Уставни суд Српске о Петричевим и Ешдауновим "амандманима”

Пише: Стефан Мачкић

Прошле године је Уставном суду Републике Српске поднесена иницијатива за оцјену уставности "амандмана” које су на Устав Републике Српске противправно наметали високи представници Волфганг Петрич и Педи Ешдаун.

Иницијатива, заведена под бројем У-45/20, сада је дошла на дневни ред, те ће се разматрати на сједници Устанвог суда за6казаној за сутра, сриједу, 26. маја.

Потписник ових редова и њен подносилац је са Иницијативом упознао, између осталог, и Народну скупштину Републике Српске, Владу Републике Српске, предсједника Републике Српске и све српске скупштинске странке, предлажући да иницијативу подрже. Одговора није било, наспрам халабуке која је пратила безначајне и необавезујуће декларације и закључке. Само је за надати се да је разлог томе то што су дјела гласнија од ријечи, а не то што овим путем заправо и може нешто да се постигне.

У наставку препис текста објављеног 13. јула 2020. године поводом подношења Иницијативе.

Поднијета иницијатива: Пред Уставним судом Петричеви и Ешдаунови "амандмани” на Устав РС

Високи представници за Босну и Херцеговину Волфганг Петрич и Педи Ешдаун касапили су Устав Републике Српске од 2002. до 2005. године својим одлукама, доношеним у колонијалистичком маниру, противно и међународном и нашем праву. Или су само покушали то да учине.

Уставни суд Републике Српске сада ће морати о томе да се изјасни. Потписник ових редова је том суду, наиме, поднио иницијативу за оцјену одлука Високог представника за БиХ које се представљају као уставни амандмани LXVI – XCII (Република више није држава српског народа, увођење конститутивности и виталног националног интереса, избацивање српског језика као службеног језика, увођење Вијећа народа, увођење националних квота, укидање Народне банке, увођење сагласности Вијећа народа као услова за измјене Устава и др.), XCIII – XCVIII (наметање Високог судског и тужилачког савјета, преношење надлежности за именовање судија са Народне скупштине Републике Српске на ВСТС и друге измјене у организацији судова и тужилаштава), XCIII – XCVII (давање имунитета члановима Вијећа народа и одузимање имунитета члановима Владе и сл.), CIV – CV (везивање предсједника Републике и за Устав Босне и Херцеговине, поред Устава Републике Српске) и CXIV (судијске плате).

Будући да те "амандмане” није предложио овлашћени предлагач, нацрте и приједлоге им није саставила Народна скупштина и није их изгласала и прогласила Народна скупштина, како је предвиђено главом XI Устава, они и нису амандмани, тј. нису дио Устава, већ општи акти ниже правне снаге од Устава који само претендују на измјену Устава, па је Уставни суд надлежан да оцјењује њихову сагласност са Уставом. Зато му је предложено да утврди неуставност тих одлука, и из већ наведених разлога, и стога што је неспојиво са уставним начелима владавине права и парламентарне демократије да један човјек, и то странац, који ни на који начин не одговара грађанима Републике Српске, мијења највиши закон наше државе.

Алтернативно, за случај да Уставни суд помисли да није надлежан да испитује оспораване одлуке, предложено је да иницијативу не прихвати због ненадлежности, али са образложењем да оспоравани акти нису општи акти који производе било какво правно дејство, исто као што то не би били ни "амандмани” које би "прогласио” потписник ових редова.

Предложено је, на крају, и да Уставни суд предложи Народној скупштини, јер је то питање од изузетног интереса за остваривање уставности, да утврди пречишћени текст Устава који не би садржавао оспораване, наметнуте "амандмане”.

Утврђивање таквог пречишћеног текста је неопходно, а на тај начин би се уједно избјегло доношење сасвим новог Устава, чему тежи Милорад Додик како би се – или је то само оправдање – ријешио Вијећа народа. Идеја да се донесе нови Устав је непромишљена и несувисла, из више разлога. Главни је тај што је садашњи Устав донесен 28. фебруара 1992. године, па је Република Српска – захваљујући том најдуговјечнијем уставу на територији Босне и Херцеговине – старија и од "Републике Босне и Херцеговине”, и од садашње Босне и Херцеговине. Првокласни је српски национални интерес сачувати тај живући доказ контиунитета и постојања Републике Српске не само прије Дејтона, већ и прије рата.

Разумно је очекивати да ће Уставни суд о овој иницијативи одлучити за отприлике годину дана.