Умро Ариел Шарон

Бивши израелски премијер Ариел Шарон умро је данас у Медицинском центру Шеба у Тел Хашомеру, крај Тел Авива, неколико дана након што му се драматично погоршало здравствено стање.

Шарон, који би следећег месеца напунио 86 година, био је у коми осам година.

Његова породица је била крај њега у последњим тренуцима. Синови Шарона Гилад и Омри смењивали су се крај његове постеље од 1. јануара.

Израелски медији најављују да ће Шарон бити сахрањен уз државне почасти.Очекује се да садашњи и бивши лидери дођу у Израел на сахрану.

Тело ће му бити изложено у израелском парламенту, Кнесету, пре него што буде покопан на свом ранчу у пустињи Негев на југу Израела, крај своје покојне супруге Лили, најављује „Џерузалем пост”.

Шаронови витални органи отказали су, укључујући бубреге и плућа. Његов притисак и пулс враћени су на нормалу у понедељак, али се стање погоршало поново у четвртак.

Новинари из целог света окупљали су се испред болнице откако су лекари обелоданили да је бивши израелски лидер у изразито критичном стању.

Шарон је био у коми од јануара 2006. године када је претрпео мождани удар.

Ариел Шарон – 65 година политичке каријере

Бивши израелски премијер Ариел Шарон умро је данас у Медицинском центру Шеба у Тел Хашомеру, крај Тел Авива.

Шарон, који би следећег месеца напуноо 86 година, био је у коми осам година.

Шаронова каријера трајала је читавих 65 година. Рођен је породици јеврејских имграната из Русије у Кфар Малалу 1928, насељу које је касније постало део Израела и завршио средњу школу 1945, након чега је почео да ради с јеврејском парамилитарном организацијом Хагана у мандатној Палестини.

Његов успон у војсци започео је осам година касније. Помогао оснивање елитне јединице командоса, да би на крају био промовисан у генерал-мајора.

Тај чин је имао током шестодневног рата 1967. године, који се завршио контроверзним ширењем територије Израела.

Шарон је наставио да игра главну улогу у сукобима који су уследили и предводио је војну оклопну дивизију резервиста током јомкипурског рата 1973. Потом је био војни саветник израелског премијера Јицака Рабина, министар пољопривреде и министар одбране од1981. до 1983. Као један од најчувенијих израелских генерала био је познат по смелим тактикама и повременом одбијању да поштује наредбе.

Као политичар добио је надимак Булдожер, подсећа Асошиејтед прес.

Сматра се да је он допринео да се преокрену догађаји у блискоисточном рату 1973, када су арапске армије напале Израел, на Дан покајања, Јом Кипура и нанеле велики број израелских жртава.

Предводио је израелске снаге преко Суецког канала и поставио замку делу египатске армије, у корист Израела.

Он је оркестрирао, такође, израелску инвазију на Либан 1982, уперену против бораца Палестинске ослободилачке организације, у којој су погинуле и стотине либанских цивила.

Многи у арапском свету назвали су га због тога „Бејрутски касапин.„ Израелска званична истрага показала је да је индиректно одговоран за убиство 2.000 Палестинаца септембра 1982. у избегличким логорима Сабра и Шатила.

Извештај о истрази довео је до Шаронове моменталне оставке, јер је констатовано да као тадашњи министар одбране није учинио ништа да спречи хришћанску милицију, савезника Израела, да уђе у логоре, упркос бојазни да би могла тежити освети због убиства свог лидера.

Међутим, није дуго остао у сенци, а његов портпарол Ранан Гисин казао је да се осећао „изданим од своје владе”.

Шарон је тужио магазин „Тајм” за чланак у коме је наговештено да је знао шта ће се догодити и да му је улога у масакру била већа.

Суд је касније означио издавача кривим за клевету.

Од 1984. до 2001, када је постао премијер, био је на разним функцијама у влади.

Док је предводио конзервативни Ликуд сматран је јастребом у израелској политици и слао је тенкове и војску на палестинске територије и наређивао убиства лидера милитаната, наводи Си-Ен-Ен (ЦНН).

Многи криве Шарона да је подстакао другу палестинску интифаду – устанак против израелске окупације провокативном посетом Брду храма у јерусалимском старом граду, односно Хараму ал Шарифу (Узвишеном уточишту), где се налази џамија Ал Акса, трећа по значају у исламу. Његове касније кораке ка миру подрила је сама његова партија, подржавши резолуцију да се никада не допусти стварање палестинске државе.

Шарон је дакле годинама био један од гласних предводника тврдолинијаша, али је окончао окупацију Газе 2005. после готово четири деценије.

Контроверзни војни командант, који се издигао до многих високих позиција у Израелу и постао премијер, доживео је мождани удар на врхунцу политичке моћи.

Чинило се да је био на путу да лако буде поново изабран за премијера, када је пао у кому после другог можданог удара.

Претходни, лакши претрпео је у децембру 2005.

Био је поборник изградње јеврејских насеља на окупираним палестинским територијама да би потом шокирао свет, а још више своје присталице, када је наредио потпуно повлачење израелске војске и јеврејских насељеника из појаса Газе.

После тога је напустио Ликуд, чијем је оснивању допринео, да оснује центристичку Кадиму и верује се да се припремао на даље територијалне уступке како би се основала палестинска држава, али се разболео.

Његов заменик Ехуд Олмерт постао је премијер неколико месеци након што је Шарон пао у кому из које се никада није повратио.

Шаронови синови Омри и Гилад су говорили да је повремено трептао и мрдао прстима.

Шарон се два пута женио и два пута остао удовац.

Оставио је за собом два сина и неколико унучади. Настарији син Гур је погинуо играјући се оружјем 1967, прва супруга Маргалит пет година пре тога у саобраћајној несрећи, а друга жена Лили, сестра од Маргалит, умрла је 2000.

Људи блиски Шарону обелоданили су недавно да му је стање јако погоршано и да ће стари ратник ускоро преминути.

Иако је у коми и ван јавног живота био осам година, никад није нестао из свести јавности.

Пажња коју је привлачио није била смо преокупација његовим стањем, већ је била одраз националног интереса за заоставштину једног од најконтроверзнијег лидера Израела.