Упутство за револуцију у Сирији

Медијски и обавештајни кругови тврде да су САД још 2008. дошле до закључка да би Сирија требало да буде подељена на три "лабаво" повезане регије. Грађански рат који већ осамнаест месеци тресе Сирију све више је предмет анализа стручњака, новинара и обавештајаца, који истичу да је на делу и својеврсни рат обавештајних и дипломатских кругова […]

петак, август 10, 2012 / 18:46

Медијски и обавештајни кругови тврде да су САД још 2008. дошле до закључка да би Сирија требало да буде подељена на три "лабаво" повезане регије.

Грађански рат који већ осамнаест месеци тресе Сирију све више је предмет анализа стручњака, новинара и обавештајаца, који истичу да је на делу и својеврсни рат обавештајних и дипломатских кругова Ирана, који подржава режим Башара ал Асада, и конкурентских кругова из Саудијске Арабије које уз подршку САД желе промене у том делу Блиског истока.

У мору објашњења како је дошло до сиријског сукоба и процена како ће се све завршити, све чешће се наводи да наводно постоји саудијско-амерички план за такозвану пацификацију Сирије. Суштину овог плана су сарадници немачке обавештајне службе БНД из Вашингтона и Ријада сажели на тридесет густо куцаних страница, при чему су детаљи „процурили“ и до угледних светских листова, као што су амерички „Вашингтон пост“ и израелски „Хаарец“.

Према информацијама из западних обавештајних кругова, на које се позива и „Вашингтон пост“, наум пацификације Сирије заснован је на детаљном плану који је израдио саудијски принц Бандар бин Султан – протеклих дана именован за шефа саудијске обавештајне службе, премда се прошле недеље сумњало да је преминуо од последица напада на централу обавештајне централе у Ријаду – заједно са бившим америчким амбасадором у Либану Џефријем Фелтманом, а сада помоћником државног секретара задуженим за блискоисточне послове.

Наводно, у Вашингтону и Пентагону дошло се до закључка да би та земља требало да буде распарчана и трајно ослабљена – по формули примењиваној у Јужној Америци у 19. веку, као и на Балкану у недавној прошлости. Аналитичари додају је реч о „пакс американи“ за Сирију, чији би коначни циљ била примена такозваног америчког мира, што је елегантнији израз за архајски принцип доминације „завади па владај“.

Полазећи од историјске познанице да је Сирија настала двадесетих година прошлог века, по вољи Париза, спајањем три верски, културно и географски различите регије, територије западно од реке Оронт, на потезу између Турске и Либана, остале би под контролом шиитских алавита, клана садашњег председника Башара ал Асада. На истоку би Курди оформили аутономну власт, а управу над највећим делом територије преузели би сиријски сунити које подржава Ријад. У распарчаној Сирији која више не би била способна да утиче на развој у региону, мир би надзирале – трупе Јордана под командом Израела и САД.

Како преноси „Хаарец“, план за побуну израђен је у пролеће 2008, а за његову реализацију а, тврде извори, САД су још у првој фази издвојиле суму од две милијарде долара за обуку професионалних и приучених агитатора.

Нагласак у стратешкој оријентацији стављен је на подстицање оправданих захтева сиријске јавности за увођењем већих демократских права, за поштовањем личних слобода и за сузбијањем корупције. Предвиђено је ширење специфичних протеста, у складу са потребама непосредног окружења – једна тактика за велике градове, друга за варошице, трећа за сеоска насеља.

Носиоци протеста су распоређени у пет „мрежа“. Прва је названа „погонско гориво“ и образовали су је махом школовани, млади људи без посла. Друга мрежа је добила име „разбојници“ и у њој су се обрели врбовани криминалци и личности судовима познате по насиљу. Трећа мрежа је обухватила „етнички и верски оријентисане младе људе“. Четврта мрежа је обухватила припаднике медија, спремне да правовремено реагују и укажу на неправду коју подстиче режим у друштву. Пета група, најзад, обухватила је привреднике, пре свега у центрима попут Дамаска, Хомса и Алепа, којима је требало предочити да ће по свргавању режима доћи у прилику да боље послују.

Такозвани агитатори, специјализовани за дејства у свакој од мрежа, обучени су да аргументују и провоцирају – управо онако као што се трговачки путници обучавају да хвале робу и мотивишу потенцијалне купце на потпис купопродајног уговора.

Задатак подстицања немира, који би били коришћени за медијску кампању против режима, поверен је „ударној групи“, састављеној од три „рода“ агитатора. Неколико учесника би започело расправу у јавности, на улици на пример, која би прерасла у критику режима. Око њих, такозвани заштитници би образовали одбрамбени ред, онемогућавајући окупљене да спрече расправу.

„Пустите људе да говоре“, гласио је главни аргумент. Најзад, на сцену би ступила трећа група „очи“, односно фотографи чије слике би се достављале медијима широм света.

Евидентна је подударност плана и каснијих реалних догађања. Тако су први немири избили у марту 2011. године у градићу Дара, управо по слову описаног сценарија. У центру сиромашне пољопривредне регије, погођене вишегодишњом сушом, организовани су протести које су потом подржале племенске вође и локални кланови ненаклоњени председнику Асаду. Клупко је почело да се одмотава.



Оставите одговор