Ујгури у Сарајеву – наставак западног притиска на Кину
Недавно одржани Свjетски конгрес Ујгура у Сарајеву привукао је значајну међународну пажњу на Босну и Херцеговину, окупљајући лидере ујгурске политичке емиграције, борце за људска права, и активисте из више страних земаља на разговор о положају Ујгура у кинеском региону Синђанг.
Са оптужбама о репресији кинеске државе као главним фокусом, Конгрес је позвао на међународну подршку борби за права Ујгура не скривајући настојање да се то питање у што већој мјери интернационализује.
Избор Сарајева није случајан.
Као што се на панелима конгреса дало јасно видјети, извођена је и у више наврата потцртана паралела између дешавања у ратовима на простору бивше Југославије са положајем Ујгура на западу Кине. Злочин у Сребреници је у том контексту предвидиво заузео средишње мјесто.
Мотиве који стоје иза овога, како са стране ујгурских гостију, тако и са стране бошњачких домаћина, није тешко наслутити. Много је теже, међутим, предвидјети не само унутрашње, већ и спољнополитичке последице које овакав догађај може да изазове.
Бирању нових органа конгреса предходио је академски панел – дио програма најинтересантнији широј јавности и нашим читаоцима. На том панелу, под донекле претенциозним називом "Међународна конференција – од геноцида над Бошњацима до геноцида над Ујгурима: ненаучене лекције" централни говорник био је овдашњој јавности добро познат Џефри Најс. Тужилац у процесу против бившег председника Србије и СР Југославије, Слободана Милошевића, исту функцију обавља и пред Ујгурским Трибуналом у Уједињеном Краљевству.
За разлику од свог пандана за бившу Југославију, овај нови "трибунал" нема никакво формално признање нити реалну правну надлежност, и функционише у виду невладине организације. Најс као његов службеник фактички представља "друштво једног лица” који прави спрегу између онога што је међународна заједница под кормилом западних сила умногоме успјела да постигне на простору бивше Југославије, и онога што одређени кругови на Западу данас настоје да остваре у етнички хетерогеним регионима Кине. У том смислу, злочин у Сребреници, са квалификацијом "геноцида", служи као одличан образац за политички подобну квалификацију наводних дешавања на западу НРК.
Поред Најса, ту је и Кели Кари, адвокат за људска права, бивша висока дипломатска службеница САД, која је један дио своје каријере провела и као изасланик Сједињених Држава при Уједињеним нацијама, и чешки сенатор Јиржи Оберфазлер. Иако није ријеч о именима из актуелног врха европске и америчке политике, чије би присуство изазвало дипломатски скандал и оштро негодовање Кине, ради се о бившим вршиоцима важних дужности у западном политичком и правосудном апарату, и недвосмисленим представницима оне класе званичника које колоквијално називамо Дубоком Државом. Можемо претпоставити да је њихова улога да говоре оно што политичке елите Запада мисле, али због бојазни од реакција званичне Кине не смију да кажу. Тако се и овај панел, па са њим и читаво засједање конгреса у Сарајеву, може назвати пробним балоном и показном вјежбом оне политике коју јастребови према Кини у својим политичким номенклатурама заступају.
По завршетку конференције о геноциду, приступило се избору нових органа Конгреса, конкретно предсједника, извршног одбора, и комитета. Летимичним увидом у њихове биографије, постаје јасно дасе листом ради о представницима не тако бројне ујгурске дијаспоре. Огромну већину од реко 11 милиона Ујгура који и данас живе у Кини, у овим "демократским" тијелима не представља нико.
Тако је за новог предсједника изабран њемачки грађанин Тургунџан Алавдун, а за његове замјенике немачка држављанка Зумретај Аркин (досадашња портпаролка организације), турски држављанин Абрурешит Абрулхамит, али и Аркин Ахметов, дражвљанин Казахстана – руског савезника и значајног кинеског партнера.
Сва ова имена и биографије више подсјећају на оне ликова шпијуна из холивудских филмова, него на представнике једног завичајног удружења. У том контексту, не можемо а да се не запитамо откуд све то код нас у Сарајеву, и "шта нам то све треба". Поред званичног протеста кинеске амбасаде, огласио се и предсједник РС Милорад Додик који је недвосмислено осудио одржавање такве манифестације у Сарајеву, и увлачење БиХ, а самим тим и Републике Српске, у политичке сукобе на другом крају свијета. Опасност коју српско руководство препознаје је више него реална, али је у тој мјери и чуднија врла млака реакција с те стране. Поред предсједника РС и једног бањалучког професора, овим петодневним догађајем се скоро нико није озбиљније позабавио. Сувишно је и напоменути да је одсуство шире реакције праћено и једнаким одсуством суштинског интересовања политичке, али и стручне јавности.
Можемо се запитати зашто на Конгресу, у својству благовремено најављених посматрача чије би присуство организаторима било тешко одбити, није било ниједног српског правника, политиколога, дипломате, па чак и филолога или етнолога. Ти људи би могли да у домену својих струка испрате догађај и помогну обликовању опсежне званичне реакције на овај и будуће сличне скупове, не само оне везане ујгурско питање. Такође, непосредан увид у ово дешавање помогао би формулисању таквог одговора на исто, који би био довољно дубок и садржајан да ниједна од инволвираних страна не би имала простора да ишта пребаци или замјери српској страни. Овако, донекле препуштамо да нас догађаји сустижу и престижу, а да нас потпуно страни вектори утицаја увлаче у своје игре, за свој рачун. Тамо, где за нас нити има мјеста, нити нас може снаћи ишта добро.