Уставносудска превара стољећа: Уводни дио (1)

Иако сам већ више пута до сада то (на)писао, и овај текст морам почети писањем да је од њеног настанка па све до данас Република Српска изложена нападима бројних домаћих и иностраних снага, које за коначни циљ имају уништење Републике Српске.

Једну од њих представљају активности тзв. међународне заједнице и канцеларије високог представника у БиХ (те бројних високих представника лично), којима су у дословном смислу тих ријечи отимани дијелови њене територије (у Брчком и на подручју сарајевске Добриње), чиме је у територијалном смислу (нарочито на простору Брчког) обесмишљено постојање Републике Српске.

Планери и извођачи ових активности посебно су рачунали на психолошки моменат који такве одлуке (а нарочито она о наметању Брчко дистрикта) имају на психу овдашњег српског народа који је створио Републику Српску.

Јер, несумњиво је да такве одлуке у психолошком погледу изазивају не само љутњу и разочарење становништва Републике Српске као почетно стање колективне свијести већ, како вријеме одмиче, и његову резигнираност и осјећај безизлазности, а затим и мирења са таквом судбином што, према рачуници планера, треба да доведе и до таквог стања колективне свијести у критичној маси нашег народа која више неће имати позитиван однос према својој Републици.

Из тога, у коначном, треба бити произведена спремност тог колективитета да и сам укине своју Републику или да барем пристане на то, то јест да се не успротиви активностима које би у истом правцу биле предузете од стране такозване међународне заједнице (и домаћих актера) иза којих, у ствари, стоје САД, ЕУ и Велика Британија.

Да апсурд буде већи (и снажнији), у таквом миљеу посебно мјесто и улогу има Уставни суд Босне и Херцеговине. Нигдје у свијету ниједан уставни суд није радио оно што је радио Уставни суд БиХ овдје, што ће у наставку бити доказано примјерима из његове праксе. Све то је егземплар негативности којима је својствено не само неуставно преузимање уставотворне и легислативне функције од стране Уставног суда БиХ, већ и крајњи циљ свега тога, а то је разарање Републике Српске.

Али ништа се, па ни антиуставно дјеловање једног уставног суда, не може правилно разумјети без познавања темеља који су положени за такво дјеловање. Ти темељи налазе се изван права, у сфери војне моћи и силе која се при самом крају 20. вијека на бестијалан начин сручила на српски народ не само овдје у Републици Српској него и у тадашњој СР Југославији.

Без елементарног познавања те бестијалности и посљедица које је произвела у критичној маси нашег народа, не може се потпуно и правилно схватити ни оно што је предмет овог рада, то јест оно шта је учинио Уставни суд БиХ, као ни зашто је то учинио. Стога у овом уводном дијелу морам накратко подсјетити на одређена дешавања из година с краја 20. вијека. Та ретроспекција има два дијела, од којих један чине дешавања овдје у Републици Српској, а други је агресија на СР Југославију и окупација једног дијела територије Републике Србије.

Када је ријеч о Републици Српској, све је, рекао бих, почело 1997. године. У мају те године у португалском граду Синтра одржан је министарски састанак Управног одбора Савјета за примјену мира, тијела чије постојање није уговорено Дејтонским мировним споразумом, због чега су тај савјет, као и његов управни одбор, својеврсне фантомске појаве, па су све њихове одлуке, укључујући и ону са скупа у Синтри, без правног темеља. На скупу у Синтри утврђен је тзв. "пакет брзог поласка", који је значио наметање од стране високог представника закона о држављанству и пасошима БиХ.

Такође је на том скупу закључено да високи представник има право да суспендује или лиши могућности рада сваки медиј и његов програм чија продукција је у сукобу било са духом било са словом Дејтонског споразума. Поступајући по закључцима из Синтре, тадашњи високи представник Карлос Вестендорп је 27. августа 1997. године издао налог СФОР-у да заузме телевизијске предајнике Српске радио-телевизије на Дугој Њиви код Добоја и Удригову код Бијељине. Недуго затим, 1. октобра 1997. године оружане снаге НАТО-а заузеле су четири кључна телевизијска предајника у Републици Српској: Требевић, Дугу Њиву, Леотар и Удригово.

Оно што је најважније у свему томе, а у вези је са предметом овог рада, је потпуни изостанак реакције домаћег становништва и власти у Републици Српској, јер није било отпора овако огољеној противправној сили, упркос томе што је њоме ударено на дијелове темеља Републике Српске. Ни у фантомском Савјету за имплементацију мира нису очекивали да ова почетна активност високог представника у БиХ неће изазвати икакав озбиљнији отпор домаћих власти и народа, што потврђују и ријечи Гералда Кнауса и Феликса Мартина, који кажу да су "чланови Савјета за имплементацију мира били изненађени успјехом ове интервенције".

(Gerald Knaus, Felix Martin: Lessons from Bosnia and Herzegovina, Travails of the European Raj, Journal of Democracy, volume 14, Number 3, July 2003, p. 64)

Одсуство протеста и отпора народа и власти у Републици Српској даће повода фантомском Савјету за примјену мира да још више прошири овлашћења виског представника, што ће бити учињено 10. децембра 1997. године на састанку одржаном у Бону. На том скупу Савјет за примјену мира је високом представнику у БиХ, без икаквог упоришта у Дејтонском споразуму или одлуци било ког органа Уједињених нација, дао овлашћење да намеће законе у БиХ под видом "привремених мјера" или "предузимања одговарајућих мјера", као и да смјењује све званичнике који по оцјени високог представника ометају мировни процес. Дакле, на скуповима у Синтри и Бону 1997. године положени су темељи противправне конструкције зване "овлашћења високог представника у БиХ".

Од децембра те 1997. године НАТО алијанси, коју чине и бројне државе Европске уније, било је потребно само нешто више од годину дана па да без овлашћења Савјета безбједности УН, а то значи супротно Повељи УН, војно нападне СР Југославију и тиме изврши агресију и злочин против мира, бомбардујући СР Југославију непрекидно преко 70 дана (од 24. марта до 10. јуна 1999. године).

За то вријеме НАТО је извршио 36.219 налета и лансирао 420.000 пројектила, чија укупна маса се мјери десетинама хиљада тона, што укључује и огромне количине бомби са осиромашеним уранијумом које се оставиле разорне и трајне посљедице на здравље становништва и земљиште. Услиједила је окупација Косова и Метохије, која траје све до данас, што је Русија мирно посматрала све вријеме, иако је тиме НАТО освајао овај простор, чиме се приближавао Русији као свом коначном стратешком војном и геополитичком циљу.

Ове злочиначке активности НАТО-а и ЕУ довешће не само до материјалног разарања СР Југославије (Србије и Црне Горе), већ и до менталног разарања становништва, прије свега српске популације. То ментално разарање ће се нарочито испољити у тзв. петооктобарским дешавањима 2000. године, која дешавања имају несагледиве негативне посљедице по српски народ. О тим посљедицама говори и др Маркус Пападопулос, угледни британски аналитичар, указујући између осталог на следеће:

"Још од свргавања Слободана Милошевића, које је Запад оркестрирао кроз Отпор, Србија је држава клијент Запада, посебно под контролом Америке, Британије, Европске уније и НАТО-а. Сходно томе, председнике и премијере, заједно са другим високим позицијама моћи, у Србији бирају западни господари земље. Запад – САД, Велика Британија, ЕУ и НАТО – продро је у све аспекте живота у Србији, као и у Црној Гори, укључујући политику, економију, државну службу, медије, академију, војску и цркву."

(Сљедећи наставак фељтона – 23.02.2021. године и сваки наредни уторак)