Умјетничка лабораторија

Фронтал наставља са залагањем за критичку мисао у домаћој умјетности. Овај пут доносимо пар ријечи о 5. Арс Козара, Козара, 17.8. – 26.8.2012. Пише: Жана Вукичевић Од 2007. године на простору Националног парка Козара одржава се умјетничка манифестација интернационалног карактера Арс Козара, чији је идејни творац и организатор група визуелних умјетника Тач.ка из Приједора. Групу […]

недеља, 25 новембра, 2012 / 10:27

Фронтал наставља са залагањем за критичку мисао у домаћој умјетности. Овај пут доносимо пар ријечи о 5. Арс Козара, Козара, 17.8. – 26.8.2012.

Пише: Жана Вукичевић

Од 2007. године на простору Националног парка Козара одржава се умјетничка манифестација интернационалног карактера Арс Козара, чији је идејни творац и организатор група визуелних умјетника Тач.ка из Приједора. Групу чине умјетници млађе генерације, већином школовани на Академији умјетности у Бањој Луци, који су својим дјеловањем оријентисани првенствено ка критичком сагледавању друштвено-политичке стварности сопственог окружења.

Пета у низу, Арс Козара је ове године трајала десет дана и окупила је ауторе из Републике Српске и Србије (Марко Црнобрња, Горан Чупић, Владимир Клепић, Нина Комел, Нинослав Ковачевић, Давор Папоња, Ђорђе Станојевић, Бојана Таминџија). Значајно је било учешће историчарке умјетности Амалије Стојсављевић, па је као резултат међусобне сарадње умјетника и кустоса, дискусија и критичких анализа настала разноврсна продукција радова.

Замишљена као умјетничка лабораторија у природи, Арс Козара подразумијева вишедневни заједнички боравак и процес стварања дјела од изворних, нађених материјала, која потом остају на мјестима настанка и бивају препуштена утицајима атмосферских прилика до потпуне разградње. Својим концептом уклапа се у оквир Art in Nature (арт ин нејчр) дјеловања и реинтерпретирања покрета Land art (ленд арт), рођеног 60-их година прошлог вијека.

Стварање у природи одвија се кроз максимално прилагођавање и афирмативан однос према амбијенту, односно у циљу његовог оплемењивања насупрот искориштавању у умјетничке сврхе. Овакав спој природе и умјетности, који подразумијева релативну краткотрајност и пропадљивост дјела, изразито је некомерцијалног карактера и стоји у контрасту према зависности умјетничке продукције од тржишта и њеног потврђивања од стране музејских институција.

Од самог почетка реализовање Арс Козаре нужно је условљено боравком на планини Козари, односно специфичним локалитетима њеног Националног парка, познатог по богатству флоре и фауне. Нарочито значајан сегмент чини историјски контекст везан за догађаје из Другог свјетског рата и четворогодишњи отпор окупатору уз огромне људске жртве, на које подсјећа Меморијални комплекс у средишњем дијелу парка.

Подигнут је 1972. године и чине га Меморијални зид, Музеј и Споменик, скулптора Душана Џамоње. Управо историјска позадина овог мјеста, као једна од кључних тачака у формирању и развоју сложене политичке мапе југословенског простора и њених каснијих изданака све до данашњег дана, учесницима Арс Козаре пружа низ могућности за промишљање и умјетничку интерпретацију

Премда се ове године, као и свих претходних, могу издвојити успјешне инсталације настале првенствено као реакција на природно окружење и расположиви материјал, нарочиту пажњу привлаче управо радови који се баве историјско-политичким садржајима, њиховим трансформацијама током времена и у различитим условима, као и сагледавањем истих са позиције савременог посматрача.

„Склониште за будућа поколења“ назив је интервенције коју је у козарачкој шуми извео Немања Чађо (члан групе Тач.ка) користећи подземно склониште из Другог свјетског рата. Бијелом стрелицом дужине око два метра, сачињеном од пореданих шишарки на земљи, које асоцирају на строј војника, уцртан је пут ка улазу у склониште изнад којег је исписан назив дјела. Иронично намјењујући партизанско склониште за нека будућа поколења, аутор указује на неизвјесну и несигурну будућност овог простора, на којем се историја ратовања већ поновила само педесет година након његовог настанка.

Нина Комел је на горњој површини пања укуцаним ексерима извела композицију ребуса, чијим ишчитавањем се долази до рјешења „Рат на Козари“. Кључ за његово одгонетање лежи у обрнутом редослиједу слова унутар ријечи art, тј. активности којом умјетници оплемењују овај простор, за разлику од рата као његове прве асоцијације.

„Политички пејзаж“ Владимира Клепића састоји се од два низа дрвених летвица правилно распоређених у простору. Функционише као својеврстан тродимензионални цртеж будући да је реализован на основу претходних студија и биљежења визуелних ефеката које производи звук на еквилајзеру. У питању су два говора о политици, теоретичара Славоја Жижека и хашког оптуженика Радована Караџића, чије су графичке шеме са еквилајзера поновљене у овој инсталацији и означене жутом и бијелом бојом. Рад указује на испразност и манипулативност политичких говора, из којег год аспекта да долазе, што ће симболички бити демонстрирано већ са првом кишом која ће испрати боју.

Нинослав Ковачевић је извео перформанс „Идеолошки отисак“ тако што је скоро два сата лежао на земљи наг до појаса и био изложен најјачем сунцу. Ради се о реферисању на чувени перформанс Дениса Опенхајма на сунцу, са отвореном књигом на грудима као једином заштитом. У овом случају употријебљена је сликовница за дјецу под називом „Козара“, штампана као вид идеолошке пропаганде намијењене најмлађим нараштајима, чија моћ утискивања у памћење и формирања мишљења је изједначена са физичким отиском изазваним горењем коже на сунцу.

Активности унутар Арс Козаре од 2011. године проширене су интердисциплинарним приступом медијима, какви су видео, перформанс, фотографија, истраживачки рад и слично, чиме је остварена разнолика продукција радова, али и отворена могућност превеликог удаљавања од почетне идеје умјетничког стварања од природних, непрерађених материјала.

Својим Умјетност у природи (Art in Nature) концептом, утемељеним у конкретној локацији одржавања, издваја се као ријетка појава не само на домаћој сцени, већ и у читавом региону. За разлику од великог броја ликовних колонија, које функционишу по сличном принципу вишедневног заједничког рада и дружења, ова манифестација има јасан програмски и идејни оквир. Суочавање са прошлошћу и њено критичко ишчитавање кроз призму друштвене трансформације, као најчешћа тема и преокупација већине досадашњих учесника Арс Козаре, дају јој карактер наглашене политичке ангажованости.