Уставносудска превара стољећа: Уставни суд БиХ као неуставни уставотворац (3)

Услови који у континуитету владају у дејтонској БиХ од завршетка рата 1995. године па све до данас се морају познавати. Тај, казано Канетијевим рјечником, однос мачке (високог представника) и мишева (критичне вестернизовано-охаеризоване масе људи у Републици Српској), односно улизиштво казано језиком Меше Селимовића, представља(ју) једино исправно објашњење.

уторак, 2 марта, 2021 / 05:45

Пише: Милан Благојевић, редовни професор уставног права

Не само тога зашто се Уставни суд БиХ уопште усудио да себе претвори у противуставног уставотворца, већ и зашто се успјело у имплементацији његове неуставне одлуке у предмету о којем ће у наставку бити ријечи.

То својеврсно материјално, ментално и карактерно руинирање српског народа и Републике Српске, извршено најприје агресијом НАТО-а, а потом и индоктринацијом по обрасцу Запада, биће својеврсни знак Алији Изетбеговићу да се 1998. године као тадашњи члан Предсједништва БиХ обрати захтјевом Уставном суду БиХ за оцјену уставности појединих одредаба Устава Републике Српске (који захтјев је био ништа друго до захтјев за деконструкцију Српске), те да убрзо затим у интервјуу сарајевском дневном листу "Аваз" отворено призна следеће:

"За одлуку (којом ће се усвојити тај Изетбеговићев захтјев – моја опаска) нам је потребно пет гласова, три странца ће највјероватније да гласају за нас, што значи да ћемо да имамо у најгорем случају пет гласова."

Цитиране ријечи Изетбеговића су својеврстан доказ колико је и он увидио да је управо то вријеме погодно да поднесе наведени захтјев, јер је НАТО притјерао уз зид СР Југославију и било је само питање тренутка када ће отпочети рат против ње, док је евидентно одсуство реакције власти и народа у Републици Српској на насиље високог представника и СФОР-а, односно НАТО-а, говорило не само о слабости Републике Српске него и о спремности критичне масе њеног становништва да се беспоговорно повинује диктатури високог представника, иако је на штету Републике Српске.

Осим што су били знаци Изетбеговићу, претходно речено је дало подстрек и снагама у Уставном суду БиХ да предузимају активности за које се с пуним правом може рећи да представљају флагрантну злоупотребу службеног положаја судије, као кривичног дјела, те тешке повреде Устава БиХ, што потврђују следећи докази и аргументација из предмета тог суда број У 5/98. У том предмету Уставни суд БиХ је донио четири дјелимичне одлуке, од којих је за предмет овог рада нарочито важна трећа дјелимична одлука број У 5/98 донесена на сједници Уставног суда БиХ одржаној 30.6. и 1.7.2000. године.

Прва судијска злоупотреба положаја

Прво се поставило као претходно питање да ли судије тог суда Касим Бегић и Јозеф Марко могу учествовати у одлучивању о захтјеву Алије Изетбеговића, јер је био постављен захтјев за њихово изузеће. Њихово изузеће је затражено јер је Касим Бегић у вријеме када је усвајан Устав Федерације БиХ био предсједник Уставно-правне комисије Парламента Федерације БиХ која је предложила амандмане на Устав Федерације БиХ, које је Изетбеговић такође оспоравао у свом захтјеву за оцјену уставности.

Поред тога, изузеће судије Касима Бегића затражено је и зато што је био експерт у тиму Алије Изетбеговића на мировним преговорима у Дејтону, па због тога није правно ваљано да особа повезана на тај начин са Алијом Изетбеговићем одлучује о Изетбеговићевом захтјеву. Изузеће судије Јозефа Марка је затражено јер је био члан радне групе тзв. "Венецијанске комисије" која је Стразбуру 27. јула 1996. године закључила "Да је сасвим регуларно да се Федерација БиХ дефинише као ентитет Бошњака и Хрвата, а Република Српска као национална држава српског народа", а Изетбеговић је својим захтјевом између осталог оспоравао и те одредбе из Устава Републике Српске, односно Устава Федерације БиХ.

Наведене чињенице јасно су указивале на то да су судије Бегић и Марко требали бити изузети од одлучивања, с обзиром на очигледну повезаност судије Бегића са Изетбеговићем који је подносилац захтјева о којем је требао одлучивати Уставни суд, док је судија Марко у јулу 1996. године као члан наведене комисије већ изрекао свој став да је правно ваљано да се Република Српска дефинише као национална држава српског народа, што је Изетбеговић оспоравао својим захтјевом.

Међутим, не само што ова двојица судија нису били изузети од одлучивања, већ су и гласали када се одлучивало о њиховом изузећу (и гласали су да не буду изузети), чиме су пресудно допринијели да не буду изузети. То је прва тешка судијска злоупотреба у овом предмету, јер је очигледно да судија не може гласати приликом одлучивања о сопственом изузећу.

Друга судијска злоупотреба положаја

Претходно изнесене чињенице биле су криминалан начин на који је, гажењем права, омогућено да приликом одлучивања у меритуму по захтјеву Алије Изетбеговића одлучују Касим Бегић и Јозеф Марко. Јер, да није предузета та криминална активност, не би дошло до друге судијске злоупотребе положаја о којој говорим у наставку, будући да без судија Бегића и Марка не би било потребне већине ни за ту другу злоупотребу којом је Уставни суд на противуставан начин преузео улогу уставотворца.

Наиме, у супстанцијалном погледу овом трећом дјелимичном одлуком је одлучено да је неуставна одредба Устава Републике Српске (из члана 1), којом је Република Српска одређена као држава српског народа. Основ за такву одлуку покушао се пронаћи (правно неуспјешно) у преамбули Устава БиХ, при чему је то учињено од стране мањине судија, али је у одлуци мањине приказано као да је то став већине судија Уставног суда БиХ. С тим у вези треба имати у виду да Уставни суд БиХ чине девет судија, од којих је двоје судија из Републике Српске, четворо судија је из Федерације, од којих су двоје Бошњака а двоје Хрвата, те троје судија странаца. За одлучивање о захтјеву Алије Изетбеговића била је потребна већина од укупног броја судија, то јест пет судија. Међутим, како ће у наставку бити показано, само је четворо судија у предметној одлуци заузело став да преамбула Устава БиХ има нормативне исказе, то јест да садржи правно обавезујућа правила понашања, док је петоро судија (двоје Срба, два Хрвата и један инострани судија) заузело потпуно супротан (правно исправан став) да наведена преамбула ни у једном свом дијелу нема нормативне исказе, а то значи да не садржи правне норме. Упркос овој чињеници, у коначној одлуци је приказано као да је већина од пет судија одлучила да преамбула Устава БиХ има правне норме.

Четворо судија који су сматрали да преамбула Устава БиХ садржи правне норме и који су са тим ставом остали у мањини (Касим Бегић, Јозеф Марко, Азра Омерагић и Луј Фаворе) позивали су се на посљедњу реченицу преамбуле Устава БиХ, у којој је написано да су Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи, одлучили како ће гласити Устав БиХ. Из овог дијела преамбуле хтјело се, пошто о томе нема ни ријечи у нормативном дијелу Устава БиХ, извести закључак да ријечи "као конститутивни народи" значе правну норму и да та наводна норма садржи правну обавезу да, на примјер, у Влади Републике Српске мора бити одређен број министара из реда Бошњака и Хрвата, да таква заступљеност мора постојати и у судовима у Републици Српској, те да се закони не могу усвајати само у Народној скупштини, као до тада већ да се мора основати још један законодавни дом. Дакле, све то се хтјело извући као наводна правна норма из дескриптивног исказа преамбуле Устава БиХ, у којем једино стоји да су Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи, одлучили како ће гласити Устав БиХ. Због тога је, дакле, најприје злоупотребом положаја судије морало по сваку цијену бити омогућено да у одлучивању у меритуму учествују већ поменути Касим Бегић и Јозеф Марко, јер се само тиме могло омогућити да буде исфорсиран став да је наводно правна норма иначе дескриптивни исказ "као конститутивни народи" из преамбуле Устава БиХ.

Међутим, упркос наведеним судијским злоупотребама положаја, ипак је за наведени став гласало само њих четворо, док је преосталих пет судија (Витомир Поповић, Снежана Савић, Мирко Зовко, Звонко Миљко и Ханс Данелиус) гласало да ниједна реченица из преамбуле Устава БиХ, па тиме ни ријечи "као конститутивни народи", не садржи нормативне исказе, усљед чега та преамбула нема правних норми.

Доказ за све наведено јесу издвојена мишљења тадашњих судија Снежане Савић и Ханса Данелиуса, са којима су били сагласни преостало троје судија (Витомир Поповић, Мирко Зовко и Звонко Миљко). Тако је судија Савић у њеном издвојеном неслажућем мишљењу с тим у вези указала на следеће:

"Образложење одлуке (аргументација) сачињено је на полазној основи да је већина судија (пет напрема четири) гласала за одлуку да оба члана ентитетских устава нису у сагласности ни са посљедњом алинејом преамбуле Устава БиХ, нити пак са наведеним члановима Устава БиХ.

Међутим, из издвојеног мишљења судије др Ханса Данелиуса види се да се он у својој одлуци није опредијелио за овакву врсту одлуке… Због свега наведеног постоји ситуација да је само четворо судија одлучило овако како се, у овом дијелу образложења (аргументације) предлаже у коначном нацрту одлуке (тј. да посљедња алинеја преамбуле Устава БиХ наводно садржи правну норму у виду правне обавезе – моја опаска), а да су петорица судија одлучила другачије, тј. да су заузела став да посљедња алинеја преамбуле Устава БиХ нема нормативни карактер на који се, у погледу конститутивности народа, позива подносилац захтјева, али и судија извјестилац у самој одлуци. Ово је значајно, јер имплицира различите посљедице у погледу провођења одлуке Суда, с обзиром да се њено образложење може засновати само на већинској аргументацији која постоји приликом одлучивања."

Цитирано образложење судије Савић потврђује и судија Ханс Данелиус у свом издвојеном мишљењу, јер у вези са преамбулом Устава БиХ он каже (курзив у цитату је мој):

"У том погледу сматрам прикладним узети у обзир садржај и специјални карактер ове одредбе преамбуле. Како се чини из њене формулације, одредба не садржи никакву правну норму из које слиједе специфична права или обавезе. Ова одредба није ништа више до уводни параграф који идентификује оне које су усвојили и прогласили Устав БиХ. То је контекст у којем се Бошњаци, Хрвати и Срби означавају као конститутивни народи заједно са осталим, и као они који су, заједно са свим грађанима Босне и Херцеговине, одредили садржај Устава. Према томе, утолико што наведена одредба означава три народа као конститутивна, то чини само у контексту доношења и проглашавања Устава БиХ, те се за ову одредбу не може сматрати да утемељује било какво правило нормативног карактера или да ствара било какве уставне обавезе."

Дакле, судија Ханс Данелиус више него јасно износи своје мишљење о томе да преамбула Устава БиХ не садржи (као што и не садржи) било какве правне одредбе, што је и најважније у његовом издвојеном мишљењу да би се схватио криминал који је у позадини треће дјелимичне одлуке Уставног суда БиХ број У 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године. Наиме, судија Данелиус јесте гласао за то да се члан 1. Устава Републике Српске (којим је Српска одређена као држава српског народа) прогласи неуставним, али је тај свој став образложио сасвим другим разлозима. Наиме, он је сматрао (потпуно произвољно и правно неутемељено) да ту одредбу треба касирати зато што би се она могла:

"…вјероватно протумачити од оних Бошњака и Хрвата који живе у Републици Српској или који се желе тамо вратити, као индикација да они нису прихваћени као једнаки Србима, већ да су, до неке мјере, виђени као грађани другог реда".

Овакво Данелиусово понашање јесте произвољност у тумачењу и примјени нормативног дијела Устава БиХ, јер грађани (као индивидуе) нису (нити објективно могу бити) дискриминисани у држави зато што је она уставом одређена као национална држава неког народа, пошто су бројне државе (СР Њемачка, Република Ирска, Пољска, Република Хрватска, Република Словенија, Република Албанија и бројне друге) у својим уставима прописале да су државе одређеног народа, па се због таквих уставних одредаба не може сматрати (нити се сматра) да су тамошњи грађани који не припадају том народу због тога дискриминисани. Но, остављајући по страни наведено правно неутемељено и произвољно размишљање судије Данелиуса, чињеница је да је он у ономе што је кључно, био сасвим одређен, а то је његов став да преамбула Устава БиХ не садржи било какве правне норме. Такав став имало је још четворо судија Уставног суда БиХ (Снежана Савић, Витомир Поповић, Мирко Зовко и Звонко Миљко) који су учествовали у доношењу одлуке број У 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године, тако да је већином судија (5:4) гласано да преамбула Устава БиХ не садржи (као што и не садржи) правне норме.

Међутим, и у томе и јесте изражена сва количина криминалне активности у виду злоупотребе судијског положаја, када се чита образложење те одлуке запажа се да је у њему приказано као да је већина судија одлучила сасвим супротно, то јест да преамбула Устава БиХ наводно има правне норме. Због тога се за ову одлуку може сасвим основано рећи да представља превару и подвалу стољећа, при чему треба имати у виду и то да је оваква превара написана у Канцеларији високог представника у БиХ, што ми је својевремено посвједочила особа која је била службеник те канцеларије, а чије име из разумљивих разлога не могу открити.

Дакле, четворо судија које су остале у мањини (Касим Бегић, Јозеф Марко, Азра Омерагић и Луј Фаворе) се, упркос свему наведеном, нису нимало устручавали да у образложењу своје одлуке, чији текст слиједи а који одаје утисак као да је то став већине судија, напишу следеће (курзив у цитату је мој):

"26. Будући да свака одредба устава ентитета мора бити конзистентна са Уставом БиХ, укључујући и преамбулу овог устава, одредбе преамбуле пружају правну основу за преиспитивање свих нормативних аката нижег реда у односу на Устав БиХ док год поменута преамбула садржи уставне принципе…Одредбе преамбуле онда нису само описне, већ им је такође дата моћна нормативна снага, те оне представљају ваљан стандард за судску контролу.

51. Како год неодређен био језик преамбуле Устава БиХ због овог недостатка дефиниције статуса Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа, она (преамбула – моја апаска) све њих означава као конститутивне народе… Означавање у преамбули Устава БиХ Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних, мора бити схваћено као један наткровљујући принцип Устава БиХ којем се ентитети морају у потпуности повиновати. ….Уставни суд закључује да одредба члана 1. Устава РС крши уставни статус Бошњака и Хрвата који им је додијељен посљедњом алинејом преамбуле Устава БиХ."

Како се може запазити из претходног цитата, четворо судија које су остале у мањини све вријеме говоре на начин који би необавијештеног читаоца требао да наведе на закључак да су све судије Уставног суда (или барем њихова већина) донијеле одлуку у погледу (не)правне природе преамбуле Устава БиХ. Али, то не одговара истини и представља фалсификат, јер је малоприје показано да је судија Ханс Данелиус о тој неправној природи преамбуле Устава БиХ сасвим јасно рекао да "не садржи никакву правну норму из које слиједе специфична права или обавезе", што је став и још четворо судија (Снежане Савић, Витомира Поповића, Мирка Зовка и Звонка Миљка).

Зашто је важно да се изнова указује на наведени криминал који је у основи треће дјелимичне одлуке Уставног суда БиХ, број У 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године? Само по себи се разумије да је то потребно чинити прије свега како би јавност знала да је ријеч о злоупотреби судијског положаја, што је криминал стољетних размјера, незабиљежен у свјетским размјерама. Али, поред тог разлога, указивање на овај криминал је потребно и због још два разлога. Прво, тај криминал је у основи данашњих уставних "рјешења" која постоје у Уставу Републике Српске, због чега се на основу те треће дјелимичне одлуке и може потпуно основано рећи да је њоме Уставни суд БиХ претворен у неуставног уставотворца. Други разлог се огледа у томе што се Уставни суд БиХ веома често, све до данас, позива управо на ту одлуку као основ за бројне друге своје одлуке. У наставку ћу за сваки од та два разлога навести конкретне доказе.

Први разлог

Наведена одлука Уставног суда БиХ је била основ за нешто што није ревизија Устава Републике Српске, већ представља корјениту замјену његових суштинских одредаба потпуно другачијим системом како законодавне, тако и извршне власти. Кључну улогу у томе је, као и код доношења наведене противуставне одлуке Уставног суда БиХ, имала Канцеларија високог представника у БиХ и тадашњи високи представник Вофганг Петрич лично. Наиме, он је одлуком од 11. јануара 2001. године противправно наметнуо тзв. уставне комисије у Републици Српској и Федерацији БиХ и именовао њихове чланове. Те комисије ће, са процедурама одлучивања и надлежностима које су такође наметнуте од Волфганга Петрича, бити нуклеус онога што се данас у Уставу Републике Српске назива Вијећем народа Републике Српске које је, како пракса показује, претворено у други законодавни дом. Такво наметнуто рјешење је под притиском високог представника сервилно усвојила Народна скупштина Републике Српске у априлу 2002. године. Међутим, и таква сервилна скупштинска одлука могла је ступити на снагу тек након што ју је Волфганг Петрич одобрио својом одлуком од 19. априла 2002. године. Овоме треба додати и суштинске промјене система извршне власти, јер је наметнуто да Влада Републике Српске мора имати одређени број министара из реда Бошњака, Хрвата и тзв. осталих, док је у Уставни суд Републике Српске уведено Вијеће за заштиту виталног националног интереса.

Све то је учињено супротно Уставу БиХ, јер је чланом 9. став 3. тог устава прописано да "Функционери именовани на положаје у институцијама Босне и Херцеговине, у правилу, одражавају састав народа Босне и Херцеговине". Дакле, из ове уставне норме, али и из свих других норми Устава БиХ, јасно произлази да је конститутивност народа тим уставом прописана само на нивоу заједничких институција БиХ (због чега је, између осталог, тим уставом предвиђено постојање Дома народа само у Парламенту БиХ, а не и у ентитетима), па због тога члан 9. став 3. Устава БиХ и има садржај који је претходно цитиран. Стога и ове чињенице неумољиво доказују колико је противуставна трећа дјелимична одлука Уставног суда БиХ у којој је, упркос свему томе, приказано (иако је то био став мањине, а не већине судија) да наводно "Одредбе преамбуле нису само описне, већ им је такође дата моћна нормативна снага, те оне представљају ваљан стандард за судску контролу" те да "Означавање у преамбули Устава БиХ Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних, мора бити схваћено као један наткровљујући принцип Устава БиХ којем се ентитети морају у потпуности повиновати".

Други разлог

Претходно цитирани дијелови из треће дјелимичне одлуке су важни, јер се из њиховог садржаја јасно открива да Уставни суд БиХ у тој одлуци није тумачио и примјењивао важеће одредбе Устава БиХ, већ је креирао своје норме па је онда те своје норме, а не норме Устава БиХ, примјењивао у конкретном случају. Иако су изречене послије ове одлуке и за потребе другог предмета, ово противуставно понашање у Уставном суду БиХ најбоље потврђују ријечи Златка Кнежевића, судије тог суда, изнесене у његовом издвојеном неслажућем мишљењу од 13. јула 2012. године, у предмету број У 1/11, у ком је судија Кнежевић дословно написао следеће (курзив у цитату је мој):

"Ова врло опасна тенденција према којој Уставни суд, кроз одлуке девет судија, даје себи за право да у исто вријеме и тумачи текст Устава и не само моделира већ у суштини доноси нове одредбе Устава, ставља у озбиљну сумњу легитимитет представника који је стечен на Општим изборима и који једини има право на промјене Устава."

Цитирани текст је такође доказ злоупотребе положаја судија у Уставном суду БиХ, којом су себе претворили у уставотворца не само у том него и у бројним каснијим предметима. Илустрације ради, овдје ћу изнијети само један из низа таквих примјера. Само неколико година послије, Уставни суд БиХ је 27. фебруара 2004. године у предмету број У 44/01 донио одлуку у којој се каже (курзив у цитату је мој):

"47. Уставни суд се, такође, позива на своју трећу дјелимичну одлуку у предмету број У 5/98 у којој се истиче да уставни принцип колективне равноправности конститутивних народа, који произлази из означавања Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа, забрањује било какве посебне привилегије за један или два од тих народа, сваку доминацију у структурама власти…"

Дакле, у претходном цитату се позива на означавање поменутих народа као конститутивних народа, чиме се јасно алудира на преамбулу Устава БиХ, а затим се и у овом случају жели приказати да је то наводни уставни принцип (тј. уставна норма) и да је то тако наводно одлучено трећом дјелимичном одлуком у предмету број У 5/98. Тиме се хоће прикрити да је у предмету У 5/98 већина судија (5:4) одлучила сасвим супротно, тј. да преамбула Устава БиХ не садржи било какве правне норме.

Стога у преамбули Устава БиХ нема тих наводних уставних принципа који се на неуставан начин желе исфабриковати и у одлуци број У 44/01 од 27. фебруара 2004. године. Управо супротно, једини уставни принцип који је о томе садржан у нормативном дијелу Устава БиХ јесу његове правне одредбе о Дому народа Парламента БиХ, којима је прописано да се у том парламентарном дому на нивоу БиХ обезбјеђује конститутивност народа (као брана од мајоризације над било којим народом), као и већ поменута одредба члана 9. став 3. Устава БиХ према којој само функционери именовани на положаје у институцијама БиХ (а не и у институцијама ентитета) у начелу одражавају састав народа у БиХ.

С обзиром на овакво неуставно понашање Уставног суда БиХ, што је не само то него је и класично кривично дјело злоупотребе службеног положаја од стране појединих судија Уставног суда БиХ, не чуди што тај суд contra constitutionem сам себи даје за право да донесе своја и данас важећа Правила и да у њима (у преамбули Правила) пропише и ово:

"…само Уставни суд Босне и Херцеговине може да доноси прописе и опште акте који се тичу његовог рада и његове улоге утврђене Уставом Босне и Херцеговине, Будући да су, због непостојања уставног основа да се законом регулишу поступак и његова организација, поред Устава Босне и Херцеговине, Правила Уставног суда Босне и Херцеговине….једини правни акт којим се регулишу ова питања у вези са Уставним судом Босне и Херцеговине" И ово је вид злоупотребе власти од стране судија тог суда, јер у Уставу БиХ не постоји ниједна одредба којом би expresis verbis или имплицитно било забрањено Парламентарној скупштини БиХ да донесе закон којим се уређује поступак пред тим судом и начин избора судија, нити је иједном ријечју у том уставу прописано да само Уставни суд БиХ може да доноси прописе и опште акте који се тичу његове улоге и рада. Ни у компаративном уставном праву не наилази се на овакво нешто, што су дале себи судије Уставног суда БиХ на самовољан начин. Јер, примјера ради, ова питања се у САД, Аргентини, Канади, СР Њемачкој, Белгији и Венецуели уређују законом, а у Руској Федерацији се уређују уставним законом.