Уз Преображење 2014: Посјета споменику краљу Петру I Ослободиоцу

Јуче је служен помен и положен је вијенац за споменик краљу Петру Првом Ослободиоцу на Сјеверску. Помен су служили протојереји Рајко Цвјетковић и Јован Планојевић, а вијенас су положили представници Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. и начелник општине Рогатица Томислав Пухалац. Пухалац је поздравио присутне и замолио да нико од нас не заборавља […]

недеља, август 17, 2014 / 19:48

Јуче је служен помен и положен је вијенац за споменик краљу Петру Првом Ослободиоцу на Сјеверску.

Помен су служили протојереји Рајко Цвјетковић и Јован Планојевић, а вијенас су положили представници Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. и начелник општине Рогатица Томислав Пухалац.

Пухалац је поздравио присутне и замолио да нико од нас не заборавља историју и оно чему нас је она учила. „Ако не будемо знали поштовати ове споменике које су наши преци подизали, и ако поново будемо дозвољавали да се они рушени, онда нам је џаба да подижемо и ове сада. Морамо чувати основну нит која нас је водила акроз историју. Прочитајте имена људи на овом споменику и погледајмо се између себе. То су наши ђедови, ево њиховим потомака међу нама. Вратимо се сви старим, истинским вриједностима, волимо и његујмо оно што су наши стари његовали, да бисмо данас били бољи људи. Не заборавимо да су нам у завјет оставили и поруку „Само слога Србина спасава“ рекао је Пухалац.

„Још као студент написао сам писмо лично Александру Ранковићу. Пренио сам му поздраве од Солунаца и питао га зашто је дозвољено да се споменик краљу Петру руши. Нисам га смио потписати, односмо потписао сам га са „син солунског добровољца“. Писмо није уродилио плодом ,нисам тада успио спасити споменик, али данас кад га гледам обновљеног поносан сам и на вас и на себе“ – рекао је прото Јован Планојевић откривши нам тајну коју је годинама чувао.

Раде Јовановић подјетио је на биографију краља Петра Првог Карађорђевића Ослободиоца, наводећи да се 1870. године придружио француској "Легији странаца" и са њом храбро учествовао у бројним борбама, те да је одликован „Споменицом рата“. „Учествовао је и у босанској буни под псеудонимом Петар Мркоњић, а по овом псеудониму Мркоњић Град и данас носи име“ – подсејстио је Јовановић на оне мање познате чињенице из краљеве биографије, али и на славну епопеју и албанску голготу коју је у првом Великом рату краљ прошао заједно са својом војском и народом. Што мује трајно нарушило здравље, и од чега је и умро.

Јучерашњем помену и посјети споменику није присуствовао велики број људи, били су то углавном потмци и поштоваоци српскох добровољаца, а међу присутнима били су и припадници бајкерског клуба „Номади“ из Рогатице.

Сљедеће године пада јубилеј – 90 година од подизања. До тада ће се покушати ступити уконтак са краљевском породицом Карађорђевић и обезбједити присуство некога од њих на јубилеју.

Ове године урађен је озбиљан захват на реконструкцији споменика тако да је он сада у сасвим пристојном стању. Начелник Пухалац има најмеру да се не стане ту, него да се наставе радови и споменик огради и тиме додатно заштити.

Прича о споменику

Споменик на Сјеверску краљу Петру Првом, ослободиоцу и ујединитељу, завршен је и откривен 9. 7. 1925. године, на Пантелијевдан. Иницијативу за изградњу, на захтјев становништва, покренуо је тадашњи начелник Рогатичког среза М. К. Николић. Иако ни све куће у овом крају још нису биле поправљене, а народ је још увијек био страшно осиромашен посљедицама "Аустријског" рата, иницијатива је наишла на одобравање и Срба и муслимана, тадашњих мјештана Сјеверска, Годимиља, Живаљевића, Жепе и Поџепља. Уважавајући материјалне могућности становништва, одлучено је да се прилози траже од имућнијих домаћина, а од осталог народа ко да да. Података о томе колико је прикупљено средстава, колико времена је трајала изградња и ко је био главни неимар данас нема. Једино се поуздано зна да је направљен од овдашњег, боричког камена, који није одговарајућег квалитета за ове намјене.

На постаменту споменика уклесан је кратак текст:

"Ову вјечиту задужбину своме љубљеном ослободиоцу миле нам отаџбине, његовом величанству краљу Петру Првом подигоше његови вјерни грађани општине Годимиља, Живаљевића, Жепе и Поџепља у Сјеверску 9. августа 1925. године".

Уклесана су имена покретача и утемељивача акције изградње споменика: Анка Небесни, Софрен Јовановић, Манојло Којић, Марко и Радован Радовић, Јован Цвијетић, као и имена појединих добротвора: Антон Небесни жандармеријски наредник, Аћим Вељовић, Ханс Кавак, Новица Вељовић, Марко Станар, Милан Радојичић, Миле Планојевић, Милован Рајак, Мухамед-бег Сутјеска, Едхем Шеховић"…

Вријеме гради вријеме разграђује

Одмах након њемачке окупације Југославије у другом Великом рату и у Сјеверску је постављена усташка власт НДХ. Муслимани су је одушевљено дочекали. Споменик је, убрзо, многима засметао. Нова власт није могла гледати српску круну насред села. Мјештанима муслиманима је сметао јер их је подсјећао на донедавну љубав и приврженост према српском монарху и заједничкој држави Југославији. По наређењу усташке власти од 11. 7. 1941. године сакупљени су мјештани (настојало се да то буду управо они који су учествовали у изградњи споменика) доведени са околних ливада на којима су купили сијено и наређено им је да руше споменик.

Док су Срби забушавали и фингирали да тобоже својски руше, муслимани су навалили чекићима и крампама на камени масив. У међувремену стигла је сугестија, највјероватније од усташког официра (бившег жандармског наредника), који је још увијек осјећао страхопоштовање према доскорашњем владару, да се споменик не оштећује, него да се само расклопи на дијелове и остави поред мјеста на коме је био подигнут. Представници власти однијели су флашу са именима учесника у изградњи, која је била положена у темељу, под изговором да садржи важне податке, а у ствари да би уништили документ на коме су се налазила имена већине њих као дародаваца за изградњу. Данима након вандалског чина у ваздуху боричког краја осјећала се напетост, а међу становништвом страх због почињеног безумља. Није шала оборити споменик једном краљу. И то ослободиоцу и ујединитељу.

Посебно изражен страх увукао се међу муслиманско становништво, иако их је усташка власт соколила. Обарали су поглед при сусрету са Србима и неупитани правдали се ријечима: "Сила бога не моли. Морало се тако, било је наређено. Вакат гради " вакат разграђује. Шта ћеш." По казивању (сад већ осавно упокојене) старице Јелке Планојевић извјесни Мујо Думановић, који је тих дана у надници косио ливаде њеног мужа Васе Планојевића, банског вијећника и угледног добростојећег домаћина, данима се распитивао шта Васо мисли о рушењу споменика. Намјера му је била да по сваку цијену умири нечисту савјест, а истовремено је знао да му Васо, због страха од усташке репресије, мора одговорити на начин који ће Муји бити угодан.

Изложено честом страдању, становништво овога краја било је принуђено да крене у избјеглиштво у Србију и села ближе Дрини и Србији. Догађаји око споменика били су потиснути долазећим, трагичним и крвавим временом. Често је стићи на вријеме до Дрине било питање живота и смрти. Кад се рат завршио, преживјеле су чекали јад, биједа, сиротиња и обнова.

Лоши људи руше споменике

Дијелови растављеног споменика препуштени су зубу времена, а у непосредној близини отворен је коп за пијесак, који је кориштен за поправљање погорјелих кућа и оштећених путева. Али чак и такав какав је био споменик је сметао и новим властима. Пошто је било процијењено да није у реду отворено уништити споменик који се нису усудиле да потпуно униште чак ни усташке власти, тражен је начин да се безболно уклони. Из Општинског комитета Савеза комуниста Рогатица извјесни Хурем је "дао миг" да се приликом копања пијеска поткопа тло испод споменика, и камени блокови обруше у ископ и затрпају пијеском.

Налогодавац је био муслиман, а извршилац Србин. Међутим, у Општинском комитету Савеза комуниста поједини Срби су се с временом побунили против тог вандализма, наводећи да је у питању историјски споменик, и успјели обуставити даље уништавање. Али непоправаива штета већ је била нанесена. Дијелови споменика разбацани су по мајдану, ливади и околним плотовима, а дио постоља заувијек оштећен. Упркос свему, камена круна остала је добрим дијелом сачувана у дворишту Мила Митровића. Досјетљиви домаћин, који се никад није истицао претјераним србовањем, па није био интересантан властима, искористио је прилику. Правећи се невјешт, на одбачену круну стрпао је сијено. Кад се увјерио да није услиједила реакција власти, наставио је да то чини годинама и заштитио камени симбол монархије од сигурног пропадања. Иако је круна под његовим сјијеном могла ставити његову главу на пањ.

Добри људи обнављају порушено

Године 1991, кад су стеге комунизма ослабиле а Југославија почела да пуца по републичким шавовима, у народу овог краја пробудио се годинама затирани национални понос. На иницијативу Српске демократске странке прикупљени су сачувани дијелови и споменик реконструисан. Прије него што је посао завршен дошло је прољеће 1992. године и историја је на Боричком платоу поново заиграла своје крваво коло.

Завршетак радова пролонгиран је за боља времена. По завршетку отаџбинског рата, поново на иницијативу СДС-а, приступило се обнови споменка: Реконструисан је лик краља Петра, постављена камена круна и споменик је поново откривен 9. августа 1998. године. Он је данас нешто краћи од првобитног, за дио постоља који је трајно уништен. Сви остали дијелови аутентични су и својим ожиљцима свједоче о бурним, минулим временима. А има ли овдје уопште времена која нису бурна?

Зоран Јанковић



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор