Умберто Еко, умјесто тестамента: Како бих владао свијетом

Могу да пружим само полемички одговор на то шта бих урадио када бих био владар свијета, јер не постоји могућност да се то догоди.

Како сам старио, почео сам да мрзим човјечанство, тако да бих га, ако бих имао апсолутну моћ, оставио на стази према самоуништењу – оно би нестало и ја бих био срећнији.

Људи попут мене, ми смо интелектуалци – ми радимо свој посао, пишемо текстове, имамо начине да дигнемо глас, да протестујемо, али не можемо да промијенимо свијет. Све што можемо да урадимо јесте да подржимо политику емпатије. Канцеларка Ангела Меркел дала је позитиван пример када је охрабрила њемачки народ да угости сиријске избјеглице. Промијенила је имиџ Нијемаца широм свијета – нико их више неће посматрати као СС Адолфа Хитлера. То је оно што један политичар може да уради.

Младе људе треба научити да филтрирају и да доводе у питање информације које добијају преко интернета, а не да их узимају здраво за готово. То није једноставно. Ја користим Википедију и знам да могу да јој вјерујем 99 одсто времена, али људи су на мојој страни написали да сам био прво од тринаесторо дјеце и да сам се оженио ћерком свог издавача. Ништа од тога није истина. Тако да чак и то може да буде предмет манипулације. Један од мојих унука има 15 година и каже да многи његови пријатељи вјерују у теорије завјере о којима читају на интернету. Не постоји контрола квалитета – и то је огроман проблем.

Свака влада треба да настоји да побољша образовање. Прије Првог свјетског рата, свега око 20 одсто људи у Италији имало је завршену основну школу. Данас је проблем у универзитетима – ризично је што смо смањили услове за упис како би што више људи добило приступ високом образовању, али је квалитет тог образовања истовремено смањен. То се десило у Италији последњих година и представља праву трагедију. Сада су прве три године факултета превише лаке – студенти уопште не морају да читају књиге дуже од стотину страна. Они који су на власти морају да схвате да је неопходно да будеш изазван да би одрастао. Када сам ја студирао, читао сам на хиљаде страница и није ми ништа било! Учење језика је једина ствар коју бих учинио обавезном у школама. Ако концепт Европе постоји, онда је он базиран на заједничком знању језика. У двије највеће земље, Француској и Британији, већина људи изгледа говори само свој матерњи језик.

Не толико давно, у Енглеској су људи течно говорили латински. Постоји прича о енглеском генералу којег су послали у индијску провинцију Синд у 19. веку, током једне побуне. Да би се нашалио, послао је телеграм у Лондон, са ријечју „Pecavvi", што значи „Згрешио сам". Дивна ствар није била што је могао да направи шалу на латинском, већ то што су је његове колеге у Лондону разумјеле. Мој унук учи грчки већ двије године. Можда још не може да чита Хомера у оригиналу, али развио је разумијевање грчке цивилизације. То је дио нечега што се зове „енциклиоза", што значи „кружно образовање", а из те ријечи потиче и израз „енциклопедија".

Људи су религиозне животиње. Пси нису религиозни. Истина је да они лају на мјесец, али то вјероватно није због религије. Људи имају тенденцију да траже разлог у ситуацијама у којима се нађу. Постоји дивна реченица, приписана Г. К. Честертону: „Када људи престану да вјерују у Бога, то не значи да више не вјерују ни у шта; то значи да вјерују у све." Владар свијета не може да елиминише религију. Можете да будете атеиста или невјерник, али морате да схватите да већини људи једноставно треба неко вјерско убјеђење.

Карл Маркс је казао да је религија опијум за масе – да она држи народ утишан. Али она може да буде и кокаин за масе. Она има двоструку функцију – одговара на поједина фундаментална питања и понекад их тјера да иду у борбу са невјерницима. То је одлика човјечанства на исти начин на који су људи једина врста која умије да воли.

На крају, да сам владар свијета, натјерао бих све људе да прочитају све моје књиге, како би постали једнако паметни као ја и како не би вјеровали да свијету треба владар!