Свакако нећу након посјете Андрићграду, као Лаза Костић у Венецији, написати покајничку пјесму, на контру оштрих текстова на тему нобеловграда. Санта Марија дела Кусте.

Пише Марко Шикуљак

Није толико ни битно што разочарава прилаз Андрићграду, и његовом паркингу. Узак пролаз између пар кућа за аута, док пјешаци могу и са главног улаза у некадашњи Спортски центар Ушће. Ту пролазе поред реда затворених трафика, заклоњених фототапетама са пројектним сликама Андрићграда. Надлежност општинске администрације, која ни данас не жели да пресели трафике, нити да се пресели у намијењену зграду општине, за коју не знају да ли ће бити њихово власништво.

Вишеградске полтрончине или – шарај мало Емире

Нови град је лијеп, мален, идеја је добра, потенцијал велики. Али за мене ће Андрићград бити само нужно добро. Јер мораће да се ухвати патина старости на здањима, док из памћења нестане шта је ту било прије. Најљепши спортски центар на најљепшој локацији. Можда га многи нису видјели, можда је и на интернету претешко наћи слике Вишеграда на којима он постоји, али има оних који памте. Људи жале за разним оборештинама за које нас покушавају убиједити да су нека културно-историјска знаменитост, јер је ту, забога, некад преспавала нека битна личност. Дозволите онда и нама неколицини да пожалимо за њим. Имамо за чим.

Не спомињем поново Спортски да бих умањивао значај или назовите то како вам мило, Андрићграда. Иако се његов градитељ одавно понаша као и предводник исте политичке секције, те сваког ко не мисли као он, огласи за непријатеља, издајника, или у најмању руку сарадника Јасмиле Жбанић. Спомињем због оних који су често пута шиљили неку ствар, мислећи да шиље перо, којим ће убиједити неког како је Кустурица месијанска фигура, а онај ко му се супростави, треба сам да се објеси, након што схвати каквом светом дјелу је стао на пут.

Још једном да утврдимо:

Андрићград није слетио у мочварно тле које је оплеменио, већ је ту било нешто. То нешто није било шта, а и да јесте, земља нешто вриједи. Јер као што и Кустурица има своје име и углед који улаже у пројекат, тако је исто само једно мјесто на свијету на коме се може направити град који носи мотив нобеловца Андрића. На ушћу двије ријеке и са погледом на ћуприју која је главни лик његовог најпознатијег романа. И тако нешто има специфичну вриједност, а што вриједи, то и кошта.

Струнили су се многи објашњавајући вишеградским “противницима цивилизацијских тековина” како су одавно пропали, и да им је то једина нада за опстанак. По обичају, кад неко није у праву, он скреће са теме. И онда на себе набаци икону више силе, нобеловца у овом случају, па како смијете против њега.

Читава ствар замјерке на Андићград, и једина могућа, у томе је што је у питању јаранско пословање, договорићемо се, ајде немој сад, ђемтидо, ти плати сад, ја ћу следећи пут, итд. Договор за прављење Андрићграда је очигледно тако конципиран, да је у првој половини градње паре давала само Српска, а док будући већински власник фирме која ће њиме управљати, паре тек треба да почне улагати. Као у оном вицу, у бурету је пола ракије моје, пола кумово, али не можемо пити јер је моја половина доња.

Како је то могло да се деси, то је заиста питање не за Кусту, већ за онога ко му је дао тако лабаве услове. Податак да ће се власника структура обрачунати по завршеном послу, довољно говори о сулудости цијеле приче. Ко не мисли тако, нека ми слободно да своје паре да кренемо у заједнички посао, а после се договоримо шта је чије.

Ко, ако то о овом послу не чини, гарантује да се Кустурица неће повући из недовршеног пројекта, ако му нешто прасне у глави? Ко гарантује да неће бити нових олакшица и издвајања пара? Ако Српска уложи у Андрићград више од половине новца, зашто ће га на управљање дати фирми Андрићград, у којој 51 одсто (са 5000 марака оснивачког улога, има Кустурица)? Шта је са причом да ће се ту снимати филм На Дрини ћуприја, или је та прича опционална? Ко гарантује да општина Вишеград и ХЕ на Дрини неће морати купити зграде које су им намијењене? Oh wait, па ово друго се можда већ десило!

Можда вам се по глави мотају мисли попут: Зар би нас Куста зезно, или зар мислиш да су наши луди да тако нешто допусте. За прво не желим да нагађам, осим констатације да овакав посао не би направио нигдје друго него код нас. А ово друго нам је на мноштву примјера наша Влада дала на знање својим бриљантним пословним потезима.

Бранимо ликове са дјелима и без?

Теледириговани браниоци пројеката, који Вишеград никад нису ни видјели, најопаснији су, јер могу све. Срећа па нико више не спомиње Додикову идеју из 2010. када је Борис Тадић у специјалној и паралелној кампањи обећавао аутопут Ужице Вишеград.

Додик је обећао грађанима Вишеграда и да ће за пет до 10 година бити отворен заједнички пројекат аутопут од Ужица до Вишеграда, која ће се касније раздвајати у два крака према Романији и Требињу. 28.08.2010. агенција Танјуг.

Добро, ово предизборно разбацивање аутопутевима јесте манија своје врсте, али колико има оних који би вам очи ископали што сумњате у предсједникову промисао док цјепидлачите око тога што између Вишеграда и Рогатице има 50 тунела, а читав постојећи пут води уском трасом између Дрине и планине. Како смијете против напретка, против инвестиција, рекли би они који у Вишеград нису свраћали, бранећи идеје онога коју у Вишеград очигледно само слијеће.

Мало лично

Хтио сам по доласку у Андрићград да запалим свијећу почившем Спортском центру. Од њега је остало само једна трибина која стоји уз паркинг и камен са именом на улазу. Будући да је неко прије мене купио последњу малу свијећу у андрићградској цркви, те да сам процијенио да би велика свијећа нарушила интимност тог чина и постала перформанс, одустао сам и кренуо до ћуприје. Што као основци и средњошколци, тада у Вишеграду скоро никад нисмо радили. И на то сам неизмјерно поносан, и лично, и на своју генерацију. Јер нам нико није могао одредити са чим ћемо се идентификовати, нити смо пристајали да постанемо оно шта стереотип од нас очекује.

Овамо ближе ћуприји је Вишеград без кулиса. Оронуо, са бувљом суверницом на мосту.
"Колико вас је одрао Куста за магнет? Пет. Код нас је двије марке. Ето, боримо се да преживимо, продајемо у свим валутама".

Стигли Турци, раде на ћуприји. Пар мајстора њихових, остали радници наши. Вода заустављена, Дрина за прегазити. Насипају камење да ојачају подлогу у којима стоје стубови моста, и да водена матица не бије право у њих. Издубили су брусом фуге, па ће их попунити новим. После иде пјескарење, да се мост забијели.

Имам друга тамо у Вишеграду, куне се да ћемо кад тад прочитати вијест, “Којић и Кустурица попили кафу”, да ли у Андрићграду, да ли овамо ближе мосту. А неће бити њуз.

Наговарам га да напише текст са насловом: Како је данас бити нормалан у Вишеграду, али не стиже, бави се другим стварима. Док главни ликови не попију кафу, Вишеград остаје још једно мјесто гдје локална и државна власт не раде на добро града и житеља у њему. Много потенцијала, много обећања. Вријеме измиче, људи одлазе.

Наша позната прича.