Усташка нелагода: Сад је проблем и споменик Пуниши Рачићу?

Рачић је те 1928. године убио хрватске посланике Павла Радића и Ђуру Басаричека, а смртно ранио Стјепана Радића. Он је тада ранио још двојицу посланика, Ивана Гранђу и Ивана Пернара.

Иницијативу да се у његовом родном мјесту постави спомен-обиљежје покренуло је братство Рачића, које су подржали мјештани Слатине.

И, данас, када је то све обављено, српски медији ће се убити објављујући како се на то љуте некакве организације као Хрватско национално вијеће Црне Горе и Хрватска сељачка странка (ХСС). При том је ХСС позвала хрватску Владу да хитно упути протестну ноту Црној Гори.

Не треба бити пуно паметан, па претпоставити шта и како реагују медији под контролом Ђукановића у Црној Гори на ову вијест. О Стјепану Радићу ваљда треба све најбоље и бираним ријечима, док ћемо о Пуниши читати овако:

"Пунишу Рачића не памти само хрватски народ по лошему, већ је по својим злодјелима познат и на сјеверу Албаније, на Косову, у Бугарској, Македонији, као и по незапамћеној пљачки шуме у власништву манастира у Дечанима те по припремању свргавања династије Петровић Његош".

То ће рећи да су усташе, њихови сљедбеници и потомци данас, најбољи другари монтенегринске издајничке власти Мила Ђукановића, на чије ријечи и дјела се поменути Његош врти у гробу као вентилатор.

У данашњим околностима, када по Хрватској масовно долази до рехабилитације усташтва и нарушавања основних људских права припадницима српске заједнице, терористички акт Пунише Рачића све мање дјелује као преступ против закона, а све више као дјело Гаврила Принципа.

Сарајево му је укинуло споменик одмах по враћању под аустроугарску власт, деведесетих година, поткрај 20. вијека.