У здравље Словаче – Гашпаровић и Дејтон

"Не могу ништа учинити ако вам се не свиђа" (Рон Џереми у обраћању једној глумици приликом скидања на сету филма)

Пише: Зоран Јанковић

Гледам ону пресуду Харадинају и све ми се мота посјета Словачког предсједника по глави – гдје сам то нашао тајну везу и шта ме то толико мучи, па сам радосни и тужни дан за свеколико српство свео под исти шешир.

Онда поново отворим Независне новине и видим на првој страни како замјеник помоћника државног секретара САД, господин Филип Рикер, поручује да у БиХ постоји нада за бољу будућност , и да ће САД и даље партнерски и пријатељски помагати БиХ на њеном путу ка ЕУ. Иако синтагма „замјеник помоћника“ звучи као да ју је сковао Неле Карајлић, многима у свијету је јасна тежина те изјаве. Бај д веј, она је константа унутар оног дијела међународне заједнице који има моћ да проводи своје идеје и политике. Кажем многима, јер некима ипак није.

На следећој страни Независних много већи текст: одушевљење изјавом Словачког предсједника Гашпаровића да на односе РС и БиХ гледа као на односе Чешке и Словачке. Мантрање са самосталношћу се наставља, ваља одвући пажњу јавности са „неважних“, животно егзистенцијалних проблема. Хоће се рећи како Гашпаровић на унутрашње проблеме у БиХ гледа као на однос две одавно и „плишано“ независне државе. Мало морген или другачије- намјерни криви контекст и злоупотреба овог честитог човјека, који размишља како помоћи својој а успут и нашој економији и побољшати билансу ек. размјене.

Ваљда Гашпаровић припада тој међународној заједници која обликује ову нашу тужну стварност?

НЕШТО МАЛО ИЗМЕЂУ

У управљању конфликтима савременог свијета велике силе и други центри моћи користе историјско искуство и моделе који су развијани првенствено на схватању да постојање државе са својим главним елементима не гарантује и испуњавање њених функција. С тим у вези код различитих аутора можемо наћи разне класификације држава, којима је увјек на челу консолидована или стабилна држава. Такође, пројектовани су и различити теоретски путеви стабилизирања и довођења свих типова држава у ово пожељно, консолидовано стање.

На размеђи нестанка блокова, као дар који може сачувати смисао постојања НАТО пакта и открити неке нове друштвене, политичке и геостратешке законитости, САД и МЗ изабраше Босну (пардон, нашим заједничким дивљаштвом им се наметнула) као експериментални модел стабилизирања тзв. фрагилне, крхке државе. Не улазећи много у примјењивост својих модела звучних имена: секјурити фирст, либерализејшн фирст, институционализејшн фирст или сивил сошијети фирст, Дејтоном је формиран дуготрајан експериментални процес који ће бити завршен онда када резултати и варијабле буду задовољили жеђ за знањем и могућност практичне примјењивости босанских искустава у другим кризним жариштима.

Пажљиво исчитан Дејтонски споразум и размишљање о улози ОХР-а, улози Високог представника, Бонских овлаштења, излазној стратегији која је осмислила или осмишљава неки нови „фирст“, наизглед повлачење из БиХ…само додатно потврђују да је тренутни дефицит државности у БиХ створен извана а не изнутра. Покривају га нефункционалне и испразне форме различитих заједничких институција, формираних по горе поменутим „фирстовима“.

Друштво наше заједнице, у том смислу експериментисања, припада категорији колатералне штете, или, ко се снађе – снађе.

Обзиром да експеримент није имун на различите реалполитичке интересе унутар МЗ, те њихову динамику, ти интереси су представљали и представљају варијабле у том процесу. Те варијабле су отвориле простор задовољења ситнијих и крупнијих интереса унутар МЗ али и простор домаћој политичкој елити да у експерименту злоупотребе своју позицију, најчешће због материјалних интереса и повластица.

Било како било, (свјесна и намјерна) извањска деконструкција босанско- херцеговачке државности преко Дејтонског процеса тренутно има подударајућу синусоиду са тежњама одређених унутрашњих структура за дисолуцијом земље. Оно што је битно примјетити у та два процеса јесте како први, Дејтонски експеримент, нема намјеру расточити БиХ и како је он политички много моћнији од овог другог. А то нас води у финале.

ДАНАШЊЕ ФИНАЛЕ, ДРУГА ЛИГА СУТРА

И ето, под тај мој шашави шешир Харадинаја и Гашпаровића нераскидиво завеза МЗ. Луде мисли су смањиле избор: или да се психолошки самоубијем или да реалности не окренем леђа.

Ни пресуда за Олују, ни пресуда Харадинају нису праведне. Гашпаровић је дио МЗ, и можда се не слаже са политиком Хага или САД према БиХ или према Србима, но у свом противљењу би највише остао суздржан, ако већ не би дигао руку за. Због интереса властите земље. Гашпаровић воли једнако и Сарајево и Бањалуку. Ако воли. А међународна заједница кроји капу много више нама него њему. А он је поштује више него ми. Ужас набацане реторике.

Умјесто да ове пресуде опредјеле српску политику ка стратешком посматрању и антиципацији свог будућег положаја у региону, она и даље „удара контру“ и иде у клин. Сад је већ сасвим сигурно да дио становника у таквој политици не види свој властити интерес. Ни у Србији, ни у Босни. Додуше, политичка клима РС је успјела произвести феноменалну већину оних који би за независност пасли траву. Без обзира шта та независнот доносила, и када. И без обзира што њихова жеља онима којни одлучују о босанском експерименту не значи апсолутно ништа.

Или ће неко из ових међунродних неправди извући поуку? Умјесто да сами, са својим комшијама и суграђанима, нађемо најбоље ријешење и извучемо максимум из Дејтона за све, ми ћемо одложити ту одлуку другима, не у недоглед, али довољно дуго да сви схватимо како наш комплекс више вриједности и етноцентричност никоме у реалполитичким односима не значе ништа. Мислим, можете рећи да је дефетизам, али судећи по начину и квалитети одлука које доноси међународна заједница, чисто сумњам да сами не можемо боље.

Тренутни геополитички значај Босне је произведен извана, за туђи интерес и туђу корист. Тај значај је за Босну и амбивалентан и са далекосежним последицама. Тај значај трајно искључује прекрајање граница без консензуса, а до којег неће доћи. Или бар неће доћи док нам се елите не обогате довољно а траве нестане.

Ај у здравље, побркао сам лончиће!