Уставни суд Српске мути воде до српске слободе, али има наде

Пише: Стефан Мачкић

"Чланом 115. став 1. тачке 1. и 2. Устава Републике Српске је утврђено да Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом. Овим одредбама Устава таксативно су утврђене надлежности Суда у оцјењивању уставности и законитости општих аката, а међу њима нема надлежности Суда да одлучује о сагласности одлука високог представника за Босну и Херцеговину са Уставом Републике Српске.

"Како је доносилац оспорених аката високи представник за Босну и Херцеговину, Суд је одлучио да, због ненадлежности, на основу члана 37. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске (’Службени гласник Републике Српске’ бр. 104/11 и 92/12), дату иницијативу не прихвати.”

Овако је Уставни суд Републике Српске образложио зашто, рјешењем број У-45/20, од 26. маја 2021. године, није прихватио иницијативу потписника ових редова за оцјену уставности "амандмана” које су на Устав Републике Српске противправно наметали високи представници Волфганг Петрич и Педи Ешдаун.

Иницијативом су оспорене одлуке које се представљају као уставни амандмани LXVI – XCII (Република више није држава српског народа, увођење конститутивности и виталног националног интереса, избацивање српског језика као службеног језика, увођење Вијећа народа, увођење националних квота, укидање Народне банке, увођење сагласности Вијећа народа као услова за измјене Устава и др.), XCIII – XCVIII (наметање Високог судског и тужилачког савјета, преношење надлежности за именовање судија са Народне скупштине Републике Српске на ВСТС и друге измјене у организацији судова и тужилаштава), XCIII – XCVII (давање имунитета члановима Вијећа народа и одузимање имунитета члановима Владе и сл.), CIV – CV (везивање предсједника Републике и за Устав Босне и Херцеговине, поред Устава Републике Српске) и CXIV (судијске плате).

Њоме је тражено да се или утврди неуставност тих одлука, јер нису донесене од овлашћеног органа и у поступку прописаном Уставом Републике Српске, или иницијатива не прихвати због ненадлежности управо из тог разлога, са образложењем да се ти акти не могу оцјењивати јер и нису општи акти који производе било какво правно дејство. Исто као што би било сулудо испитивати уставност "амандмана” које би "прогласио” сеоски пијанац на неком вашару.

За Уставни суд РС високи представник је недодирљив?

Иако иницијатива није прихваћена због ненадлежности, образложење није јасно попут предложеног, већ је нејасно и двосмислено. На прву се може тумачити као да се Уставни суд проглашава ненадлежним да испитује акте због тога што их је донио високи представних за БиХ.

Могуће је и исправније, међутим, друго тумачење: да Суд ову иницијативу не прихвата јер је надлежан управо да испитује опште акте, али не и акте које доноси високи представник за БиХ, при чему се очигледно избјегава отворено рећи да то нису општи акти који производе правно дејство, али се то имплицира.

Осим избјегавања да се детаљише о тим актима, на друго тумачење – оно које потврђује да наметнути "амандмани” немају правно дејство – упућују и одредбе Устава Републике Српске на које се позива Уставни суд. Наиме, рјешење се темељи на члану 115. став (1) тачка 1) и 2) Устава, којим је прописано какве акте може Уставни суд да преиспитује, али тим одредбама није одређено чије акте Уставни суд може да преиспитује.

Закључујемо: Акти високих представника нису општи акти?

Поједностављено, када Уставни суд каже да су "таксативно […] утврђене надлежности Суда у оцјењивању уставности и законитости општих аката, а међу њима нема надлежности Суда да одлучује о сагласности одлука високог представника”, мора се имати у виду да међу таксативно утврђеним надлежностима нема ни надлежности да се одлучује о актима Народне скупштине, Владе, локалних самоуправа, јавних предузећа и установа итд.

Па опет, о свим тим актима се ипак одлучује – када испуњавају једини Уставом постављени услов, а то је да су општи акти. И то је онда и једино што их разликује од аката високог представника за БиХ: акти потоњих су општи акти који производе правно дејство, па се могу оцјењивати, а акти високог представника за БиХ то нису.

Овакво тумачење одлуке Уставног суда сматрамо, стога, јединим исправним. И зато га се држимо. Уставни суд није надлежан да пресипистује наметнуте акте високог представника за БиХ, јер то нису општи акти који производе правно дејство. Држимо се тога, упркос кукавички (не)образложеном рјешењу. Једном реченицом се могло стати украј дводеценијском правном насиљу високих представника и сљедственом дневнополитичком препуцавању и злоупотребљавању најузвишенијих националних питања. Пустићемо времену да објелодани да ли је узрок те кукавички пропуштене прилике страх од високог представника или од неког другог коме такође није у интересу да продишемо слободом.

Шта сад?

Уставном суду је иницијативом такође предложено и да Народној скупштини предложи да утврди пречишћени текст Устава – што се пословнички може исходовати простом већином и без националне квоте – који неће садржати наметнуте "амандмане”. Дакле, Устав не мијењамо, већ га само чистимо од онога што никад ни није било његов дио, а могло се затећи у неслужбеним пречишћеним текстовима.

На то Уставни суд управо и обавезују одредбе Устава, којима је прописано да тај суд прати питања од значаја за остваривање уставности и законитости и да надлежнима предлаже шта да чине тим поводом. Шта нам је уопште Устав, неспорно је питање од првокласног значаја за остваривање уставности и законитости, па ћемо видјети хоће ли се Уставни суд усудити да ову безобразно ријетко кориштену надлежност, заиста и употријеби.

Чини се, ипак, да смо прошли дионицу пута до слободе која пролази кроз Уставни суд. Остаје нам сада да заговарамо рјешавање овог питања непосредно кроз Народну скупштину. Што подразумијева, такође, и спречавање да се отјелотвори брзоплета и безумна идеја доношења новог устава, чиме бисмо се одрекли садашњег нашег Устава Републике Српске: јединог предратног и најстаријег живућег устава у БиХ. Старијег и од саме БиХ. Тога се може одрећи само будала, а против будала се најтеже борити.

Но, борба се наставља.