Умјесто омажа: Дуго кретање између орања и клања

Чудноват наслов ове књиге је позајмљен из оцене дугог хода српске историје коју је 1919. написао књижевник Иво Андрић.

Милорад Екмечић, одломак из увода књиге Дуго кретање између орања и клања

Као и код других народа, и код Срба је историја била сталан и мукотрпан напор да се очува свој идентитет. У томе је напуштање средњега века и преласка у нови имало обрнут значај од онога који му се приписује у позније доба. Према ономе што је уследило, средњи век није мрачан, па је то било прелажење из светлости у таму, а не супротно од тога, како се верује.

До 1492, Срби су били органски део ондашње Европе. Са турским војним освајањем они постају део једног друкчијег света у коме је одмицање времена било спорије и постигнута остварења изгледала непроменљива и дуговечна. Столеће европске историје није исто што и столеће турске историје.

Са доласком исламског типа друштва изгубљено је осећање да историјски ток представља сврсисходан успон и има неки далеки циљ. Ислам је коначни циљ ставио на почетак и од тога постоји мењање тек кад је криза тог типа друштва и културе дошла у дубоко падање н судбина чула кобно откуцавање часовника неопходног слома. Није случајно турски историчар Илбер Ортајли XИX век напуштања исламског друштва (1983) назвао „најдужим веком империје".

Шеснаести век је у целој Европи донео велике и судбоносне промене, од којих је зависило стварање будућих националних друштава. Главна промена је у општим тенденцијама да се средишта државних заједница и народа преносе са југа на север. Медитеран је југ и на целом његовом подручју,сем морских путева, доминира каравански саобраћај. На српском делу Балкана је трајало до 1914, иако је у та потоња времена био и за домаће прилике егзотичан изузетак. Цели европски југ је сликовито поистовећен са човеком који има више костију него меса. Фернан Бродел (Фернанд Браудел) у делу о Медитерану цитира једног немачког путописца да турски становник XВИ века троши дванаест пута мање хране него становник Фландрије. Мерино овца са бољом вуном, са којом ће процветати прва индустрија у Енглеској, настала је укрштањем шпанске овце са оном из северне Африке. Плодове тог дара ће, ипак, најпре искористити европски северозапад. Балкан производи тканину од грубље вуне, раша. Њени називи у писању странаца („расса",, јасциа") не значе српско ткиво. Она на српско-крашком подручју преовлађује у барем мушком одевању све до 1945. године.

Рађање више људи него што земља може да их прехрани је увек разарало успостављени цивилизацијски строј, а с друге стране отварало велике епохе пресељавања на богатија земљишта севера. Са ненасељених планина, на југу Европе мора периодично да се пресољава вишак становништва, које не може да издржи оскудицу.

За српски је народ далеко значајнија једна друга промена која је наступила са турским освајањима. То је престанак континуитета социјалних, политичких и културних установа које су биле сличне, или идентичне са установама на западу Европе.

Поред промене од европског типа феудализма, у којем је властела приватни поседник земљишта, у исламски феудализам државног власништва некретнинама, најзначајнија је промена типова града. Он је увек зависио од залеђа које му је омогућавало несметан економски прогрес у континуитету. Преласком српских рудника сребра и злата у турско државно власништво, отвара се невидљива пукотина по којој медитерански градови полако почињу да стагнирају. Турски град се дели по вери.

На путу за турску престоницу, нови венецијански амбасадор Паоло Контарини 1583. биљежи у свој дневник да се на земљишту око Пљеваља обитовалиште дели у два дела; у оном до воде су муслимани, а више, у брдима, су православни хришћани. Муслиманска насеља су пуна мошеја. У Новом Пазару, са око шест хиљада муслимана, имају 16 богомоља. Оне су увек најбоље одржавани део вароши. Путнику намернику у турској вароши најпре удари у очи верска грађевина, а не радионице и ветрењаче.

Пре доласка Турака Србија се развијала по западноевропским мотивима. Показивала се тенденција да феудалну елиту друштва, почиње да замењује трговачка елита. Основа је у производњи сребра и племенитих метала уопште. Из босанских дела рудника се преко Дубровника годишње извози 5,67 тона сребра (1422). Српски рудници дају 20-25% производње сребра средње и западне Европе. Заједно с тиме, како истиче Момчило Спремић (Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, 1994), економско пословање је карактеристично за ране фазе европског капитализма.

Употребом вредносних папира почиње да продире банкарско пословање. Уводи се дупло књиговодство, камата се даје до 20 одсто. Градови су Београд, Смедерево, Приштина. Трепча. Рудник, Ваљево, Вишеград, Браничево, Пријепоље, Пљевља, Пирот, Ниш. Десанка Ковачевић-Којић је обрадила средњовековне радове у Босни. Неки су, као просперитетна Дријева ишчезла, а у 1372. години су бележили две стотине дубровачких трговаца и предузетника. У Сребреници их је 1434. било пет стотина. Ту су још Сребреница, Високо, Србиње, Горажде, Јајце и други. Велики град је изнад десет хиљада људи, а то је реткост. Средњи грац је испод тога, до две хиљаде. Насеља градског типа испод тога би, вероватно. одговарала појму „бурга". који је Ферпан Бродел у Француској сматрао везом са насељима руралног типа, у исто то време.

У развоју српског народа је битну улогу играла чињеница да је поред цркве, као основног извора културе, увек постојала и световна култура. То јесте био фактор који је у знатној мери одлучивао у његовом историјском одржању. Иако у малој мери, Срби такође спадају у оне трговачке народе у свету коме је световну културу одређивао број трговаца у друштву, свих историјских раздобља.

У науци је позната теорија. која се погрешно приписује немачком социологу Максу Веберу (Wеbеr) да је теолошко допуштење да се новац даје на зајам, уздигло протестантске друштвене заједнице Европе у стегоноше победе капиталистичког начина производње. Ту је теорију створио историчар Леополд Фон Ранке, а у енглеској култури је пре Макса Вебера темељито разрађивао Томас Маколеј (Маколеy). На његовом примеру се и Карл Маркс обрачунао са теоријом да је дух протестантизма створио модерни капитализам.

Историчарима је било упадљиво да православни трговци у Турском царству, кроз модерно време, употребљавају камату од око 8 одсто. Врло је нејасно како је то настало. За српски средњи век је Сима Ћирковић установио да је било правило да трговци и мењачи употребљавају камату од 8 одсто, црквеним људима је постојало правило из једне повеље цара Душана да се калуђер који „динаре даје у камату уждене". У XИИ веку је уобичајена камата 8,33 одсто. То долази из античког Римског царства и византијске теологије потом. Без обзира на нејасне корене, камата је била фактор одржања у мутним вековима историје до модерног доба.

Свуда је слична и политичка структура тих градова. а основана је на византинској традицији. Градом управљају византијске кефалије, које се у српском случају преводе као војводе и кнезови. Поред њих су већа од 12 пургара, по чему се урбана насеља на босанској и србијанској страни не разликују.

Поред немачких термина у рударству, неки занати (шнајдери и шустери) такође носе тај печат. Срби су за три века претекли Турке у отварању штампарија.

Слично је стање у развоју пољопривреде. Тешко је тачно установити праву разлику у пољопривредној производњи на западу Европе и на српском простору средњега века. Фернан Бродел је закључио да је за годишњу прехрану једног становника било потребно да се произведе два квинтала жита. Милош Благојевић је („Земљорадња у средњовековној Србији’, 1973) израчунао да је н поред заостајања, код Срба, тај ниво ипак постизан. Закључио је на испитивању примера око Дубровника, Скопља, на острву Мљету, да је принос у правилу био четири пута више жита од онога које је посејано.
Разлика је у мањој употреби плуга и доминација ралице. Разлика плуга и ралице је у томе што плуг разбацује земљу само на једну страну и има две ручице, рало на две стране и има једну ручицу. Два типа рала, „централног типа" и „рубног типа", деле Србију и Босну од Хрватске и Бугарске. Благојевић вели да се први плуг помиње 1401. у Конавлима, а да их је уопште у српској пољопривреди било мање. На западу је плуг почео да преузима вођство најмање један век раније. У Босанској крајини је 1930. на плугове отпадало 90 одсто, а на рала остатак справа за орање. Иако је Благојевић закључио да је код Срба пољопривредна производња била слабије развијена него на западу истог времена, он је битно не разликује. Стварно заостајање почиње претварањем земље у државно власништво, са турским освајањем. Тада ће и сточарство имати вредност пред обрадом земље. У турско време сточари имају мање порезе, више слободе кретања. Целе брдовите области добијају блажи степен управљања.

Једна од битних разлика историје српског народа у средњем и новом веку јесте промена у схватању шта је то српски народ. Обичне људе, који сачињавају главни део народа. није болела глава око тога питања. Све док у XX веку не дође време појаве „масовног национализма", обични људи не знају шта је народ и нација, јер их никад нико о томе није питао. Тек са појавом идеје националног суверенитета и права грађанина да бира посланике у слободно изабрани парламент. борба око националног идентитета неће постати општа појава.

То не значи да борба око идентитета и свест о припадности нацији нису постојали. Покушаји у новије време да се нација прогласи привременом појавом и да она није вечна, не могу са себе да стресу хаљине политичке идеологије, по којој би свест о идентитету требало изнова стварати. Нација је вечан појам, па је, према томе, само питање научног објашњења како се то мењало и развијало у српској заједници. Од античких времена постоји континуитет поимања шта је то један посебни народ. Херодот је идентитет Хелена везао за посебни језик, олимпијске богове и политичке слободе. Римски песник Виргил пева да су се посебни „гентес" разликовали по „језицима, обичајима (ношњи) и оружју (држави)" („вариае лингуис, хабитутам вестис ет армис"). У четвргом веку историчар Амиен Марцелин је разликовао народ „по језику, обичајима и законима".

До данас су сви покушаји дефиниције националног идентитета полазили од те три посебности језик, обичаји и политичка организација. Наука никад није могла доказати да је нација природна појава по неким посебним расним карактеристикама. Данас доминантна теорија да је нација природна, а не вештачки настала творевина, полази од тога да се природност састоји у дугим процесима трајања стварања посебног идентитета.

Историчар Фернан Бродел у животном делу о идентитету Француске разрадио је укрштање два битна фактора који су француски национални идентитет учинили природном појавом: једна милијарда људи који су од преисторије живели на француској територији, а са друге стране два миленијума изградње аграрног друштва.

Природност нације није у посебној крви, него у дуговечности процеса изградње свести о заједничкој припадности. Историчар Рајнхард Венскус (Реинхард Wенскус) је 1961. у делу о стварању племена у раном средњем веку израдио тезу да се у раном средњем веку „појам посебног етничког идентитета" веже за „мала језгра традиције" посебних група.

Другим речима, нација није посебна због расне посебности, него због изграђене свести о посебности. Он вели да се таква свест посебности могла изградити у дугом процесу, најмање од три века, и броју становника од најмање сто хиљада једноплемених људи. Они морају имати посебну традицију, или религију и јединствено осећање које их веже и одваја од других.

Политичко дробљење традиционално великих народа у мање регионалне државне ентитете, процес који је у модерно време напредовао са интересима развијених западних држава, у култури је створило наметљиву политичку идеологију да су нације деца модерног развоја и да нису природне појаве.

Увек се мора постављати питање ако нација није природна појава, шта остаје од природног права човека на слободу? Модерна демократија је створена на начелима суверенитета нације. Једино је у њој човек појединац постао слободан, са уверењем да му слободу нико није споља дао, јер би је споља могао и одузети, него је израсла са типом нове државе у којој је сваки појединац саучесник у њеном вођењу.

Свако поимање посебности народа претпоставља да је имао заједнички језик и посебно политичко уређење свога друштва. Лингвистичка наука је у XИX веку створила представу о Србима као трећој грани на које се разбио некада заједнички словенски народ. У студији о трансформацији идентитета од античког доба до средњег века, историчар Валтер Пол (Похл, „Анналес", 1,2005) вели да су у петом веку у Европи били изграђени посебно идентитети Алемана, Саксонаца, Англосаксонаца и Словена. Друга литература је показала како се то мењало. Словенско раздвајање на руско, пољско и српско крило је претпостављало јако широку територију коју је насељавало свако од та три крила. Од XВИИИ века је европска лингвистика сматрала да су сви Јужни Словени, укључујући ту и Бугаре, били у овим српским границама.

Увек је за основни фактор српског идентитета сматран штокавски дијалекат тога језика. Он се простирао од западне Бугарске до Копра у Истри. У десетом веку је Константин Порфирогенит раздвајао Србе и Хрвате, као исти народ. по рекама Цетина у Далмацији, па Имота и Плива у унутрашњости. Други средњовековни писци су сматрали да је у великој сеоби српски народ населио подручје Далмације, тада сматран земљом од јадранске обале до Драве на северу.

Различити фактори су утицали да се на том простору није развио један српски етнички идентитет. На првом месту је то припадност различитим државама. У XВ веку, пре турског освајања, тај простор је везан за Босну, Србију, целу унутрашњу Далмацију, Славонију, део касније Војводине, Црну Гору и Косово са Метохијом. Појам Старе Србије је везан за североисточну Македонију, најпре до Скадра, а продором до Шар-планине. Српске зоне северне Албаније је плавила арбанашка експанзија. У житију деспота Стефана Лазаревића, Константин филозоф вели да је он владао „земљом Срба" од Далмације до Дакије. То би више био доказ да се није знала права етничка граница Срба, него да је постојала. Далмација тада више није територија до реке Драве, него уски појас јадранске обале, а румунска Дакија се од српског језика дефинитивно раздвајала од средине XИX века.

Пре тога, у Влашкој 50 одсто речи у говору становништва је словенског порекла.

Поред посебних држава и правних стројева, на том простору никада није изграђен јединствени тип друштвених односа. За Фернана Бродела је то други од битних фактора природности француског националног идентитета. За њега то траје од предисторије и првих вести о људским заједницама на француском тлу, све до 1975.

Тек је недавно Француска престала да буде превасходно аграрна земља. На целом Балкану то још није завршено, а почетак изградње заједничког пољопривредног модела друштва је каснијег датума. У средњем веку се разликује тип ралице на хрватској и бугарској територији, према јединственом типу Србије и Босне. На целом крашком подручју, које се протеже од граница Албаније до северне Италије, у историји доминирају организације сточарских заједница.

Уобичајено је да се тај свет који иде за својом стоком назива именом Влаха. У једној полемици о „Србствохрватству" је Јаков Грубковић још 1879. тврдио да се тим именом, у обичном говору, називају Срби, насупрот Хрватима по острвима јадранским које зову Бодулима. Једини прави закључак о испитивању етничког идентитета српског народа у историји новога века би морао бити да јединствена свест постоји, увек потискивана покрајинским именима, или називима за социјалне сталеже. Оно што је са новим веком почело као трајна карактеристика српског народа јесте његова припадност православном хришћанству. У документима о историји Срба у Угарској, које је у више књига објавио Славко Гавриловић, види се да се у целом том раздобљу до краја 18. века на подручју Угарске разликују „Раци православни" од „Раца католичких". Свест да су они један народ називан рашким именом је увек присутна, као што је присутна и верска разлика у те две гране. Увек се вера лакше лепила за душу него знање о заједничком пореклу.

Раздвајање националног идентитета од језика и порекла у новом веку није ни српски, ни балкански, изузетак. Да то није једна европска појава она не би ни код Срба победила. И неки други европски народи нису успели да премосте границе своје верске посебности. Још нису зарасле ране поделе Немаца на католички и протестантски народ. Католички Фламанци су се раздвојили од калвинистичких Холанђана, иако су некада били један народ и још увек говоре једним језиком. Ирце је раздвојио протестантизам од XВИ века даље, као што су се православни унијати уклапали у друге народе, или изграђивали свест посебности, тек од почетка лутеранске ре формације 1517, или успостављања лутеранске црквене заједнице иза 1521. Покушаји стварања црквеног јединства са православнима у Фирентинској унији 1439, или протестантима на Тридентинском концилу од 1545. до 1563, само су повећали јаз између раздвојених цркава…