У Србији се не дижу споменици Мађарима који су спасавали Србе, већ онима који су их убијали

У селу Будисави, надомак Новог Сада, очекује се откривање споменика месним Мађарима који су изгинули у Првом светском рату, у униформама Аустроугарске војске која се борила против српске војске са Кајмакчалана и против уједињења нашег народа. Откривање споменика је предвиђено за 4. новембар ове године.

петак, новембар 3, 2017 / 13:37

Овај споменик је првобитно изграђен већ у априлу 1941. године, чим је мађарска фашистичка војска окупирала Бачку. Споменик су срушили Срби, противници фашизма, 1946. године. Од споменика је остало само постоље од три степеника, које је од 1946. остало у парку пред римокатоличком црквом, на главној улици. После 70 година, финансиран од амбасаде државе Мађарске, на истом месту, споменик је обновљен.

Ако је споменик подигао фашистички окупатор 1941. године и њиме најавио рације и погром већинског, српског становништва Шајкашке области, сигурно је да сви који смо против фашизма морамо рећи да се не слажемо са фашизацијом Војводине.

На обновљеном споменику је текст исклесан на мађарском и српском писму "Споменик изгинулим Будисавчанима у Првом светском рату", лукаво смишљеном и сакривеном податку, против кога су се борили. Испод грба и текста исклесана су абецедним редом  шездесетдевет имена бораца који су изгинули у том рату против Срба и наших савезника.

Врло је важно макар делимично се упознати са историјом Будисаве, која је настала 1884. године. У то време ковиљска општина објавила оглас да продаје део свог атара на коме је тада била шума и цео тај потес се звао Будисава (шума Будисава). За ту продају сазнао је тадашњи мађарски председник владе Калмана Тису (Tisza Kalman).

Пошто је тај део земљишта био у чисто српском крају, у Шајкашкој, Калман Тиса је уз помоћ Друштва за помађаривање (важна организација која је радила под окриљем министарства), обећао сваку врсту помоћи у откупу.

Пошто је тада Аустроугарска била двојна монархија, одобрење за градњу села морао је потврдити и аустроугарски двор (Беч). Потврдили су уз услов: колико Мађара, толико Немаца (50- 50%). После парцелисања и изградње кућа за колонисте Немце и Мађаре требало је Ковиљчанима отплаћивати рате. Али колонисти су се договорили да нико не исплаћује рате, јер "ми, Мађари нећемо да купујемо мађарску земљу од ковиљских Срба".

Ковиљчани су поднели тужбу мађарском суду који никада није окончао спор, а у међувремену је, после Првог светског рата, настала велика светска економска криза, па је југословенски краљ Александар Први Карађорђевић издао указ о ослобађању југословенских грађана од било каквих финансијских задужења. Практично – земља Ковиљчанима никада није исплаћена.

Новоизграђено село сви су звали Будисава, онако како су и шуму називали. Тек 1894. године Будисава добија званично име Тисакалманфалва (Tiszakalmanfalva), по мађарском председнику владе. Насељени Немци Будисаву су назвали Валднојдорф (Waldneudorf – Шумско Ново Село), али то Мађари нису никада прихватили.

Када је у априлу 1941. године мађарска фашистичка војска, у служби Хитлерове Немачке, кренула да осваја Бачку, Будисавчани су изградили славолук на улазу у село према Каћу у част добродошлице. Славолук је изграђен од дугачких дрвених стабала, окићеним цвећем и тракама са мађарском заставом и натписом: "Живела војска" (Elyen a hadsereg).

Очигледно је да то расположење ни до данас није спласнуло код оних што граде овакве споменике, призивају нове рације и уносе немир и поделе у нашу Војводину.

Насупрот њима, постоје часни Мађари, наше комшије са којима се узајамно поносимо и поштујемо.

Суседно село Ковиљ није у току Другога светског рата доживело рацију, тј. масовно убиство мештана Срба као што је било у другим суседним селима и Новом Саду.

За поштеду од страдања Ковиљчани могу захвалити првенствено тројици тадашњих својих мештана Мађара: жандармеријском нареднику Лајошу Дунафалвију, Андору Молнару и Михаљу Хорвату. Како су они успели да своје мештане спасу, дуга је прича.

Међутим, Дунафалви због тог чина у Мађарској, чији је био држављанин, никада није добио заслужену пензију. Морао је у старости да се запосли као обичан физички радник. Пао је са камиона, поломио врат и од тога умро.

Андора Молнара 1944. године ликвидирала је нова власт. Михаљ Хорват је 1946. године суђен као сарадник окупатора, јер је као и Молнар декретом био постављен за председника општине (Молнар у Доњем Ковиљу, Хорват у Горњем Ковиљу). Када је стигла у Нови Сад из Београда ослобађајућа пресуда за Хорвата, тога дана је ликвидиран да му се не зна ни гроб до данашњег дана.

Нема споменика за ове хероје, наше комшије и пријатеље Мађаре који су спасавали Србе, али има за оне који су ратовали против њих.

Када се ускоро Српски покрет Двери буде питао, овакви људи ће добити заслужена признања, а њихови потомци ће бити поносни и поштовани.

Мора се размислити о свему ономе што се догађало у прошлости. Ваљда су важнији споменици који народе спајају, а не опет, поново раздвајају и окрећу једне против других.

Одбор за Војводину Српског покрета Двери



Оставите одговор