Влајкијева излизана кољена

Три пута сам слушао Емила Влајкија.

четвртак, март 16, 2017 / 09:58

Први пут, прије безмало десет година, у књижари Литера, на промоцији његове књиге. Влајки је тада надахнуто говорио и неке бесмислене стихове, увјерен да ће добити Нобелову награду за књижевност која, наравно, никада није пала у његове надмене шаке.

Коју годину касније срео сам га на једној од двије шаховске табле пред Музејом савремене умјетности РС. Играо је партију са неком сталном муштеријом и већ у средишњици је почео да виче како је мајстор или кандидат за мајстора. Партију је, дабоме, изгубио.

Трећи пут сам га срео прије три године, на Ћоровићевим сусретима прозних писаца, у Билећи, када је истицао да ће побиједити на предсједничким изборима већ у првом кругу. Изборе је, како се и очекивало, изгубио у мајсторском стилу – освојио је 3 202 гласа, односно 0,479 одсто што је готово дупло мање у односу на 2010. годину када је изабран за потпредсједника РС као кандидат НДС-а Крсте Јандрића са 6 101 гласом.

На сајту Народних новина 10. марта објављено је Влајкијево отворено писмо Додику нисте ни до кољена. Коме је Увлајки писао? Свима који нису Додик. О чему је писао? О изјави министра спољних послова БиХ Игора Црнатка који је рекао да је Миле Нејаки пред Федериком Могерини био мекан као берач памука по чијим непослушним леђима плеше корбач незаинтересованог газде. Емилу се то није допало, па је, што би рекле комшије, отповрнуо свима који нису славили величанствену побједу СНСД-а на локалним изборима.

Пресавио је Влајки табак и нашарао неколико пасуса између којих се нашло његово скромно, библијско ја вам велим, по узору на јеванђеоска обраћања апостолима господина његовога Исуса Христа или како се већ пише. Влајки напросто на мање поређење не пристаје; снага његовог обраћања мора бити једнака снази светогорске проповиједи или је џаба кречио. Ипак, његово велико ја у тим напорима остаје једва видљиво.

Зашто, пита се Влајки, (странци) толико мрзе "снисходљиво маково зрно” које, да је такво, не би требало да икоме нашкоди? Остала питања првог адвокатског пасуса подупиру ово које је централно и које представља Додика као жртву међународне завјере, а њих, завјеренике, описује као бахате моћнике који изричу санкције и редовно шаљу извјештаје Савјету безбједности УН о њему као рушиоцу овога и онога, свега и свачега. Влајки потезом искусног манипулатора брише дидаскалије и оставља празан простор у којем постоје само два лица републичкосрпске трагедије: Додик и странци. А притом заборавља да је Црнадак – чини ми се не без цинизма – рекао како је Додик пред странцима мањи него маково зрно, дочим је у својој авлији робусни шериф који прво пуца, па онда поставља питања. Да је Додик заиста такав у то нема сумње, а уколико се Влајки обноћ преметне у невјерујућег Томицу нека пита новинаре; они знају нешто о томе.

Није, дакле, Додик увијек снисходљив; он је такав по потреби. А потреба се увијек веже уз политички и финансијски моћније. Влајки брише једну стварносну раван у којој је Додик углавном бахати хаџија који не мари за политичке и било какве друге манире и исцртава нову саобразну потребама које извиру из партијске идеологије јавног сервиса у којој су сви криви што не воле Додика: и странци су криви, и Мирјана Јоковић је крива, и рибице су криве, само, ето, Милорад није крив.

Зашто су странци криви? То нам Влајки објашњава у сљедећем пасусу у којем професор, између осталога, пише и ово: То "маково зрно" се успротивило највећим свјетским моћницима. То је "ма­ко­во зрно" учинило да читав свијет прича о Републици Српској. Продрмало је вашингтонске и бриселске бирократе. Иницирало је низ бунтовних ствари. Влајкијево политичко Биберче кроз коментаторску хиперболу постало је обиљежје времена, биљег епохе, најважније поглавље савремене политичке теорије, а читаоцу не остаје ништа друго него да се запита како је могуће да је Влајки ово написао. Заиста, како? Овако одано пишу или слијепо заљубљени или добро плаћени. Оба мотива су подједнако разочаравајућа.

У наставку морализаторско-критизанске еклоге Влајки вели да у Републици Српској има криминала и корупције и незапослености и сиве и црне економије (одане професоре, додуше, не помиње). Има, каже Влајки, много тога лошег што се ради у Додиково име, али онда тврдњу релативизује баналним питањем: Али, гдје тога нема, посебно у региону? Влајки тврди да не релативизује, па Додика проглашава невиним за разбијање Југославије и за рат који је економски уништио БиХ и за пљачкашку приватизацију и за фантомска пљачкашка предузећа.

Ако Додик није крив ни за једну од ових тачака Влајкијеве оптужнице која не постоји, за шта јесте? Али, није ту крај релативизацији; ово је тек њен почетак, јер Влајки из конкретног подручја преиспитивања Додикове одговорности за криминал и корупцију и остала слова азбуке прије и послије "к" скреће у чисту предизборну декламацију: Шта било да било, има једна истина коју не желите да видите. Све док се не вратимо на изворни Дејтон или на неко слично уређење, ми се у Републици Српској не можемо економски и социјално опоравити. Поврх тога, ми смо протекторат, полуколонијална земља коју свјетски капитал, као и другдје у свијету, гази, експлоатише, демонизује и уцјењује. Тако Емил. Превод декламације гласи отприлике овако: Пусти, брате, криминал и корупцију и незапосленост и сиву и црну економију! Пусти све то и врати се изворном Дејтону (или неком сличном уређењу) и не заборави да си протекторат! Ето, то је Влајкијев манифест додикавизму.

У наставку отвореног писма Влајки контраше назива издајницима, страним плаћеницима, аутономашима, веганима. Излизана реторика у којој се помињу српско јединство и исламски фундаментализам. Вјерујем да је оваква бесрамна продаја памети опаснија него пун реденик Мевлида Јашаревића.

Остаје, на концу, најважније питање: Како је Влајки ово писао?

На кољенима, пред Додиком.

Тако је коначно дошао до бар једне завршнице.

Српскакафе



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор