Васо Чубриловић – сјећање на најмлађег учесника догађаја који је промијенио свијет

Најмлађи члан „Младе Босне“ Васо Чубриловић, који је преминуо на данашњи дан, 11. јуна 1990. године, био је учесник атентата на Франца Фердинанда у Сарајеву.

уторак, јун 11, 2019 / 21:18

Рођен је 14. јануара 1897. године у Градишци од мајке Савке, дјевојачки Лазаревић и оца Јове. Један ујак му је био директор банке, а други свештеник. И Васина мајка је била писмена, што је била права ријеткост међу тадашњим женама. Васин отац је био поријеклом из Крупе на Врбасу, одакле потичу многи Чубриловићи. Међу њима је и актуелни предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић који често истиче како у Градишци памте, поштују и чувају успомену на Чубриловиће који су ишли испред свог времена.

Као најмлађи учесник Сарајевског атентата Васо је осуђен на 16 година робије и до слома Аустроугарске у Првом свјетском рату био је у затвору. И у Другом свјетском рату био је заточеник нацистичке окупационе власти у логору на Бањици.

Чубриловић је похађао шести разред гимназије када је постао члан национално-револуционарне организације „Млада Босна“. У сукоб са аустријским властима улази након демонстративног напуштања светосавске приредбе 27. јануара 1914. године на којој је свирана химна цару Фрањи Јосифу.

Случај је завршен тако што је избачен из гимназије у Тузли, па је у Сарајеву наставио гимназију. Ту се повезао са Данилом Илићем и другим члановима „Младе Босне“, који су се спремали да изведу атентат на надвојводу Франца Фердинанда. Чубриловић је са Цвјетком Поповићем и Мухамедом Мехмедбашићем био члан друге Илићеве „тројке“. На дан атентата, 28. јуна 1914. године чекао је Франца Фердинанда са бомбом и револвером код Више дјевојачке школе у Сарајеву.

Након атентата ухваћен је у Босанској Дубици и враћен у Сарајево. На суђењу одржаном у октобру, на којем је било 25 оптуженика за злочин велеиздаје, по службеној дужности за браниоца му је додијељен адвокатски приправник Рудолф Цистлер.

Цистлер је јавно упозорио Судско вијеће да о велеиздаји нема ни говора, јер ни парламент Аустрије, ни Угарске никада није ратификовао анексију БиХ.
Васо Чубриловић је био малољетан, па није осуђен на смрт већ на 16 година затвора. Казну је издржавао у Мелерсдорфу у Аустрији и у Зеници. У затвору је провео 4,5 године, од чега више од три године у самици.
Васо Чубриловић, због својих година није осуђен на смрт и зато је имао прилику да створи породицу, након тамновања у зеничком затвору.

– Васо се 1926. године у Сарајеву оженио Радунком, која му је крајем године родила сина Милоша. Већ наредне године Чубриловићеви су морали да напусте Сарајево и преселе се у Београд, где је Васо направио професорску и академску каријеру – забиљежио је хроничар Здравко Антонић у књизи о Чубриловићима, подсјећајући да је Васо био југословенски министар пољопривреде, те министар шумарства.
Чубриловић није много причао о атентату и „Младој Босни“, али је истицао да они нису били терористи.

– Они који имају проблем са неким властима и особама треба то да ријеше без довођења у опасност дугих људи и да сносе посљедице – сматрао је Чубриловић и истицао да би до Првог свјетског рата дошло и без атентата у Сарајеву.

Студирао је филозофију на Универзитету у Београду, гдје је докторирао 1927. године. Између два свјетска рата припадао је прогресивном крилу Земљорадничке странке, а послије Другог свјетског рата био је директор Балканолошког института и министар у влади Југославије.
Аутор је великог броја књига и студија. Најпознатији радови су: „Босански устанак 1875-1878“, „Поријекло муслиманског племства у БиХ“, „Први српски устанак и босански Срби“, „Политичка прошлост Хрвата“, „Историја политичке мисли у Србији деветнаестог вијека“…

Васин брат Вељко, професор у Прибоју под Мајевицом, погубљен је 3. фебруара 1915. године у Сарајеву.

Трећи Чубриловић је Бранко који је због сарајевског атентата осуђен на 16 година робије. Беч је прогонио и њихову најстарију сестру Стаку Чубриловић.

Након што је аустријска полиција једно Стакино писмо послато брату Бранку у Бању Луку тајно отворила и прочитала, Окружни суд у Сарајеву је 26. јуна 1915. године „због величања злочинства“ Стаки изрекао шест недјеља затвора „без права приговора“ – открива хроничар Јован М. Бабић.

Вељко, Васо, Бранко и Стака, добровољка у два балканска рата, били су дјеца Јове и Савке Чубриловић који су имали десеторо кћери и синова. Једно иза другог на свијет су долазили Јованка, Чедо, Здравко, Стака, Вељко, Лепа, Вида, Милорад, Бранко и Васо. На њихову велику жалост, прворођена дјеца су умрла, прво Јованка, мало касније Чедо, затим и Здравко.

Вељко Чубриловић је рођен 1. јула 1886. године у Градишки. Школовао се и радио у Новом Саду, Сомбору, Тузли, где се оженио Јованком Адамовић. Брачни пар Чубриловић 1910. године доселио је у Прибој, гдје је Вељко радио као професор и гдје се родила њихова кћерка Нада.

– Објешен је 3. фебруара 1915. године, када је његова ћерка Нада имала само осам мјесеци. Власти су Јованку и Наду протјерале у Градишку. Када је Нада завршила школу преселиле су се у Београд – истакао је професор Здравко Антонић.

Удајом, сестре Чубриловић су промијениле презиме. Стака Бокоњић, Вида Копривица и Лепа Митраковић биле су школоване и успјешне. У Народној библиотеци у Градишки чувају и са поносом показују легат сестара Чубриловић.

Докторка Стака била је прва српска љекарка у Босни. Школовала се у Прагу, Београду, а радила је и у Крагујевцу и ратовала за слободу српског народа – писао је Јован М. Бабић.

Градска основна школа у Градишци носи име Васе Чубриловића како би ученици и нове генерације неговале сјећање на дјело најмлађег учесника Сарајевског атентата, догађаја који је повод за почетак Првог свјетског рата.

***

„Неколико тренутака прије него што је Вељко доведен у нашу собу, кључар нам је, тј. Садији и мени рекао: „Сад ће у вашу собу доћи на смрт осуђени Вељко Чубриловић. Морате пазити на њега. Ако би покушао да се убије, један држите њега, а други нека зове стражу.“ Одмах затим Вељко је доведен. Био је окован. С врата нас је поздравио: „Здраво! Ја сам на смрт осуђени Вељко Чубриловић.“ Право да Вам кажем да нам је било неугодно боравити заједно с човјеком на смрт осуђеним. Прву ноћ, чим се Вељко помакне или окрене, окови звекну, а нас двојица скочимо да видимо да се неће објесити. Он, кад је примијетио наш немир, рече нам : „МИ ШТО СМО ХТЈЕЛИ УЧИНИЛИ СМО, А ОНИ САД НЕКА РАДЕ ШТО ХОЋЕ. А ви мирно спавајте.“

Након неколико дана доведен је у нашу собу и пок. Мишко Јовановић, који је био прилично потиштен и највише је читао Св. писмо, док је пок. Вељко био веселе природе…

(Из причања-писања Мирка Вукојевића Војиславу Богићевићу, 1960.)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *