Милан Благојевић: Усамљеник

Домаће правосуђе је толико изнутра нагрижено људским слабостима (сујетом, завишћу, незнањем и вођењем бриге искључиво о својим личним интересима којима је све друго подређено) да то човјека депримира.

петак, мај 24, 2019 / 13:38

У суштини, инфицирани смо проблемом својственим цивилном друштву у цјелини, о којем је својевремено говорио Ђерђ Лукач. Он је поодавно примијетио да, како се истиче у основној литератури из филозофије, „цивилно друштво представља облик индивидуализма који на ријечима промовише различитости, грађанске слободе и индивидуализам.

Међутим, у стварности имамо потпуно униформисање друштвеног живота, док на индивидуалном плану константно јачање аутономије појединца порађа апсурдну ситуацију у којој је живот без других људи немогућ, али и живот са другима постаје неиздржив у таквој мјери да се цивилно друштво претвара у очајни индивидуализам, односно у трагедију усамљених у себе затворених појединаца“.

Свјестан ове истине, коју осјећам готово свакодневно, нисам имао намјеру да поново пишем о ономе што слиједи у наставку, јер сам вјеровао да сам о томе већ довољно рекао, а и коме говорити кад сам у томе усамљеник. Зашто онда, говорио сам тако усамљен себи, да опет почињем своју причу и да то, попут Селимовићевог Ахмеда Нурудина, чиним без користи за себе и друге.

Ни запис мој не вриједи, јер су они који овдје управљају свим процесима, па и оним правосудним, тако моћни и, удружени са центрима политичке и економске моћи, све контролишу у толикој мјери да им, упркос свом њиховом безакоњу заодјенутом лажним бљештавилом судијских тога, нико не може ништа.

У таквом друштву не чуди што, до неки дан, осим мене нико други не проговори јавно о једном проблему присутном у правосуђу дуго година. За њега се зна, али правосудним какистократима предвођеним актуелним сазивом ВСТВ-а БиХ никако не одговара да се тај проблем ријеши како треба, то јест потпуним и досљедним уважавањем људског и грађанског права на правично суђење и слободу изражавања мисли.

Не одговара, дакле, тим какистократима да сваки наш судија остварује своје уставно право на слободу изражавања мисли кад се не слаже са већинском одлуком осталих судија, те да ту слободу и опредмети тиме што ће написати своје издвојено неслажуће мишљење и доставити га странкама у судском поступку. Не, такво нешто је јерес у овдашњем правосуђу, а судија који се усуди да се, не само због себе већ и због свих судија, издигне изнад такве жабокречине, бива на најбржи могући начин процесуиран у поступку који се само формално назива дисциплинским, а у суштини се не разликује од кривичног поступка који се води против окорјелих криминалаца.

И нико, али опет баш нико из правосуђа није сматрао потребним до неки дан да дигне глас против те тираније, односно против оптуживања и суђења судији због тога што је у одређеном предмету написао образложено неслажуће мишљење, супротно већинској одлуци, и доставио га странкама у том предмету, омогућивши тако свакој од странака да имају правично суђење те да знају не само за садржај мисли судија које су биле у већини, већ и за садржај мисли судије који је остао у мањини.

Ту летаргију, боље рећи лицемјерну неосјетљивост осталих судија не само према мени као судији оптуженом за деликт мишљења, већ и према странкама, неки дан је разбио колега Бранко Перић, судија Суда Босне и Херцеговине, у својој колумни „Судија и његово мишљење“. Између осталог, исправно указа колега Перић на двије важне ствари.

У једној од њих он, у битном, хоће да истакне како од издвојеног мишљења треба разликовати процес вијећања и гласања судија у предмету, који мора остати тајан, јер јавност не треба знати о томе шта су судије између себе разговарале у току вијећања, док нису гласале и донијеле своју одлуку. Али, како правилно закључује судија Перић, „тајност поступка постоји док се одлука не донесе и успостављена је да се онемогући вањски утицај на судије док размјењују мишљења и одлучују какву ће одлуку донијети. Кад се одлука донесе, више нема никакве тајности. Све би морало да се зна, образложи и објави.”

Друга важна ствар коју аргументовано запажа судија Перић је да: “Судија који не смије да брани своје мишљење није никакав судија. Правни систем који би то забранио не би био правни, још мање демократски. Та врста тоталитаризма је погубна за људска права и развој правне мисли. Да није било издвојених мишљења, не би било еволуције права.”

Текст колеге Перића о овом проблему није само новински. Он би, да је среће као што није, требао да уђе и у уџбенике уставног права и људских и грађанских права. Међутим, као што не могу а да јавно не искажем моју искрену људску захвалност колеги Перићу за храброст и интелектуалну снагу које је показао у својој колумни “Судија и његово мишљење”, не могу а да не изразим и моју разочараност чињеницом да овакви свијетли примјери бивају згажени у каљузи овдашњег живота. Ево најсвјежије потврде за то. Неки дан ми је суђено због деликта судијског мишљења. На тој расправи дисциплински тужилац затражи да изведе нови доказ против мене, чему се ја нисам противио.

Ради се о мојој недавној колумни у “Ослобођењу”, под насловом “Морбидност деликта судијског мишљења”. Кад ју је извео као доказ, тужилац је затражио од дисциплинске комисије да ми текст моје колумне узме као отежавајућу околност када ме буде кажњавала што сам написао моје издвојено и образложено неслажуће мишљење, које сам странкама доставио уз већинску одлуку. Коментар овоме готово да је сувишан, јер је више него јасно како се и на овај начин у нашем правосуђу жели гушити и казнити слобода људске мисли, упркос томе што том мишљу (мојом наведеном колумном) није повријеђено било чије право, као што није повријеђено ни мојим неслажућим судијским мишљењем.

Али ствар се не завршава на томе, јер мени на том истом суђењу дисциплинска комисија, вјеровали или не, најприје забрањује да током извођења једног тужилачког писаног доказа укажем на правну неоснованост тог доказа, а затим ме, током извођења другог доказа, казни новчаном казном од 200 КМ зато што сам свједоку, који је свједочио против мене, рекао да лаже и да га треба бити срамота. А то сам свједоку рекао након што сам њему и комисији најприје предочио крунски доказ из којег произлази да нисам рекао оно што ми овај свједок ставља у уста.

Чак је и дисциплински тужилац на расправи пред комисијом рекао да чини неспорним да из тог крунског доказа произлази да ја нисам рекао ријечи које ми онај свједок импутира. Ништа од тога није вриједило, као ни моје позивање на то да сам ја оптужени и да у том својству имам право казати свједоку на расправи (а касније и у жалби) да лаже, тим прије што сам претходно доказао на који начин свједок лаже. Ништа није вриједило, комисија (коју чине и два члана ВСТВ-а БиХ) је остала при одлуци којом ме је казнила 200 КМ. Колико далеко се иде у повредама права, па још у згради ВСТВ-а БиХ која би требала бити кућа права и поштења, свједочи и овај примјер који оставих за крај.

Вјеровали или не, у поступку против мене дисциплинска комисија је одбила да ми доставља писане записнике са досадашњих суђења. До сада је било шест рочишта на којима је саслушано неколико свједока, а ја, иако сам оптужен, немам ниједног од писаних записника са тих расправа, да прочитам шта је забиљежено да су рекли саслушани свједоци (међу њима и судије које су као свједоци дисциплинског тужиоца свједочили због мог издвојеног судијског мишљења).

Све су то докази мог усамљеништва и разлози разочараности у систем и у људе. Али, вјерујем да ће доћи вријеме када ће оно за шта сам ја процесуиран бити срамота оних који су ме оптужили и осудили те да ће та пресуда бити не пресуда мени, већ њиховој срамоти.



1 КОМЕНТАР

  1. Да ли су се судије Перић и Благојевић побуниле против тога што су све судске пресуде у Републици Српској латиничке,осим ако се изричито не затражи да буду ћириличке.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *