Уставносудска превара стољећа: Припрема терена да Уставни суд БиХ постане неуставни уставотворац (2)

Претходни уводни дио био је неопходан да би се разумјело понашање овдашњих људи, којима су својствени резигнација и отупјелост, до чега је дошло насиљем Запада на овом простору, али и усљед одсуства карактера нашег човјека.

уторак, фебруар 23, 2021 / 06:40

Пише: Милан Благојевић, редовни професор уставног права

Ово истичем зато што су то узроци којима се може објаснити како је дошло до тога да Уставни суд БиХ на противуставан начин донесе једну од фаталних уставотворачких, а не уставносудских одлука, а затим и да се таква одлука беспоговорно проведе у пракси и да се још усади у главе овдашњих људи као својеврсна непорецива "истина".

Дакле, узроци тог успјеха одређених снага у Уставном суду БиХ и изван њега, којем успјеху с друге стране конвенира истински фијаско Републике Српске, су у најмању руку двојаки. Несумњиво је да се на првом мјесту мора узети у обзир огољено насиље Запада у агресији на СР Југославију. Том агресијом и окупацијом Западу је пошло за руком да веома брзо у своју корист изврши и својеврсно преумљивање критичне масе тамошњег становништва, да контролише све важне политичке процесе, као и да продре у све државне службе у Србији, на шта указује и др Пападопулос, а што подразумијева и судску власт као државну службу.

Све те посљедице нису остале без одјека ни овдје код нас. Штавише, оне су се овамо код нас само прелиле и биле conditio sine qua non за оно што ће услиједити у БиХ убрзо по агресији и окупацији Косова и Метохије од стране НАТО-а. Другим ријечима, не смије се сметнути с ума да су планери и извођачи политике разарања Републике Српске веома добро најприје увидјели одсуство иоле озбиљнијег отпора власти и народа у Републици Српској када су му у августу, односно октобру 1997. године, на противправан начин (огољеним насиљем) високи представник и СФОР заузели и отели најважније телевизијске предајнике у земљи.

Паралелно са овим насиљем текао је процес преумљивања овдашњих људи и њиховог придобијања за ствар Запада, а против Републике Српске. Имао сам прилику да све то непосредно запажам и биљежим, па сам тако био очевидац и оваквих преумљивања. Први примјер је везан за изборе у БиХ, у чијој организацији сам учествовао пет година (од 1996. до 2000. године) као предсједник једне општинске изборне комисије у Републици Српској. Гледао сам како тзв. Привремена изборна комисија, а преко ње и Канцеларија високог представника у БиХ, придобија српске људе (предсједнике општинских изборних комисија у Републици Српској) не само тиме што финансира њихове за то вријеме високе мјесечне плате, већ и што их о свом трошку пошаље на мјесец дана у САД на назови студијска путовања. Томе су се ти људи радовали и хвалили се, а касније приказивали у личним животописима као свој професионални успјех. Међутим, по повратку у земљу, чекао их је рачун Запада, у виду очекивања да се залажу за формирање удружења изборних службеника БиХ, то јест само једне асоцијације искључиво на нивоу БиХ, што је значило да се не може основати таква асоцијација на нивоу Републике Српске. И ти наши људи су апсолутно испуњавали таква очекивања Запада. Сјећам се гласања које је у том правцу 1997. или 1998. одржано у Вогошћи на једном скупу изборних службеника у организацији ОЕБС-а, а тиме и високог представника у БиХ. Прије него што ћемо приступити том гласању, у расправи о тој теми сам указивао (због чега ме Запад није хтио послати на путовање у САД, јер сам то исто говорио и прије скупа у Вогошћи) на потребу да се ми изборни службеници из Републике Српске најприје организујемо у нашу асоцијацију у Републици Српској, па да онда та асоцијација евентуално одлучи да ли је сагласна да се организује и савез асоцијација на нивоу БиХ. Нико ме у томе није подржао од људи из Републике Српске, о чему свједоче резултати гласања одржаног одмах послије те расправе. Огромна већина, која укључује и оне који су о трошку Запада путовали у САД, је гласала да се створи само једна асоцијација, она на нивоу БиХ, тако да је мој глас остао у мањини.

Идентични процеси преумљивања од стране Запада синхроно су текли и у другим сферама живота у Републици Српској. Илустрације ради, навешћу случај министра правде Републике Српске (Милана Трбојевића) из јуна 1999. године. Тадашњи предсједник Републике Српске (Никола Поплашен) је на основу одговарајућег закона (о помиловању) у том својству донио одлуку о помиловању осуђених лица. Међутим, да се та одлука не изврши постарао се наведени министар правде Републике Српске, који је 25. јуна 1999. године издао службени акт (број 03/2-693-333/99) и упутио га свим основним и окружним судовима у Републици Српској, у којем министар правде каже (курзив у цитату је мој):

"Обавјештавам Вас да је Високи представник Међународне заједнице господин Карлос Вестендорп након што је смијенио са дужности предсједника Републике, овом министарству доставио налог којим забрањује да одлуке о помиловању осуђених лица доноси и потписује господин Никола Поплашен. Према томе, одлуке о помиловању осуђених лица које Кабинет предсједника Републике доставља нису важеће и по њима се не смије поступати, али за Вашу информацију те молбе за помиловање нису обрађиване у Министарству правде нити је проведен поступак у складу са Законом о помиловању. Треба покушати да осуђена лица не сазнају за ове одлуке како бисмо и ми и Ви избјегли непотребне расправе са странкама."

Овај доказ необориво говори о томе како је већ у то вријеме процес преумљивања и охаеризовања овдашњих људи био у потпуности довршен. Јер, кад министар правде признаје у наведеном службеном акту да је предсједник Републике Српске одлуку о помиловању донио на основу тада важећег Закона о помиловању, али да Министарство правде с тим у вези не поступа у складу са Законом о помиловању због (само)воље високог представника, па кад исти министар још позива судове да ни они не поступају по том закону него по (само)вољи високог представника, што су судови и учинили, онда је то био сигуран знак да је охаеризовано преумљивање овдашњих људи било завршено, чиме су сила и моћ дефинитивно побиједили не само право и правну државу на овим просторима, већ су тиме ударени темељи и за самодеструкцију Републике Српске.

Понашање идентично понашању министра Трбојевића испољиће само коју годину касније и Средоје Новић. Он је 2001. године био министар унутрашњих послова Републике Српске те му је у том својству, а и као дугогодишњем раднику у тој управној области у којој је служио и прошлом комунистичком систему, веома добро било познато какве посљедице по Републику Српску има било какво закрочивање високог представника у њене Уставом БиХ прописане државне надлежности. Међутим, када је Новић престао бити министар унутрашњих послова Републике Српске, пристао је да га високи представник Педи Ешдаун 06. октобра 2002. године именује за директора Агенције за истраге и заштиту БиХ (СИПА), коју је тај високи представник мало прије тога наметнуо, чиме је на неуставан начин развластио Републику Српску од значајног дијела њених надлежности у области унутрашњих послова. Тако упрегнут у службу високог представника, Средоје Новић ће током службовања високом представнику 18. фебруара 2004. године у изјави за медије (Независне новине од 18.02.2004. године) као директор СИПА-е поводом новог сета закона о тој неуставно створеној агенцији рећи ово:

"Мислим да се овим сетом закона дефинитивно уобличује прва државна полицијска агенција, што је од суштинског значаја за БиХ. Кључно је да ће убудуће СИПА у свом дјелокругу рада имати борбу против тероризма, организованог криминала, ратних злочина, промета нуклеарно-хемијско-биолошког наоружања, трговине људима, финансијски криминал и заштиту свједока. Можда је најбитнија промјена да ће одјељење за кривичне информације имати класична полицијска овлаштења. Без успоставе СИПА Тужилаштво БиХ (које је такође наметнуо високи представник на неуставан начин – моја опаска) не може адекватно одговорити свом задатку. ….Постоји наравно много оних којима успостава СИПА не одговара, јер ће она бити моћнија од ентитетских министарстава".

Због оваквих заслуга у раду за високог представника, Педи Ешдаун ће одлуком од 07. јуна 2005. године именовати Средоја Новића за директора СИПА-е на други мандат, током којег ће до 11. јануара 2007. године Новић такође вјерно служити тој охаеризованој фотељи. Након таквог службовања високом представнику и његовом неуставном развлашћивању Републике Српске, Милорад Додик је 2013. године као тадашњи предсједник Републике Српске најприје основао Савјет за заштиту уставног поретка Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске", број 113 од 23.12.2013. године), а затим у тај савјет за његовог члана именовао ни мање ни више до Средоја Новића.

Имајући претходно наведене чињенице у виду, сво то насиље високог представника из тог времена те слабост карактера и спремност критичне масе наших људи да ради сопственог остварења и личне афирмације до сервилности подилазе високом представнику и његовом насиљу, подсјећају ме на двије ствари. Једна од њих је социјална (и индивидуална) патологија коју је, објашњавајући однос моћи и силе кроз примјер мачке и миша, Елиас Канети описао на следећи начин:

"Кад мачка једанпут ухвати миша, он је у њезиној власти. Она га је дохватила, шчепала, она ће га убити. Но, чим се почне играти њиме, јавља се нешто ново. Она га пушта из шапа и дозвољава му да мало одмакне. Чим јој миш окрене леђа и почне бјежати, више није у њезиној власти. Међутим, он се налази у мачкиној моћи, зато што га она може вратити к себи. Простор који мачка надзире, тренуци наде које препушта мишу, држећи га под строгим надзором и не губећи занимање за њега и његово уништење, све то заједно, простор, нада, надзор и интерес за уништењем, могли бисмо назвати стварним тијелом моћи или једноставно самом моћи."

(Елиас Канети: Маса и моћ, превод с њемачког Јасенка Планинц, Загреб, 1984, стр. 233)

Друга ствар на коју ме све претходно наведено подсјећа, јесу мисли Меше Селимовића из његовог романа "Тврђава", које је дао у вези са улизицама. О тим (не)људима, Селимовић је рекао следеће: "Улизице – то су за мене најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сеју страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси верни свакој држави, као курве неверни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свету, јер ће уништити све што је истинска људска вредност."

(Сљедећи наставак у уторак, 02.03.2021. године.)



Оставите одговор