У славу подеране кошуље

Дипломирани инжењер електротехнике и магистар драмских наука Љиљана Чекић премијерно отвара свој циклус "Лајања на звијезде".

пише: Љиљана Чекић

Прије извјесног времена била сам у друштву једног великог интелектуалца који нема финансијских проблема. Шта би то на нашeм простору могло да значи – нема финансијских проблема? Милион, два? Више? Евра или марака? Свеједно. Не знам, нисам питала, нисам видјела износ на његовом рачуну, али према уговорима које има, јасно је да су у питању седмоцифрени или бар шестоцифрени бројеви.

Човјек је, дакле, ем паметна, ем ситуиран. Помало чудно, али ипак могуће. И све то не би било вриједно пажње да господин није имао укрпљену кошуљу. Ивица манжетне на његовој кошуљи била је подерана, па је нечија рука направила неколико убода иглом, да би омиљену кошуљу сачувао још неко вријеме. И управо та укрпљена манжетна било је нешто што ме је искрено одушевило.

Тај човјек се појавио као лакмус папир наше биједе. Материјалне и моралне. Као лакмус папир нашег стида од сиротиње. Он може да носи укрпљену кошуљу, јер сви знају да је то његов избор, а не једина могућност. Он може да купи све кошуље које се тренутно продају у нашем граду, али неће. Такви то не раде. Такви као он не робују потрошачком менталитету. Такви не бацају ствари јер су подеране, такви не купују нове аутомобиле јер су стари „превише прешли“. Такви не налазе нове пријатеље, жене, нове укусе, навике… Они знају шта воле и шта им одговара. Они не морају да купују да би се потврдили као људи, ствараоци, очеви, мужеви, умјетници, бизнисмени…

Али, зато наши локални биједници морају показати да имају и оно што никада нису, нити ће имати. Наша морална биједа мора купити мобилни телефон који кошта више од њихових мјесечних примања. Наша биједа мора да лаже нас и себе да јој је боље него што је могуће. Да блефирајући живот привуче нечије реалне паре, јер у овом граду постоји само једна светиња, само један идеал и један ефендија. Динар, марка или штагод.

Људи који немају пара да се поштено наједу, који нису у стању да плате пиће у кафани, који не могу да издвоје три марке да плате такси када пада киша, људи који се љети крију од других да би касаба мислила да су отишли на море, људи који не купују аутомобиле јер за скупе немају новаца, а јефтини нису за њихов лажни ниво. Е, такви имају скупе телефоне. Као сублимацију за све људске немоћи они набављају справе које могу све што њихови власници не могу. То су телефони са безброј могућности које већина корисника никада не употријеби. И све то не би био проблем да ти телефони нису престали да буду само справа која побољшава квалитет живљења.

Лагала бих када бих рекла да и мени није потребан телефон на коме могу да меморишем безброј порука, прочитам пристигле мејлове, изгуглам вијести у дневној штапи, временску прогнозу, видим шта има на Фејсбуку (још једна српска ријеч!). Лагала бих. Потребан је свакоме ко користи модерне технологије. И то је у реду. У реду је да се купи нови кад се стари поквари. И то је нормално. У реду је да скупљи купује ко има више новаца. Али, куповати телефон да би се лијечили комплекси у друштву које није на ивици глади него на ивици смрти од изгладњивања – у том друштву имати телефон који кошта као просјечна плата нашег сиромашног интелектуалца – е то је превише.

Телефон као метафофа богатства, телефон као удица, телефон као украс.

И када у средини у којој вас одређује један телефон (Боже, видиш ли ти ово!) упознате некога ко носи окрпљену кошуљу, a не мора, сјетите се стихова Рајка Нога „Није све пропало кад пропало све је“.