Украјинско крвопролиће између преговора, рата и нове америчке стратегије безбједности

Сад су то вјероватно најтежи преговори, обзиром да се своји обрачунавају између себе. Зато је огроман број тзв. "инсајдерских увида" и "транскрипата повјерљивих разговора", па и снимака, како би се утицало на преговорни процес и јавно мнење западноевропских пролетера.

Разговор Виткофа и Ушакова, дешифрован и пресретнут наводно, објавила је америчка штампа са замјерком да Виткоф поручује Путину како да разговара са Трампом, како би постигли договор.

Каја Калас не жели да пусти Русију у Г8, уз неке услове за постизање мира, који показују да је вођство ЕУ дубоко у својој, паралелној стварности, будући да је предсједник Русије рекао да за повратак у тај клуб нису ни заинтересовани.

Још прије неколико дана, као некакво затварање године у ратном смислу, објављено је од стране самог Владимира Путина, како јединице Руске Армије контролишу у потпуности град Волчанск сјеверно од Харкова, али да сам Харков не намјеравају заузимати, те је предсједник РФ и главнокомандујући оружаним снагама, објавио и о заузимању Покровска.

Овим развојем ситуације, гарнизон ВСУ у Мирнограду је у потпуном окружењу и логично је очеквати његову предају можда чак и до краја године.

У активираном запорошком фронту, Руси врше притисак на насељено мјесто Степногорск, Гдје намјеравају обухватом са сјеверозапада опсјести и заузети мјесто Орехов, које је након заузимања Мале Токмачке и озбиљног опсједања Гуљајпоља, једино што снаге под командом из Кремља задржава од уласка у обласну престоницу Запорожје.

И у случају Гуљајпоља ради се обухват, за разлику од Степногорска са сјевероистока. Руске јединице имају значајне успјехе у области Константиновке.

На самом бојном пољу, најсвјежија вијест је да Министарство одбране Русије обзнањује заузимање мјеста Лиман на Сјеверском правцу. Дакле ово мјесто не треба мијешати са истоименим Лиманом, односно Красним Лиманом у ДНР; пошто је ово мјесто које се налази у Харковској области.

Да је било какав прекид ватре слабо вјероватан, сигурно до краја ове године, а судећи по опсежним ударима по електро-енергетској мрежи и жељезницама Украјине од стране Ваздушно-космичких снага Руске Федерације, вјероватно не ни до краја ове зиме.

Посебно, обзиром да је Владимир В. Путин данас наредио војсци да настави борбу до испуњења циљева СВО, а начелник генералштаба Герасимов изјавио да ће проширити своје војне акције у Харковској и Сумској области.

Оно о чему се у Русији, али и Украјини активно расправља, јесте могућност отварања фронта према Черниговској области. Мада је питање да ли Русија има довољно снага за овакво развлачење ОСУ, који

Оно што је посебна војна новост у посљедњих двије седмице, јесу напади на танкере који превозе нафту и не плове под руском заставом; што је нека врста међународног тероризма, који Запад за сада не само да ћутке одобрава, него и помаже и подржава. На првом мјесту Велика Британија, као главни снадбдјевач поморским дроновима ОСУ.

Нова безбједносна стратегија Вашингтона

Америчка стратегија националне безбједности је нешто што је уздрмало европске политичаре који припадају идеолошкој формацији будничара, или воук покрету, пошто се ту први пут помиње да Руска Федерација није непријатељ, него партнер САД.

Сама таква формулација, нешто је што администрацију у Бриселу баца у очај. Како ону ЕУ, тако ону и НАТО, јер ово мијења правила игре не само у случају рата на територији бивше совјетске републике Украјине.

САД врше додатни притисак на руководство у Кијеву, да се што прије сагласе на мировни план који подразумјева територијалне уступке Москви. У том свјетлу треба посматрати и пресију на администрацију Зеленског, односно корупционашку аферу првог савезника украјинског предсједника којем је истекао мандат – Андреја Јермака.

Вашингтон још озбиљније може да науди Зеленском, али ово је више нека врста упозорења. Стога Зеленски наставља активно да обиграва европске престонице, грли се са Макроном и понавља сад већ излапјеле фразе о западним демократијама, породици цивилизованих народа и сличне ствари, док се у самој земљи не стишавају корупционе афере и лов војноспособних мушкараца по улицама, који се насилно мобилишу и шаљу на фронт.

Зеленски је сада кориснији жив и Русима, и Американцима; али јасно је да његов рок, посебно као незгодног свједока у смислу међудржавних преговора и ратних игара на Западу, полако истиче. Упадљиво је да и Москва гледа на њега као на некога кога ни не покушавају убити, а сигурно да руске службе то могу бар покушати, дочим то не чине већ четврту годину рата. Зеленски ће многима бити потребан као жртвени јарац, а сада је његова позиција најугроженија, јер је у посљедњем интервјуу који је на ту тему дао Доналд Трамп, предсједник САД позвао да се одрже избори у Украјини и довео у питање да је тамошње уређење у оваквим условима уопште демократија.

И то је један од озбиљних притисака на Зеленског, јер и Русија је раније тражила да се у Украјини одрже избори, а са становишта да су предсједнички избори одржани у Русији у вријеме овог актуелног рата. Зеленски сада води политику прије свега очувања своје личне власти, за шта је неопходно да се настави ратовати. У томе му помажу и европски политичари, јер заједно прерађују планове које им је послала Америка, како би их тако дорађене послали Трампу на потпис.

А то не иде тако. У стварности, те ствари иду обрнуто.

САД напуштају НАТО?

Тако је конгресмен у Вашингтону, Томас Меси, изашао са приједлогом да САД напусте НАТО, јер та војна организација нема никаквог смисла више од три деценије након нестанка Совјетског савеза. Излазак Америке из НАТО, неће се десити брзо, ако и икад, те ово свакако треба посматрати као вид притиска на Брисел у случају рата који Трамп намјерава да заврши откако је преузео мандат, али он се све више распламсава, као онај између Камбоџе и Тајланда, који је он својим преговарачким моћима, за домаћу америчку јавност већ завршио.

Оно што би САД могле у неко догледније вријеме да ураде владајућима у Кијеву, осим престанка испоруке наоружања, што сада дјелује мало вјероватно јер се углавном испоручује оно раније договорено и оно већ плаћено новцем држава чланица ЕУ, јесте да просто прекине обавјештајну сарадњу са Оружаним снагама Украјине (ОСУ). Тада би се јасно видјело како су и колико САД укључене у рат против Русије у војном смислу. Чак и без система везе, посебно као што је Старлинк Илона Маска, били би потпуно слијепи и глуви на фронту. Да не причамо о гађању мета у дубини Русије, за који су им неопходни системи иденфикације циља и навођење на њега преко сателитске везе.

Француска и Њемачка, а посебно Велика Британија, наставиће да снадбдијевају ОСУ подацима и наоружањем које које им омогућава гађање циљева у дубини Руске Федерације, али изостанак Американаца из ове работе, скупо би коштала ОСУ. То се, већ донекле, осјећа и сада.

Оцјена Трампа, да ЕУ, овако како се у њој води политика, а уз геостратешке промјене у свијету, за 20-30 неће више имати значај у свијету који је до сада имала, требала би да буде и путоказ нашим властима у српском свијету. Требамо се искрено запитати какве ми то уступке до сада дајемо и има ли смисла давати икакве уступке Бриселу, ако већ по оцјенама оних који мало више на брду стоје, па виде боље од нас под брдом, што је свакако Трамп, они неће ни бити посебно битни у некој догледнијој будућности за стратешка опредјељења једне земље.

Данска гледа Америку као пријетњу

Због таквог односа на трансатланској линији, Данска је свог основног савезника означила као пријетњу, због изјава Доналда Трампа како намјерава да контролише Гренланд. Или да га купи, или да га узме силом, јер је то острво кључно за америчку националну безбједност. Из истог разлога двије краљевине, Британија и Норвешка, потписале су војни споразум, којим заједнички патролирају између Гренланда и Исланда, идентификујући руске подморнице. Они већ сад мјесецима врше информативну кампању на своје грађане, плашећи их тим да Руси мапирају енергетске и комуникацијске везе под морем; те да се спремају да ураде оно што је њима урађено са Сјеверним токовима.

Не само комично, него и трагикомично до одвратног, јесте када Краљевина Данска у свом документу Спољне и војне обавјештајне службе, каже да Вашингтон (цитирам): "више не искључује употребу војне силе, чак ни против савезника".

Та врста лицемјерства западних политичара који ударају у тешки патос и ламентирају над тим како је, можете мислити, Русија извршила агресију на земљу чланицу УН, као да је то нешто што они не раде. Ми се добро сјећамо 1999. године, када су мимо свих међународно-правних норми, напали на Србију и Црну Гору, те оном што се звало СР Југославија отели војном силом дио територије, од које су својим признањем, направили НАТО-нарко штацију на Косову и Метохији.

При том је Украјина створена истим комунистичким анахроним етноинжењерингом којим су направљене, рецимо Босна и Херцеговина или Македонија. При том је Украјина земља у којој живе Руси и у којој се забрањује руски језик и матична држава проглашава непријатељем број један, док је Србија земља са друге стране океана, која је нападнута због гушења терористичког покрета и сепаратистичких тежњи.