Уставни суд РС признао: Откако постоји одржао само пет јавних расправа

Пише: Стефан Мачкић

Прошле године смо објавили да је Уставни суд – што нисмо успјели службено потврдити због незаконите тајновитости тог органа – одржао само двије јавне расправе од 1994. године, када је почео са радом и откако је одржао сада већ 261 сједницу. Законом о Уставном суду је, пак, прописано да тај суд одлучује, у правилу, на јавној расправи, а да тек изузетно може да одлучи да јавну расправу не одржи.

Тада смо упозорили, подсјећања ради, да је законодавац, дакле, препознао и прописао да се мора чути и шта народ мисли, и шта умни људи мисле, прије него што се донесу далекосежне одлуке, али да Уставни суд, којем је дато да штити Устав и законе, тај закон о свом раду безобзирно крши откако постоји и дјела, задње скоро двије и по деценије.

Будући да је Уставни суд незаконито крио информације о овом проблему, покренут је против њега управни спор, а ту тужбу је Окружни суд у Бањој Луци уважио својом пресудом, у којој је потврдио да су у питању информације од јавног значаја, које се не могу скривати.

Уставни суд је и поступио по пресуди, те смо добили званичне информације: није тачно, како смо раније писали, да су одржане само двије јавне расправе – одржано је само пет јавних расправа, од 1994. године до данас. Премало, јер је Уставни суд, очигледно незаконито, себи дао за право да једно демократско, законско правило јавности изокрене изузетак, и самовољно успостави једно недемократско, неуставно и незаконито правило тајности.

Према достављеним информацијама, Уставни суд је одржао сљедеће јавне расправе:

1. Прва јавна расправа одржана је 1. јуна 1995. године. Уставни суд је утврдио да је неуставна одредба Закона о преносу друштвене у државну својину из 1993. године којом је било прописано да и средства која су постала приватно власништво интерним дионицама постају државна својина.

2. Друга расправа одржана је 12. августа 1997. године. Уставни суд је утврдио да је неуставна одлука предсједника Републике Српске Биљане Плавшић о распуштању Народне скупштине Републике Српске и одржавању нових избора. Ово је, према нашим сазнањима, први од два пута када је Уставни суд прихватио надлежност да одлучује о уставности веома значајних појединачних аката.

3. Трећа јавна расправа одржана је 25. октобра 2000. године. Уставни суд је утврдио да су неуставни Закон о измјенама и допунама Закона о Влади Републике Српске из 2000. године, којим је било прописано да Влада којој је изгласано неповјерење не може вршити одређене надлежности извршне власти без сагласности Народне скупштине, одлука Народне скупштине о разрјешењу Владе од 7. септембра 2000. године, одлука Народне скупштине о вршењу дужности Владе од 8. септембра 2000. године и закључци Народне скупштине о налозима Влади који се односе на обуставу извршења и стављање ван снаге одлука о кадровским промјенама и побољшавању наплате прихода у буџету од 31. августа 2000. године. Ово је, према нашим сазнањима, други од два пута када је Уставни суд прихватио надлежност да одлучује о уставности појединачних аката.

4. Четврта јавна расправа одржана је 30. маја 2006. године. Уставни суд је утврдио да неуставна одредба Закона о експропријацији из 1996. године, према којој је држава за експропирасне непокретности плаћала мање од њихове тржишне цијене.

5. Пета расправа одржана је 4. децембра 2007. године. Суд је утврдио да су неуставне одредбе Закона о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске из 2004. године и Закона о измјенема и допунама Закона из 2007. године којима је, како је нашао Уставни суд, онемогућено извршавање правоснажних судских одлука којима је држава обавезана да исплати дуг.

Двије јавне расправе су, дакле, одржане за мандата првог предсједника Уставног суда Гаше Мијановића (1994 – 1998), једна за мандата Рајка Кузмановића (1998 – 2002) и једна за мандата Мирка Зовка (2003 – 2012). Ниједна јавна расправа није одржана за мандата Џерарда Селмана (од 2012). Овдје је, иначе, занимљиво и како је судбина удесила да Гаши Мијановићу – који је био предсједник Уставног суда када је утврђена неуставност одлуке Биљане Плавшић о распуштању Народне скупштине, а коју одлуку она није испоштовала – недуго потом истекне мандат, таман да на његово мјесто буде именован Рајко Кузмановић, који је издвојио мишљење из те одлуке о неуставности распуштања Скупштине, држећи да је распуштање било у складу са Уставом.

Фронтал.РС ће у догледно вријеме објавити и кратке прегледе пет одлука Уставног суда донесених на темељу јавних расправа.

Уставни суд објавио и извјештај о раду

Раније је то одбио да учини, али након пресуде Уставни суд је објавио и извјештај о раду, и то за 2019. годину. Извјештај је садржајно незанимљив отприлике онолико колико је и формално добар примјер како се надугачко и нашироко расписати, а заправо не рећи ништа. Из њега тако можете спознати – отприлике – да се Уставни суд у претходном периоду успјешно ангажовао на предузимању разних активности из домена својих надлежности ради остваривања зацртаних циљева итд., откривајући тако, по ко зна који пут, да наши јавни органи не желе да схвате, и прихвате, да им је дужност да извјештавају јавност о свом раду, а то могу постићи само сажето, јасно и разумљиво се изражавајући, бјежећи што брже и даље од сухопарности бирократске форме.

Примјера ради, Уставни суд, у два поголемна и страшна пасуса, вели:

Као и у досадашњем периоду рада и одлучивања о уставноправним питањима сходно Уставом утврђеним надлежностима, Уставни суд Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) се и у току 2019. године у највећој мјери ангажовао на рјешавању предмета из домена апстрактне општенормативне контроле. Поново је то резултат чињенице што су се и у претходној календарској години, као и у ранијим годинама, готово сви запримљени предмети односили на питање сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом, односно сагласности прописа и општих аката са законом. Само су у занемарљивом броју случајева новозапримљени предмети били из оквира осталих уставноправних питања која су према члану 115. Устава Републике Српске у надлежности Уставног суда. У случају ових других, мање заступљених предмета, Уставни суд је одлучивао још једино о сагласности закона, других прописа и општих аката Народне скупштине са одредбама Устава о заштити виталних интереса конститутивних народа путем свога Вијећа за заштиту виталног интереса. Нити један предмет из домена осталих компетенција Уставног суда није запримљен у току извјештајног периода, па сходно томе нису ни могли бити предметом рјешавања.

Оваква међусобна диспропорција у броју предмета према врсти, на којима је Уставни суд радио у претходној години, нужно је, дакле, условљена бројем предмета који су запримљени у претходном периоду из сваке од појединих надлежности. У таквим околностима, као и због непостојања знатнијег броја спорова који су према својој правној природи или еx цонститутионе или еx леге хитног карактера (изузетак су предмети из надлежности заштите витаних националних интереса), Уставни суд се у раду на наведеним предметима превасходно руководио поштовањем принципа хронолошког начина њиховог рјешавања, односно према редосљеду како су они запримани. Међутим, с обзиром на чињеницу да поступање према наведеном принципу није у свакој прилици апсолутног карактера, Уставни суд је, из разлога сврсисходности, одустајао од хронолошког начина рјешавања предмета само у ријетким случајевима, те их је рјешавао зависно од околности које су захтјевале другачији приступ у раду. Уставни суд је, такође, у оквиру рада на најбројнијој групи предмета – оцјени уставности закона и уставности и законитости других прописа и општих правних аката, посебан значај и пажњу придавао оним предметима у којима су била покренута битнија и сложенија уставноправна питања, односно она питања која су од ширег друштвеног значаја и интереса.

Преведено на српски језик, Уставни суд је заправо рекао: Разматрали смо уставност закона и уставност и законитост прописа ниже снаге. Такође смо разматрали и да ли је одређеним законима повријеђен витални национални интерес неког од конститутивних народа. Ових других предмета је било доста мање, зато што је прописано да се они морају рјешавати хитно, па их се и не стигне накупити, а прве углавном не морамо рјешавати хитно, па их се и накупи.

Уставни суд се ту хвали и како је друштвено важнијим питањима уставности придавао посебан значај и пажњу. Изгледа, дакле, да не схвата да би свим питањима уставности морао придавати исти значај и пажњу, тј. највећи могући значај и највећу могућу пажњу, како због важности поштивања Устава увијек и свуда, тако и ради остваривања уставног јемства равноправности правне заштите. Недосљедно и различито приступање предметима урушава повјерење јавности у непристрасност и независност Уставног суда, а хвалисање о томе руши приде и илузију његове озбиљности и способности.

Уставни суд затим поручује да је "у неколико случајева, искључиво у оквиру конкретних предмета, расправљао о одређеним уставноправним питањима и правним ставовима релевантним за одлучивање у предметима специфичне природе, те, као и претходних година, изражавао став да је потребно додатно организовати посебне радне тематске сједнице у циљу преиспитивања досадашње уставносудске праксе о појединим спорним питањима, као и питањима битним за свеукупно унапређење рада Уставног суда.”

Уставни суд би ту морао рећи који то случајеви и зашто упућују на грешке у ранијој пракси тог суда. Космичко је правило и апсоултна датост да увијек има нешто због чега треба нешто, па то и није вијест (о којој се има извијестити), нити је, самим тим, материјал у којем се то истиче извјештај, но је тек рекламни летак или памфлет. Таквим се "извјештајима” народу не омогућава да ужива своје право да зна (шта му дјелају институције), већ га се, управо супротно, држи у незнању и, штавише, обесхрабрује да било шта слично и покуша да чита, јер са сваким прочитаним ретком зна још мање него прије.

Извјештај, на крају, потврђује да се наставља забрињавајућа пракса ћутања Уставног суда о питањима од интереса за остваривање уставности и законтиости, о којима би, сагласно Уставу, морао да обавјештава јавност. Тако "[к]омисије за праћење и проучавање појава од интереса за остваривање уставности и законитости Уставног суда […] у току извјештајног периода нису имале састанака.” Уставни суд је обавјештења о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости давао укупно шест пута – 1996. године, 1999. године, 2001. године, 2005. године, 2011. године и, задњи пут, 2013. године. Живимо, дакле, досад најдуже чекање да Уставни суд прозбори.

Цијели извјештај Уставног суда за 2019. годину можете да прочитате и сами.