Владимир Вучковић: Овакво извјештавање о "постављеним бомбама" храни оне који шире лажне дојаве

Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије

Медијски рат или како га неки називају специјални-хибридни рат, свакодневна је тема у медијима како у Босни и Херцеговини тако и у читавом региону.

Наиме, свједоци смо да су све чешће лажне дојаве о подметнутим експлозивним направама унутар тржних центара, јавних инстисуција, школа и болница.

Захваљујући развоју савремених технологија свијет у којем живимо одавно је постао глобално село у којем се информације шире муњевито са једне тачке на другу, па је уобичајно да се кризе из једног региона експресно прелива у други. Да би се објаснила нека појава првенствено морамо дефинисати њене узроке и појавне облике.

Феноменологија или узрок актуелног стања свакако се огледа у мотиву да се застрашивањем изврше притисци на одређене институције и појединце који доносе одлуке, а етиологија или појавни облик се огледа у дојавама о постављеним експлозивним направама. На основу овог тумачења долазимо до тезе да се заправо ради о начину застрашивања цивилног становништва и институција државе у борби за остваривање политичких циљева. Акти о којима говоримо су неизбјежно политички мотивисани и пријете насиљем у циљу далекосежних психолошких посљедица.

Нема сумње да се ради о опасној игри у којој за сада они са лошим намјерама остварују своје циљеве, а то је застрашивање становништва. Нажалост, њиховој намјери погодује енормна пажња коју медији скрећу на те догађаје својим сензационалистичким извјештавањем стварајући контрапродуктивне ефекте.

Један од циљева тероризма је стварање страха, несигурности и ометање нормалног одвијања живота. Још су током борбе са терористима групе Бадер Мајнхоф, њемачки органи установили да ће са њима лакше изаћи на крај уколико медији о њима буду ћутали, па су у извјештавању игнорисани и догађаји попут убиства полицајаца.

У нашем случају, домаће институције се понашају као да се хвале што су под притиском, или траже изговор и оправдање за пробеме у раду.

Када добијемо дојаву о постављеној експлозивној направи не преостаје ништа друго осим да се изврши детаљан КДЗ преглед да би се утврдило о каквој се дојави заправо ради, што захтјева додатне људске, финансијске и сваке друге напоре. Да би се стало у крај овим појавама неопходан је организован институционални и професионални приступ датом проблему, који се огледа у провођењу превентивних мјера и професионалном информисању јавнсоти.

У оваквим и сличним временима када постоји реалан извор угрожености неопходно је провођење проактивних мјера од стране свих безбједносних агенција на одређеном подручју. Те мјере огледају се у стварању утиска код потенцијалних починилаца да органи реда држе ситуацију под контролом, што може резултирати одвраћањем од чињења недозвољених радњи. Неопходна је веће контрола система видео надзора у свим институцијама, јавним мјестима, граничним прелазима, контрола камера које контролишу одвијање саобраћаја и патролирање полицијских службеника како би се детектовале кретње сумњивих лица. Такође, неопходно је порадити на унапређењу система кибернетичке одбране и унапређења професионалности медијског извјештавања о датим догађајима.

Све наведене мјере свака по себи игра битну улогу у превенцији потенцијалне "терористичке" пријетње. Посебно би се осврнуо на улогу медија у цјелокупној причи, јер стиче се утисак да се дојава прво пренесе редакцијама па тек онда безбједносним агенцијама. Свјесно или не, медији својим сензационалистичким објавама доприносе стварању осјећаја несигурности код грађана и самим тим пружају помоћ онима који желе остварити политичке циљеве путем дојава о постављеним експлозивним направама.

Лажна дојава није вијест и њој не треба придавати значаја јер њено објављивање и узбуђење које ствара само даје до знања да је циљ оних који су лажну дојаву послали испуњен. Уз појачане мјере и радње полиције и обезбјеђења институција, вијести о тим појавама треба игнорисати, јер је то дио начина борбе против оваквих појава.