

О томе да је и референдум у Републици Српској о приступању НАТО-у празна прича говори и Одлука Вијећа министара БиХ о успостављању "Комисије за НАТО интеграциони процес БиХ" на чијем је она челу, као и Закон о одбрани у којем се у чл. 84 говори то да ће БиХ учинити све потребне активности како би ушла у НАТО.

Такође је јасно да овај документ-одлука, Закон о одбрани БиХ и "Комисија за НАТО" на нивоу БиХ и тај читав процес нису у надлежности Републике Српске, јер све одлуке донешене на нивоу БиХ имају правну снагу и за РС и ФБиХ заједно, и то без изузетка.

Стога је јасно да по завршетку "успешног" посла ове комисије, Република Српска скоро па да нема никакве шансе да се одупре овом процесу, па чак ни референдумом..

Република Српска и народ долазе пред свршен чин. Зашто?

Закони на нивоу БиХ морају проћи двоструку процедуру, Вијеће министара и Представнички дом. Одлуке у Вијећу министара се доносе по принцпу да морају укључивати по1/3 делегата из ентитета (три делегата су из Републике Српске), а када је испуњен тај услов одлука се доноси већином гласова или консензусом, што значи да су и политичари из Републике Српске гласали за ову одлуку.

Важно је напоменути да је Закон о одбрани БиХ, са чланом 84. о активностима за придруживање НАТО-у, донет у размаку од месец дана са Законом о престанку важења закона о Војсци Републике Српске (о укидању ВРС), а који је потписао тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић, а Парламент Републике Српске изгласао!?. Да још буде ироничније почео је да се примењује експресно, и то само четири дана после гласања, а законска процедура је осам дана. (одмах се закон може примењивати само у ванредним ситуацијама), па је и ово изгледа била "ванредна ситуација".

Опет се поставља питање досљедности српских политичара и њихове искрености према бирачима и народу по питању НАТО.

Од свега овога и не би ни било ништа, да не постоји Закон о одбрани са чланом 84., а који се односи на НАТО. Њега је донела Скупштина БиХ, а у којој је, у овоме случају, опет, нажалост много више политичара из Републике Српске.

Овај Закон је и потписао политичар из Републике Српске, тада председник Скупштине БиХ Никола Шпирић, а гласали су и српски посланици. У Парламенту БиХ седи 14 посланика из Републике Српске.

Закон је пре него што је дошао у Скупштину, такође морао проћи двоструку процедуру. И то, кроз Представнички дом у којем седи 42 представника, а трећина је из Републике Српске. Да би се Закон уопште усвојио као предлог, морала је да гласа трећина посланика из Републике Српске – што је очигледно и било.

Прошао је и Дом народа у којем седи 15 заступника од којих су пет из Републике Српске и морала су три делегата из Републике Српске да гласају да би уопште закон прошао даље. Важно је напоменути да су политичари из Републике Српске из свих политичких опција Републике Српске.

Дана, 13.12.2006. године Председништво једногласно на челу са представником из Републике Српске, Небојшом Радмановићем доноси "Одлуку о прихватању оквирног документа НАТО-вог програма ПфП".

Дана, 02.10.2009. године, предједавајући Председништва БиХ Жељко Комшић (из реда хрватског народа) је предао у Бриселу званични "Захтјев БиХ за Акциони план за чланство у НАТО", а која одлука је морала бити донесена и са саглашношћу друга два представника народа, муслиманског и српског, а који представник је тада био из Републике Српске Небојша Радмановић.

После овог свега наведеног, чињеничног стања, не можемо а да не закључимо да политичари из Републике Српске уваљују свим силама Републику Српску у НАТО. Како се то може оповргнути после описаног чињеничног стања?

Све приче о патриотизму, свих политичара из свих политичких опција из Републике Српске што се тиче НАТО, падају у воду, јер сви који седе тамо у Сарајеву у заједничким институцијама, као и посебно у Бањалуци, раде супротно вољи грађана Републике Српске, те је то још трагичније када знају да становништво Републике Српске у 90-процентном постотку није за ступање у ову војну алијансу, и то из добро знаних, никада доста речених и подсећаних прича, сазнања и чињеница о агресији НАТО-а на Републику Српску и Савезну Републику Југославију и бројних злочина које је починила ова алијанса двема републикама, као и репресији према српском становништву У Републици Српској све до данашњих дана.

Стога се можемо запитати да ли српски политичари, свих политичких опција у Републици Српској поштују вољу и осећаје сопственог становништва или да ли би имали храбрости да донесу уставну одредбу у Уставу Републике Српске, да је Република Српска војно неутрална република, као што је то урадила Србија? Или би можда неко звао из Пентагона, Брислеа или већ одакле.