У сјенци геноцида
Зашто Тимоти Виљам Вотерс, професор права на Индијана универзитету у САД, сматра да суђењима за геноцид треба рећи ,,никад више” У тексту који су прошлог месеца пренели медији широм света Тимоти Виљам Вотерс, професор права на Индијана универзитетуу САД, залаже се за укидање геноцида као кривичног дела. Вотерс, који је у Хашком трибуналу учествовао у […]
Зашто Тимоти Виљам Вотерс, професор права на Индијана универзитету у САД, сматра да суђењима за геноцид треба рећи ,,никад више”
У тексту који су прошлог месеца пренели медији широм света Тимоти Виљам Вотерс, професор права на Индијана универзитетуу САД, залаже се за укидање геноцида као кривичног дела. Вотерс, који је у Хашком трибуналу учествовао у писању Милошевићеве косовске оптужнице, сматра не само да суђењима за геноцид треба рећи ,,никад више”, већ да је ,,правни концепт геноцида толико некохерентан и толико штетан по циљеве којима служи међународно право, да би било боље да га никад нисмо ни измислили”.
За геноцид, по Вотерсу, ,,искупљења не може бити” из најмање два важна разлога: „дефектан је у својој дефиницији и има узнемирујуће моралне и политичке последице”. Оптужба за геноцид судски процес преусмерава са чињеница на мотиве, који су чак и код много једноставнијих злочина изузетно сложени и вишеструки. С друге стране, што је много опасније, иако привидно делује у интересу жртава и правде, у стварности легитимише размишљање у категоријама колективног и погодује стварању зачараног круга виктимизације, фатализма и освете.
Избацивање геноцида из судница не значи давање амнестије људима који су наредили или спровели систематска масовна убиства припадника друге заједнице. Сва злодела која чине злочин геноцида остају подложна кривичном гоњењу.,,Не постоји чин геноцида који истовремено није и неки други злочин. Геноцид је злочин карактеризацијом, једна интерпретација”, пише професор Вотерс.
Али та карактеризација скрива двосекли мач, клатно злочина које није увек лако зауставити. Распад Југославије је показао колико је мали корак од схватања о ,,геноцидном народу” до веровања да се над његовим, наводно хронично несуоченим и националном културом ,,контаминираним” припадницима могу вршити превентивни, одбрамбени злочини.
Проблем се не тиче само западног Балкана. Инсистирање на геноциду дестабилизује Блиски и Далеки исток и Централну Африку. На пример, упркос упорном јерменском инсистирању и снажним притисцима из земаља ЕУ, Турска одбија да оптужбу за геноцид третира као правно питање или нешто што има везе с правдом, иако је спремна ,,чак и да упути извињење за масакре” над Јерменима.
Овакво одбијање не подразумева безосећајност или шовинизам. ,,Злочин над злочинима” има огромну политичку моћ. Геноцид је постао једини злочин који је важан. Он данас нема велики државотворни потенцијал само за заједницу из које долазе извршиоци, већ све чешће и за колектив коме припадају (најбројније) жртве. У ери хуманитарних интервенција једнонационалне државе се не граде само убијањем, већ и страдањем.
Дошли смо, како пише професор Вотерс, у ,,морално перверзну” ситуацију у којој се ,,свака група чија патња није названа ’геноцидом’ осећа као жртва другог реда”. Зато не треба да нас чуди што је председник Томислав Николић поменуо опасност од геноцида када је говорио о судбини преосталих косовских Срба. Угрожене заједнице које нису у стању да увере западну публику да им прети ,,врховни злочин” данас немају много шанси да заштите своја права и осигурају егзистенцију достојну човека.
Када убијање престане, прва ,,жртва” злочина геноцида је политика. Судски или научно верификован геноцид представља морално привлачан, практично савршен изговор за деполитизацију сложених проблема који се могу решити само на два начина – политички или (новим) геноцидом. Нажалост у Босни, као и у Руанди, потрага за болним, али преко потребним компромисима пречесто бива гурнута под тепих геноцида. Испод лешева невиних лако је сакрити опасне личне амбиције и великодржавне политичке циљеве.
Зато геноцид треба избацити из правне сфере и оставити га онима којима је ова реч постала опсесија или професија. Наравно, пребацивање ,,ултимативног злочина” у ропотарницу правне историје неће укинути могућност да неко поново крене да убија људе који се, на пример, моле ,,погрешном” богу. Али бар ће сенка у којој живе многа хетерогена друштва постати мање тамна и претећа.
Зоран Ћирјаковић, Предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду
Политика/ 12.09.2012
«Bitan element države koji utiče na čovjeka je nesumnjivo upravo ono njeno obilježje koje je za nju specifično – to je mogućnost primjene prinude zasnovane na monopolu fizičke sile. U vezi sa tim je i uticaj koji na čovjeka vrši pravo kao sistem normi sa ovakvom prinudom. Država i pravo se, prema tome, pojavljuju kao ograničenje čovjekove lične slobode.» . Ovakvom «klasnom» određenju države i prava suprostavljenja je osnovna čovjekova, kako pojedinačna tako i društvena, težnja da faktički i pravno zaštiti lične slobode. Iako je zaštita ljudskih prava i sloboda civilizacijski i pravno uglavnom razvijana u oblasti unutrašnjeg ili nacionalnog zakonodavstva, još u antičkoj Grčkoj pronalazimo tragove naddržavne zaštite ličnih prava.
Međutim, tek novija istorija bilježi prve ozbiljnije ideje međunarodnog, pa može se slobodno reći i globalnog, štićenja opštehumanih vrijednosti zajedničkih za čovječanstvo kao cjelinu. Ogromne ljudske žrtve i razaranja tokom Prvog svetskog rata dovele su do prvih ozbiljnih međunarodnih inicijativa o kažnjavanju zločinaca, gdje je kao primjer potrebno istaći zajedničku deklaraciju Francuske, Britanije i Rusije kakva je 1915. godine upućena Visokoj porti Otomanskog carstva o namjeri kažnjavanja počinilaca zločina nad 300 000 pobijenih Jermena i još tolikog broja stradalih u deportacijama . Potom je Versajskim ugovorom iz 1919. godine bilo predviđeno izručivanje ratnih zločinaca. Međutim, tadašnja međunarodna tijela, a posebno Liga naroda kao središnja organizacija, nisu raspolagala političkom moći i pravnim mehanizmima potrebnim za provođenje pomenutih inicijativa, tako da je genocid nad Jermenima ostao nekažnjen, kao i glavni vinovnici svjetskog rata. I kasnija dešavanja karakterišu inicijative o potrebi međunarodnog kažnjavanja zločina koji su budili zabrinutost međunarodne zajednice, kakve nisu rezultirale konkretnim sankcionisanjem, ali su zasigurno ostavile «iskustveni» trag u razvoju međunarodnog krivičnog prava. Naime, poučeni predhodnim iskustvima saveznici su razvili međunarodno pravne mehanizme potrebne za kažnjavanje kreatora, nalogodavaca i izvršilaca sistematskog i planskog istrebljivanja čitavih naroda, ogromnih razaranja, pljački i drugih strahota nacističkog režima. Značajan napredak u razvoju međunarodnog krivičnog prava zasigurno su donijele odredbe Moskovske konferencije iz 1943. godine o suđenju počiniocima u zemljama u kojima je zločin počinjen uz obavezu ekstradicije i suđenju počiniocima eksteritorijalnih zločina pred posebnim međunarodnim sudom. Nakon toga, 1945. godine dolazi do Londonske konferencije kojom je ustanovljen je Međunarodni vojni tribunal, poznat i po nazivu Nirnberški tribunal, te donesen statut tribunala koji je objedinio sve do tada poznate oblike međunarodnih krivičnih djela protiv humanosti i međunarodnog prava. Značaj Ninberškog procesa za razvoj međunarodnog prava možda je najjasnije vidljiv u činjenici da su statut i presuda ovog tribunala Rezolucijom broj 95 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1946. godine prihvaćeni kao opštevažeća načela međunarodnog prava. Ova načela suštinski obezbjeđuju direktnu primjenu međunarodnog prava u utvrđivanju odgovornosti lica, posebno u slučajevima kad nacionalno zakonodavstvo ne poznaje takvu odgovornost, zatim odgovornost šefova država i vlada, komandnu odgovornost, odgovornost potčinjenog, saučesništvo itd. Poseban značaj Statuta Nirnberškog tribuinala ogleda se u odnosu na krivično djelo zločina protiv čovječnosti. Osim što je opisno profilisao kasnije pravno kvalifikovano krivično djelo genocida, utvrdio je kako je zločin protiv čovječnosti moguće počiniti i u mirnodobskim uslovima.
U određivanju razlike između genocida i zločina protiv čovječnosti potrebno je naglasiti kako su genocidne radnje upravljene ka potpunom ili djelomičnom uništavanju neke nacionalne, etničke ili vjerske skupine, dok zločin protiv čovječnosti kao zabranjenu radnju tretira sam napad na takvu skupinu kao radnju izvršenja. Suštinska razlika sastoji se u postojanju genocidne namjere kao obaveznog elementa kod krivičnog djela genocida. U određivanju zaštitnog objekta treba istaći kako je kod genocida objekat krivičnopravne zaštite egzistencija određene nacionalne, vjerske, etničke ili rasne skupine kao njihovo kolektivno dobro, dok je objekat zaštite kod zločina protiv čovječnosti individualno dobro određene skupine. Kod oba djela je radnju izvršenja je moguće počinitu ratnim ili mirnodobskim uslovima, međutim, vrijeme izvršenja u smislu utvrđivanja okolnosti pod kojima se djelo dogodilo bitno razlikuje zločin protiv čovječnosti od krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Iako je u oba krivična djela objekat napada neko civilno stanovništvo, krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva moguće je počiniti jedino u uslovima postojanja rata, oružanog sukoba ili okupacije. Ovde je potrebno naglasiti razliku između rata i oružanog sukoba u terminološkom smislu. U smislu odredbi međunarodnog prava pojam rat označava skup nasilnih čini kojima jedna država nastoji drugoj državi nametnuti svoju volju, odakle proizlazi da je u pitanju sukob među državama, dok pojam oružani sukob, osim međudržavnih sukoba, obuhvata i unutrašnje sukobe.